Šta bi svi trebalo da znaju o ponudi, potražnji i cenama energije

Kako se i na osnovu čega formiraju i kontrolišu cene energije?

Ekonomska pismenost među političarima nikada nije bila naročito visoka, ali izgleda da je u poslednje vreme dodatno ugrožena od strane populista. I sa leve i sa desne strane.

Mađarski premijer Viktor Orban koji izjavljuje: „Cene ne rastu, one se podižu“ ili kandidat za gradonačelnika Njujorka Zohran Mandani koji predlaže da „odmah zamrzne kirije za sve stanare stabilizovanim zakupom“ (Platforma — Zohran for NYC). Svuda je prisutna gotovo teorijski-zaverenička percepcija formiranja cena i uverenje da je politička intervencija neophodna.

To podseća na šezdesete godine. Nekada sam govorio o tome kako su naftna tržišta postala manje politizovana tokom devedesetih.

Kontrola cena energije ranije bila drugačija

Tada se kontrola cena energije smatrala daleko izvan glavnih tokova ekonomskog razmišljanja.

To je bila značajna promena. Kontrolu cena nafte uveo je 1970. republikanski predsednik Ričard Nikson, kao deo svoje šire borbe protiv inflacije.

Iako se njegova šira politika kontrole plata i cena pokazala kao neodrživa, on je ipak zadržao kontrolu nad cenama sirove nafte na izvoru. Držao ih je znatno ispod međunarodnih cena, čime je zapravo potkopao sopstvenu kampanju za energetsku nezavisnost.

Konzervativci već dugo zastupaju stav da tržište treba da određuje cene. Ipak to se često pogrešno tumačilo kao da će takve cene biti onakve kakve oni žele.

Dva puta su na Međunarodnom energetskom forumu američki ministri energetike tvrdili da će slobodna tržišta stabilizovati cene nafte.

Morao sam da im ukažem na to da su cene sirovina po svojoj prirodi nestabilne. Po mom iskustvu, oni i mnogi drugi koristili su izraz „stabilne cene“ kao zamenu za „niže cene“.

Slobodno tržište stvara cene koje uravnotežuju ponudu i potražnju, što ne znači nužno ni niže ni više cene.

Poziv na „stabilne cene energije“

Proizvođači takođe pozivaju na stabilne cene, pri čemu pod tim zapravo podrazumevaju više cene.

Bilo da su u pitanju poljoprivrednici, rudari ili naftne kompanije, često se može čuti tvrdnja da cene nisu dovoljne da podrže nova ulaganja.

Takođe i da će niske cene danas dovesti do nestašice ponude u budućnosti.

Ekonomista Ričard Gordon, slušajući razne konsultante kako se žale da su cene preniske da bi omogućile ulaganja u tankere, bušotine i rafinerije, primetio je: „Kao ekonomisti, ako smo nešto naučili, to je da se tržišta uravnotežuju – i to obično brže i po nižim cenama nego što očekujemo.“ (Ovo je parafraza.)

Pokret deregulacije, koji su predvodili Alfred Kan, Margaret Tačer i Ronald Regan, imao je za cilj da smanji regulatorno zarobljavanje situaciju u kojoj industrije uspevaju da iskoriste propise u svoju korist.

Tako su se štitili od konkurencije.

Ovo se, međutim, proširilo i na deregulaciju cena nafte i gasa u Sjedinjenim Američkim Državama.

Takođe i na ukidanje monopolske moći kompanije British Gas nad snabdevanjem prirodnim gasom iz Severnog mora.

Kako reaguju tržišta

Rezultat su bile nestabilnije, ali uglavnom niže cene u obe zemlje.

Za mnoge, poput Viktora Orbana, cene određuje „neko“, pa porast cena izaziva pozive na istrage i intervencije. Bilo da se radi o cenama nafte, hrane, stanarina ili kamatnih stopa.

Međutim, tržišta su poput plime – ne reaguju na naredbe „savremenih kraljeva Knuta“ da se povuku, isto kao što ni plima nije poslušala njega.

(Mišljenja su podeljena o tome da li je zaista verovao da može da kontroliše plimu ili je želeo da pokaže svojim sledbenicima granice svoje moći.)

U suštini, Smitova „nevidljiva ruka“ trebalo je da bude „nevidljive ruke“, jer tržište predstavlja odluke više učesnika.

Na kratke staze, cene mogu jako da variraju, ali na duže staze odlučuju osnovni faktori ponude i potražnje.

Uloga i razmišljanja političara i ekonomista

Razni pokušaji da se zaobiđu tržišne sile uvek su imali svoju cenu i uglavnom su propadali – bilo da je reč o nastojanjima američke vlade da određuje ili utiče na cene poljoprivrednih proizvoda, ili o pokušajima rudarskih zemalja da formiraju kartele, uključujući i sporazume o stabilizaciji cena sirovina između proizvođača i potrošača.

Bezbroj političara se žalilo da špekulanti utiču na vrednosti valuta, kamatne stope ili cene roba.

Njihove intervencije gotovo uvek propadale – ponekad i spektakularno.

Poenta je u tome da niko pojedinačno ne zna koja je „ispravna“ cena bilo čega – to jest, cena koja će omogućiti ravnotežu između ponude i potražnje.

Ekonomisti i stručnjaci za devizne kurseve, cene nafte i slično redovno priznaju da su donosili pogrešne prognoze (uključujući i mene), i većina bi se nerado složila da bi trebalo da im se da moć da ih proizvoljno određuju.

Još gore, većina onih koji žele da određuju cene imaju lične ili političke pristrasnosti koje gotovo sigurno vode ka greškama – stvarajući nestašice (na primer, stanovi u Njujorku) ili viškove (na primer, američka državna skladišta puna sira tokom 1980-ih).

Smitova nevidljiva ruka

I tako se vraćamo Adamu Smitu i njegovoj „nevidljivoj ruci“ ili, da upotrebimo savremeni izraz iz popularne kulture, „crowd sourcing“-u (odluke mase). Pojedinačni trgovac ili špekulant može pogrešiti, a čak i opšti konsenzus o ravnotežnoj ceni može biti potpuno pogrešan.

Ali kroz stalne iteracije hiljada kupaca i prodavaca koji procenjuju ravnotežu na tržištu, dugoročno gledano, tržište ipak nekako uspeva da se približi toj ravnoteži.

To podseća na vic iz sovjetskog doba: Staljin se budi u bolnici, okružen funkcionerima Komunističke partije. „Dobrodošao nazad, druže!“ – uzvikuju oni – „Čudo socijalističke medicine omogućilo nam je da te vratimo u život. Sada je 2050. i ceo svet je komunistički – osim Novog Zelanda.“
„Zašto ne i Novi Zeland?“ – pita Staljin.
„Pa…“ – sležu ramenima aparatčici – „neko mora da nam kaže koje su cene.“

Majkl Linč, saradnik Forbes