REDAKCIJSKI KOMENTAR Od tajkunskog hapšenja do istorijskog susreta

„Evo vam tajkuni, neka vam vode državu i neka pokradu sve što je u međuvremenu stvoreno“. Ovako je reagovao i tada predsednik Srbije Aleksandar Vučić na oslobađajuću presudu Apelacionog suda u slučaju Miroslava Miškovića, septembra 2017.

Dva, barem kako to javnost percipira, arhineprijatelja, predsednik Srbije i glavni srpski tajkun, konačno su se sreli. I to baš u jeku aktuelne političke krize izazvane višemesečnim protestima studenata i građana širom Srbije.

Studenti su, očigledno, uspeli u onom što je do juče bilo nezamislivo. Pomirili su vlast i vodeće privrednike koji nisu poslednjih godina pripadali krugu očiglednih miljenika vlasti. Medijator ovog istorijskog pomirenja bio je, ko drugi, do predsednik Privredne komore Srbije Marko Čadež.

Trk u zagrljaj

U prostorijama PKS-a sa najvažnijim privrednicima susreli su se predsednik Srbije, najvažniji ministri Vlade u ostavci, guvernerka centralne banke… Drugim rečima, creme de la creme aktuelne vlasti i domaće privrede.

I ništa čudno i neobično od srpskog predsednika što u nedostatku dijaloga sa studentima, poseže za onim sa najbogatijima u Srbiji. Jer, njihova podrška svakako mu ne može odmoći.

Ali je neobično što su biznismeni, da ne kažemo tajkuni, brže-bolje potrčali u predsednikov zagrljaj. I to čim je on zakukao kako nivo stranih investicija koje pristižu u Srbiju nije u prvim mesecima ove godine na uobičajenom nivou. Stranim kapitalom se, dakle, više ne može hvaliti onako kako je vlast navikla prethodnih godina, a i sve više subvencionisanih inostranih kompanija najavljuje odlazak, pa je odjednom domaća privreda postala dobra.

Miroslave…

I odjednom je sve zaboravljeno. Vučić je Miškoviću zaboravio da je tajkun kojem je mesto isključivo iza rešetaka. A Mišković Vučiću da ga je on, pokazalo se u sudskom postupku neosnovano, svojevremeno strpao u pritvor. I danas baš od njega traži pomoć pri rešavanju i unutrašnjih i regionalnih prepreka širenju njegovog biznisa. Zauzvrat je dobio toplo, ljudsko, oslovljavanje sa „Miroslave“.

Kao da i jedan i drugi ne znaju da te građevinske dozvole koje Delta ne uspeva da dobije neprimereno dugo nisu posledica spore administracije nego nečije odluke da se Miškoviću ne dozvoli širenje biznisa. Ili da se to širenje usporava tamo gde je to moguće.

Dobijanje građevinskih dozvola je do te mere već deregulisano da je ostalo još jedino da ih ukinemo kao nepotrebnu prepreku (što je, pokazalo se, upotrebna već doživela). Da nije problem na strani korupcije? Zamislite, to pita i predsednik („je l’ to neko čeka da primi pare?“).

Privrednici koju su do juče tvrdili da je odnos države prema njima maćehinski i da se preferira strani kapital zato što država ne želi jaku domaću privredu, pošto od nje zazire, sada od te iste države traži da im rešava probleme. Tačnije, ne od države i njenih institucija, nego lično od predsednika.

Ko je kome potrebniji

A predsednik, sasvim dosledan sebi, takav put, mimo institucija i birokratije ostavljene običnim građanima, podstiče i podržava. Probleme privrednika je smesta delegirao saradnicima (uz dobro poznate slojeve unižavanja – „ionako ništa pametnije danas ne biste radili“). Videće šta sa podsticajima, šta sa RGZ-om, Velikom Planom… Za ćirilicu izgleda nema rešenje. Već do kraja marta sve će pretresti. I na novom, jer ovo je tek prvi u nizu podsticajnih sastanaka, početkom aprila videti šta dalje. Tog puta bez očiju javnosti.

Pravo je pitanje – ko je kome ovog časa potrebniji. Vučić privrednicima ili oni i njihova odanost njemu.

Gde je solidarnost?

Privrednici su pragmatični ljudi. Nemaju problem da u ovako osetljivom društvenom trenutku “pomognu”. Znaju gde se stvari rešavaju (iako znaju da tako ne treba).

Ali, ta pragmatičnost ne sme da ide ruku pod ruku sa izostankom solidarnosti. Trebalo je da dođu da pomognu u rešavanju sistemskih problema srpske ekonomije. Da pokažu konkretno gde i šta predsedniku, koji u poslednje vreme stalno nešto ne zna ili nije obavešten. A ne da mole za građevinsku dozvolu, dozvolu da uvezu meso ili da država novcem poreskih obveznika kupi baš njihove proizvode.

Umesto stvarne pomoći, javnost je od privrednika dobila i izlive krajnje neprimerenih komentara. Primera radi, da bi subvencije malim poljoprivrednicima trebalo tretirati kao socijalnu pomoć.

Da, vi ste ljudi koji svojim poslovnim idejama i investicijama vučete zemlju napred. Društvo treba da vam bude zahvalno što ste decenijama u biznisu (niste ga prodali i otišli u beli svet da uživate). Zapošljavate i plaćate porez, ali niste sami na planeti. Postoji i neko ko je svojim radom pomogao da uspete. Red je da to s njima podelite. Subvencije koje tražite su i njihov novac.

Prava pitanja?

Nažalost, još jednom se pokazalo da kad god se Vučić nađe u političkom problemu, ne može da obuzda da iz njega ne iskulja Mister Hajd sa metodama radikalnih odgovora. Isto tako ni domaći privrednici ne mogu da obuzdaju poriv da u ime poslovnog uspeha traže da se ogradimo svim mogućim zidovima, carinama i zabranama, i da budu, ako je moguće, u najmanju ruku dominantni (ko je rekao monopolisti).

Umesto što mu se žale kako EU daje svojim privrednicima 50% subvencije za nove pogone niko nije smogao snage (čuj hrabrosti) da pita nenadležnog predsednika šta je kao lider vodeće stranke na vlasti uradio za poslednjih 12 godina da se Srbija približi EU, a kamoli zašto nismo na pragu članstva. Dvanaest godina je itekako period u kojem je veći deo posla mogao da bude završen.

Ili zašto rasipamo novac na koještarije, debelo preplaćene infrastrukturne projekte i ko zna šta još, a koji je mogao biti uložen u privredni razvoj.

Niko nije pitao nenadležnog predsednika kako se samo državnim projektima (poslednji primer je Ekspo) ruše sve moguće barijere za brzo dobijanje dozvola, čak i po cenu bezbednosti, a njima predmeti stoje u „pustimo ih da rade svoj posao“ nadležnim organima duže od zakonskih rokova.

Jednošalterski „sistem“

To je zato, dragi privrednici, što vas predsednik ne voli. Kao što ne voli ni mnoge druge delove društva, koji su mu kamen u cipeli. I od njega nećete dobiti ni taj one stop shop kojeg ste se setili 25 godina od početka tranzicije. Da je hteo, sve je mogao odavno da vam postavi na mesto. Ali, pristajete na to, samo da rešite svoj problem?

Zato, dođite opet početkom aprila. Podržite. Rešavajte svoje partikularne potrebe i „autpute“.

I svaki sledeći put za građevinsku dozvolu obratite se Delivery Vučiću. On je sve, i predsednik i vlada i one stop shop. Pa ko duže izdrži u ovom našem „sistemu“.