Šta utiče, a šta ne utiče na cenu nafte

Internet bruji od rasprava o tome zašto bi cene nafte u narednim mesecima trebalo da porastu ili padnu.

Postoji niz objašnjenja koja uključuju slabljenje dolara, projektovani višak nafte, visoke cene zlata, gotovo nestanak rezervnih kapaciteta OPEK-a i mogućnost da će sankcije protiv jednog ili više izvoznika nafte biti pooštrene ili ublažene.

Čini se opravdanim napraviti korak unazad i razmotriti tipične pokretače cena. Važna stvar koju treba uzeti u obzir je periodičnost kretanja cena nafte.

Konkretno, postoji ogromna razlika između kretanja cena tokom godina i decenija i onih kratkoročnih, dnevnih oscilacija ili na nivou sata.

Ko i šta utiče na cene nafte

Za ove druge važi opštepoznata tvrdnja da ekonomija ne može objasniti kratkoročne promene cena, ali jedan ekonomista može.

Džon Mejnard Kejnz, koji je beležio velike dobitke i gubitke spekulišući na berzi, shvatio je da cenu neke imovine ne određuju njene ekonomske osnove, već pogled trgovaca na te ekonomske osnove. Na duži rok, to dvoje se uglavnom poklapa, ali na kratki rok mogu dramatično da se razlikuju.

Nadamo se da je jasno u kojoj meri različiti faktori pomenuti u ovom tekstu imaju kratkoročne, a u kojoj dugoročne efekte. Živimo u dobu teorija zavere, ali to nimalo nije novo u naftnoj industriji.

Ljudi se već dugo žale na to da cene određuju akteri kao što su naftne kompanije, OPEK, predsednik SAD i praktično svi osim Iluminata.

Delimično, to odražava stvarno iskustvo posmatranja promena cena benzina: očigledno ih neko menja.

Ali to potiče i iz istorijskog zapisa, u kojem je Standard Oil Trust određivao cene godinama, a kasnije su Teksaška železnička komisija i velike naftne kompanije poznate kao „Sedam sestara“ koristile sistem kvota decenijama kako bi stabilizovale cene na nivoima iznad graničnog troška proizvodnje.

Kako je sada?

To je bilo tada, a ovo je sada.

Moć Teksaške železničke komisije praktično je nestala kada su proizvođači nafte u toj državi ostali bez viška kapaciteta krajem 1960-ih. „Sedam sestara“ je izgubilo sposobnost da određuje cene nakon što su previše puta smanjivale isplate zemljama izvoznicama nafte.

Neke od tih zemalja su odgovorile osnivanjem OPEK-a, koji je uspešno odoleo smanjenju cena iz 1959.

Grupa nije stekla mogućnost određivanja cena sve do posle druge arapske naftne blokade 1973. Više od decenije, cene koje je OPEK objavljivao određivale su tržišnu cenu.

Ali nakon što je potražnja za naftom OPEK-a pala za 15 miliona barela dnevno između 1980. i 1985. godine, grupa je praktično odustala od određivanja cena i umesto toga se odlučila za proizvodne kvote kako bi njima upravljala.

Kasnije je grupa uspostavila cenovni opseg krajem 1990-ih. Promene proizvodnih kvota trebalo je automatski da se pokreću kada bi cene ispale iz tog opsega.

Ovaj pokušaj je brzo propao kada su tržišta posle 2000. podigla cene daleko iznad gornje granice.

Posebno imajući u vidu proizvodne gubitke tokom drugog Zalivskog rata i nemira u Venecueli.

Koji faktori utiču na cenu nafte

Faktori za koje se smatra da utiču na cene nafte uključuju: političke motive, finansijske potrebe izvoznika, ekonomiju industrije i tržišne osnove.

Kao i kod mnogih medicinskih pitanja, ekosistem industrije je toliko složen da je teško precizno izdvojiti uticaj pojedinačnog elementa od mnogih drugih stalno promenjivih faktora. Ipak, neke stvari su jasnije od drugih.

Politika: Godinama pre i posle naftne krize 1973/74, neki poput Džejmsa Akinsa tvrdili su da će status arapsko-izraelskog sukoba odrediti spremnost arapskih izvoznika nafte da ulažu u proizvodnju i/ili prodaju svoju naftu.

Prve i druge arapske naftne blokade (1967. i 1973.) svakako podržavaju ovu ideju, ali je stvarnost bila takva da cene nisu podignute kao deo blokada.

Grupa izvoznika nafte koja se sastajala sa industrijskim zvaničnicima u oktobru 1973. godine zahtevala je povećanje objavljene cene nafte kada je izbio arapsko-izraelski rat.

