„Prvo ispraznite Ameriku“ nije opasna energetska politika
Zadržavanje američkog prirodnog gasa za buduću upotrebu bio je jedan od argumenata za zabranu izvoza tečnog naftnog gasa (TNG).
Za neke je to jednostavan ekonomski interes: zabrana izvoza bi snizila domaće cene. Iako bi takav potez bio štetan za SAD, veći deo troškova bi snosila naftna industrija, njeni akcionari i radnici. Za liberale, ovo nije prirodna grupacija, osim radnika u naftnoj industriji koji su relativno mali brojem, tako da ovakva politika ima minimalne političke negativne strane. Ciničan posmatrač bi primetio da niko ne predlaže ograničenje izvoza žitarica kako bi se održale niske domaće cene hrane.
Brige o ubrzanom korišćenju domaćih resursa nisu ništa novo. Nakon Drugog svetskog rata i razvoja masivnih, jeftinih naftnih polja na Bliskom istoku, američka vlada je sprovodila politiku ograničavanja uvoza nafte kako bi zaštitila domaću industriju.
Iako je to bila pretežno protekcionistička mera, jedno javno obrazloženje je bilo da su domaće zalihe sigurnije. Tome su se suprotstavili strahovi da bi proizvodnja nafte „sada“ značila manje za budućnost, što će zahtevati više uvoza: u suštini, trenutna sigurnost je kupljena po cenu buduće sigurnosti. Prvo isprazniti Ameriku delovalo je glupo mnogima.
Ali, osim toga, postojala je zabrinutost zbog buduće nestašice, kada nafta „nestane“, kako je to rekao Džimi Karter, što odražava fundamentalno nerazumevanje resursa. Mnogi u medijima će se pozivati na životni vek rezervi nafte za određenu zemlju, poput – „Brunej ima 27 godina nafte, šta onda?“. Nedavni članak o Nigeriji u Ekonomistu naslovljen je „Kada bunari presuše“. Poetičnije rečeno, jedan bliskoistočni zvaničnik je citiran kako je rekao neku verziju „Moj deda je jahao kamilu, ja vozim Mercedes, moji unuci će jahati kamile“. Više od pola veka kasnije, svi regioni Bliskog istoka zapravo imaju više rezervi, a ne manje.
Ovaj strah od buduće oskudice bio je dodatno ojačan u nekim krugovima idejom da nacija izvoznica žrtvuje svoje nasleđe u korist stranih, ponekad neprijateljskih, režima. Ajatolah Homeini iz Irana donekle je podržavao ovo kao kritiku, ali protivnici drugih režima širom Bliskog istoka su takođe prihvatili ovaj argument kako bi prikazali svoje vlade kao korumpirane instrumente Zapada.
Drugi razlozi koji su se pominjali za čuvanje resursa uključuju Holandsku bolest, izglede da će porast izvoza nafte naneti štetu ekonomijama jačanjem njihovih valuta i time učiniti druge ekonomske sektore manje konkurentnim. Ovo je bila validna ekonomska koncepcija, pošto je jedan broj izvoznika robe pretrpeo dislokacije tokom ciklusa cena, što se nažalost pogoršalo kada ih je previše ekonomista obavestilo da bum nije bio cikličan već da predstavlja novu eru oskudice sirovina.
Američki ministar energetike Džejms Šlezinger, tokom posete Saudijskoj Arabiji 1978. kako bi ih ubedio o potrebi povećanja kapaciteta za proizvodnju nafte, bizarno im je rekao da je novac u zemlji vredniji od novca u banci, što je argument koji nije samo netačan, već je potkopao njegovu misiju.
Jer istorijski, minerali i energija su bili podložni čestim oscilacijama cena, ali nisu imali tendenciju da rastu. I dok su mnogi ekonomisti pokušavali da tvrde da teoretski može da se pokaže da će cene za neobnovljive resurse eksponencijalno rasti tokom dugoročnog perioda, to nikada nije bilo tačno. Prihvatanje ove takozvane „teorije hotelinga“ podsećalo je na vic Ronalda Regana o ekonomistima kao ljudima koji primećuju da nešto funkcioniše u stvarnosti, ali je važno pitanje bilo osnovanost teorije.
Ovo pruža poučnu lekciju: zadržavanje zaliha tokom ciklusa cena dodatno povećava cene, ali samo kratkoročno. Kasnije, kada cene padnu, sačuvani resurs je manje vredan od, recimo, novca u banci. Neke zemlje, poput Norveške i Kuvajta, koje su imale više prihoda od nafte nego što su mogle da potroše, stvorile su ono što se danas naziva fondovima suverenog bogatstva. Zemlje koje su slušale Šlezingera 1978. godine i zadržale svoju naftu u zemlji sada bi smatrale da vredi manje od 50 odsto. Tada bi prodaja i ulaganje u S&P 500 donela profit od 1.000 odsto, a čak i kupovina američkih državnih obveznica bi trostruko uvećala novac zemlje.
Najjači ekonomski (ne ekološki) argumenti za „držanje u zemlji“ uglavnom se vrte oko apsorcionog kapaciteta. Ragaj el Malek napisao je nekoliko knjiga tokom sedamdesetih godina opisujući prepreke brzom korišćenju rastućeg prihoda od nafte u manjim proizvodnim državama, koje su imale nedostatak ljudskog kapitala da brzo prošire svoje ekonomije. I moglo bi da se tvrdi da je ubrzana potrošnja na razvoj stvorila gubitke i neefikasnost. Ali to je takođe značilo i mnogo bolju socijalnu zaštitu, od zdravstva i obrazovanja, što bi većina primalaca nesumnjivo smatrala vrednim gubicima.
Svakako, postoje slučajevi u kojima je stanovništvo imalo koristi od konzervacije resursa, pri čemu je Libija Moamera Gadafija najbolji primer. Njegova vlada oštro je smanjila proizvodnju nafte nakon dolaska na vlast. Iako su neka ulaganja možda poboljšala socijalnu infrastrukturu zemlje, veći deo novca otišao je na masovne kupovine oružja što se teško može smatrati korisnim za libijsko društvo. Dakle, iako je njegov osnov za zadržavanje nafte u zemlji bio upitan, bolje je da buduća vlada dobije prihode nego što je on mogao da troši još više.
Pretpostavlja se da ekolozi koji se protive povećanju izvoza TNG-a ne smatraju da vlade u Teksasu i Luizijani troše svoja sredstva tako neodgovorno kao Moamer Gadafi. Bar bih voleo da mislim tako. Svakako, SAD u celini, a posebno obalske države u Meksičkom zalivu, mogu da imaju više koristi, a ne manje prihoda. Neke male države mogu da brinu o svojoj sposobnosti da apsorbuju nagli porast prihoda, ali bolja uprava je rešenje za to, ne ostavljanje nafte u zemlji. Teško je poverovati da bi buduće generacije bile zadovoljne sa sačuvanim naftnim resursima umesto socijalne infrastrukture poput škola i bolnica.
Majkl Linč, saradnik Forbes