Rudar mora da sačuva ugroženu biljku da bi kopao litijum, ali ako uspe može da promeni budućnost ajfona
Riolit Ridž je neverovatno ležište. Ne postoji nijedno slično na svetu“, kaže Bernard Rou, geolog i izvršni direktor australijske rudarske kompanije Ajonir. Rou, 56, došao je u Nevadu tražeći zlato i bakar, a iznenadio ga je Ridž, vulkanska stena u jugozapadnom delu države. Sakupio je uzorke rude, za koju se pokazalo da ima visoke koncentracije litijuma i bora.
Otkriće je podstaklo poziv njegovom prijatelju Džejmsu Kalaveju, Teksašaninu koji je razvio jedan od najvećih rudnika litijuma na svetu u Argentini. Nakon ispitivanja, 2017. godine obezbedili su dovoljno mineralnih prava u okrugu Esmeralda u Nevadi da potencijalno proizvedu više od 100.000 tona litijuma godišnje — dovoljno da naprave baterije za milijarde ajfona i milione električnih automobila. Sada samo treba da počnu da kopaju.
Riolit Ridž se nalazi na državnom zemljištu, za koje su potrebne dozvole Biroa za upravljanje zemljištem Ministarstva unutrašnjih poslova. Ali imajući u vidu dominaciju Kine u litijumu (rafinisala je 75% svetske proizvodnje od milion tona 2023.), Kalavej, predsednik kompanije Ajonir, verovao je da će njegov projekat biti politički favorizovan. Na kraju krajeva, SAD trenutno proizvode samo 7.000 tona godišnje.
Došlo je do komplikacija: pustinjski divlji cvet od 15 centimetara sa žutim laticama nazvan Tijemova heljda (Eriogonum tiehmii). Srce ove retke višegodišnje biljke je upravo tamo gde je Ajonir nameravao da kopa. Tako je kompanija radila sa pustinjskim botaničarima, uključujući istraživače sa Univerziteta u Nevadi, kako bi osmislili plan za iskopavanje i „premeštanje“ hiljada biljaka na sličan teren u blizini. „Naša analiza je pokazala da bi trebalo da funkcioniše“, kaže Kalavej.
Nije imao priliku da pokuša. Nakon što je 40% populacije, oko 17.000 biljaka, misteriozno umrlo u leto 2020. godine, ekolozi su podneli peticiju da se uvrsti u kategoriju ugroženih. Bez straha, Ajonir je podneo revidirane planove za rudarstvo početkom 2022. Nekoliko meseci kasnije, američka služba za ribu i divlji svet zvanično je označila Tijemovu heljdu kao ugroženu.
Kalavejeva dilema o cvetanju pustinje otkriva kritičan izazov sa kojim se suočavaju kreatori politike. Ko pobeđuje u ratu zeleno protiv zelenog, kada jedna briga za životnu sredinu dođe u sukob sa drugom?
Da li je iskopavanje minerala kao što su litijum, neodimijum i disprozijum, da bi se omogućila tranzicija ka električnim vozilima, vredno ubijanja 44.000 malih biljaka koje rastu usred pustinje Nevade? Da li treba da podignemo vetroturbine na moru ako ubijaju kitove i morske ptice? Ako jeste, koliko mrtvih kitova je previše?
„Svi su želeli da ovo funkcioniše za dobrobit sveta“, kaže Kalavej. To uključuje Bajdenovu administraciju, koja je 2023. objavila da će pozajmiti Ajoniru 700 miliona dolara za projekat ako dozvole budu odobrene. Ali, hor klevetnika rudnika, uključujući Centar za biološku raznolikost iz Tusona u Arizoni, bio je previše glasan da bi ih ignorisali. „Za vladu je bilo previše rizično da to potpiše“, žali se Kalavej. „Imao sam veoma neprijateljski stav prema ovoj biljci”.
Kalavej, 66, nije tipični izvršni direktor za energetiku iz Teksasa koji napada liberale. Iako mu je otac bio naftaš, on je takođe bio doživotni član NAACP-a i predsednik poverenika na levičarskom institutu Aspen. Kalavej je diplomirao ekonomiju na Univerzitetu u Ostinu i magistrirao filozofiju na Oksfordu 1981. pre nego što je postao izvršni direktor u raznim kompanijama za rudarstvo i energiju vetra. On kaže da je konačno rešenje Ajonirove zagonetke o heljdi zahtevalo psihološko preoblikovanje.
„Prešli smo sa neprijateljstva prema toj stvari koja nam je prepreka, na to da prihvatimo biljku kao simbol“, kaže on. „Odlučili smo da ćemo biti odgovorni za brigu o ovim biljkama. Kada se to desilo, sve se promenilo”.
Ajonir je redizajnirao rudarsku jamu u skladu sa striktnom politikom „bez dodira“, sa tampon zonom od desetina metara oko svih šačica biljaka. Umesto da ostave ostrvo Tijemove heljde okruženo otvorenim kamenolomom, neke operacije su prebacili 800 metara dalje. Zatim su se udvostručili ambiciozne biloške projekte.
Izvan Karson sitija u Nevadi, Ajonir ima botaničare koji upravljaju staklenikom od 150 kvadrata u kojem uzgajaju heljdu, sakupljaju seme i insistiraju na tome da biljka može srećno da raste u blago obogaćenoj baštenskoj zemlji. Ispostavilo se da su žedne veverice ubile te biljke 2020. dok su iskopavale korenje. Ajonir namerava da ih zaseje na sličnim zemljištima u blizini, a iz predostrožnosti je stavio hiljade semena poseban program na Univerzitetu Portland Stejt u Oregonu. „Najbolje šanse za opstanak biljaka su naše delo“, kaže Kalavej.
Kritičari se ne slažu. Bendžamin Grejdi, predsednik društva Eriogonum i profesor na koledžu Ripon u Viskonsinu, strahuje da će odobravanje rudnika biti smrtna kazna za Tijemovu heljdu, jednu od najizbirljivijih od 250 poznatih vrsta u rodu.
„Postoji razlog zašto posle bezbroj generacija evolucije ne raste nigde drugde osim u ovim specifičnim uslovima“.
Za razliku od argentinskih rudnika litijuma, koji predstavljaju ogromna jezera za isparavanje slane vode i koja koncentrišu litijum tokom vremena, Riolit Ridž će biti ono što je poznato kao rudnik tvrdih stena, što znači da Ajonir namerava da raznese, usitnjava i prosejava megatone materijala.
To je skup proces, ali prisustvo jedinjenja bora (koja se koriste za jačanje izolacije, plastike i stakla) ga čini ekonomičnim, kaže Tomas Čendler, analitičar za litijum u SFA, konsultantskoj kući za metale u Oksfordu, Engleska. Prodaja borne kiseline, izračunava on, trebalo bi da efektivno smanji troškove kompanije Ajonir sa 9.000 dolara po toni litijumskog koncentrata na 2.500 dolara – što je velika marža s obzirom na trenutnu tržišnu cenu od 14.000 dolara po toni.
Sakupljanje papira
Reciklaža se čini kao skorašnji koncept, ali postoji odavno. Pre jednog veka, O.B. Endruz, koji je zaradio bogatstvo od papirnih kutija, napisao je tekst za Forbes pozivajući Amerikance da recikliraju stare novine i časopise. „Budućim generacijama će biti potrebna stabla“, napisao je – plus, od toga se može ostvariti „priličan prihod“.
Sakupljanje, sortiranje, baliranje i otpremanje otpadnog papira je ogromna industrija. Nemojte prezirati malog sakupljača koga ćete naći u ovom zanimanju; mogao bi vas posramiti svojim bogatstvom. Mnogi od njih su stekli bogatstvo. Mnogo novca je zarađeno od franšiza koje nose pravo prikupljanja papira sa deponija velegradskih centara. Mnogi milioni dolara u ovoj klasi robe vode poreklo sa čuvene deponije u Bruklinu. Veliki gradovi više ne sagorevaju prikupljeni papir, jer je on previše vredan.
Forbes, 1. septembar 1924.
Problem je u tome, kaže Rou, što „ne postoji recept za depozite litijum-bora. Ako vadite zlato ili bakar, postoji bezbroj knjiga“. Tako je Ajonir to morao sam da istraži. Kalavej prekida ručak u hjustonskom italijanskom dragulju Džoni Karaba kako bi dočekao dijagram svoje buduće fabrike litijuma, koju su konstruisali Fluor i ABB, uvećanu u odnosu na pilot projekat od 20 miliona dolara koji su napravili 2019. Koristiće malo vode i proizvodiće svu potrebnu paru i električnu energiju putem hemijskih reakcija. U prvoj fazi gasiće se 22.000 tona praha litijum karbonata i oko 175.000 tona borne kiseline godišnje.
Vremenom Ajonir predviđa više identičnih postrojenja na lokaciji. „Važno je da to pomaže da se SAD manje oslanjaju na ostatak sveta“, kaže Kalavej, što je očigledna referenca na Kinu. Potpuno operativan, Riolit Ridž bi bio jedan od najvećih rudnika litijuma na svetu, ali je i dalje samo kap kiše u jezeru. SFA smatra da će se potražnja za litijumom skoro utrostručiti do 2030. godine na 2,8 miliona tona godišnje.
Ako Biro za upravljanje zemljištem odobri Riolit Ridž (odluka se očekuje do sredine 2024.), to bi bio prvi novi rudnik na državnom zemljištu odobren pod Bajdenovom administracijom. Ajonir se nada da će početi sa proizvodnjom litijuma do kraja 2026. Kupci, uključujući Ford i Tojotu, već stoje u redu. Rou kaže: „Voleo bih da smo ranije počeli“.
Kristofer Helman, novinar Forbes