Kada su najavljeni blokada i smanjenje proizvodnje, što je dovelo do naglog skoka spot cena, industrija nije imala mnogo izbora nego da popusti pred zahtevima za cenom koje je postavila bečka grupa.

Ali ti izvoznici – uključujući Iran, koji nije učestvovao u blokadi – podizali su cene i pre rata. Rastuća potražnja ukazivala je da je ova roba potcenjena.

Bez naftne krize 1973/74, cene bi ionako porasle, mada verovatno sporije.

Izvoznici nafte nisu želeli više cene zbog arapsko-izraelskog sukoba, već zato što su smatrali da ih zaslužuju.

Uloga Saudijske Arabije

Postoji i popularna tvrdnja da su Saudijci srušili cenu nafte 1985/86 godine kao odgovor na zahtev predsednika Regana.

On je želeo da naudi sovjetskoj ekonomiji. Piter Švajcer je izneo ovaj argument u svojoj knjizi Victory. Navodno zasnovan na dopisima administracije upućenim Saudijcima u kojima im je traženo da snize cene nafte.

Stvarnost je, međutim, mnogo jednostavnija. Potražnja za naftom OPEK-a se srušila nakon dva skoka cena tokom 1970-ih, smanjivši se za 50 odsto od 1980. do 1985.

Saudijci su smanjili proizvodnju za 75 odsto u pokušaju da održe cenu posle 1980. Odustali su od tog napora krajem 1985. kada im je izvoz skoro potpuno iscrpljen.

Praktično svaka američka administracija od 1973. tražila je od OPEK-a i/ili Saudijaca da smanje cene nafte.

Slično tome, druge promene u politikama proizvodnje, a posebno od strane Saudijaca, često su pripisivane različitim motivima. To je želja da se naudi nekom drugom izvoznom tržištu. Obično Iranu ili kao odgovor na američke politike prema Izraelu, Iranu ili samoj Saudijskoj Arabiji.

Iako se politički interesi vlada ponekad mogu poklopiti sa politikama proizvodnje, u gotovo svim slučajevima izgleda da su tržišni uslovi određivali promene kvota.

Politički element bio u najboljem slučaju sekundaran.

Fiskalna politika je još jedan faktor za koji mnogi veruju da utiče na odluke o proizvodnji i cenama, najpre potrebe izvoznika nafte za prihodima.

Jedan od argumenata bio je da su izvoznici smanjivali proizvodnju tokom 1970-ih ne toliko da bi podržali cene, koliko zbog toga što su primali daleko više novca nego što su mogli da upotrebe.

Više cene i posledice

Posledica toga bila je kratkoročna cenovna spirala. Više cene dovode do većih prihoda, što podstiče nižu proizvodnju, što opet povećava cene i prihode, i tako dalje.

S obzirom na to da su izvoznici imali mnogo prilika da deponuju višak sredstava, a njihove potrebe za prihodima su brzo rasle, ovaj model se nije održao na duži rok.

Međutim, neki su modifikovali taj model. Tvrde da proizvođači pokušavaju da postave cene na nivoima koji bi im omogućili pokriće budžeta.

Ništa čudno. Niko nije sugerisao da su kolapsi cena 1986, 1998. ili 2014. nastali zato što su vlade izvoznica nafte imale budžetske suficite.

Ipak, ovaj pogled se odnosi na to da je politika određivanja cena nafte bila podređena ili pod uticajem budžetskih potreba zemlje, u suštini kao da ministarstva finansija šalju željenu cenu relevantnim ministarstvima energetike.

To se možda i dešava, ali malo šta upućuje na to da ministarstva energetike rade više od beleženja takvih zahteva.

Cena potrebna da pokrije budžet vlade izvoznice nafte možda sugeriše koju cenu bi vlada želela da postigne. Ona više ukazuje na fiskalni balans koji će nastati nego na tržišnu cenu koju će vlada pokušati da ostvari.

Da su fiskalne potrebe određivale cene, period od 1986. do 2000. bi video cene dvostruke ili trostruke u odnosu na stvarni nivo.

Snaga dolara povezana je s ovim modelom, jer se cene nafte i prihodi izvoznika obično određuju u dolarima. Njihovi budžeti su u domaćim valutama, a uvoz dolazi sa globalnog tržišta. Jak dolar znači da su njihovi efektivni prihodi od nafte veći, dok slab dolar znači suprotno.

Trgovci će tako ponekad kretati cenom nafte u suprotnom smeru od dolara, ali obično na kratke staze.

Investiranje u naftu

Naravno, zemlje izvoznice nafte su svesne svojih potreba za prihodima i uvozom i verovatno žele da cena nafte zadovolji te potrebe.

Stvarnost je takva da ne samo da svaka zemlja ima različitu „ciljnu cenu“, već je važnije to što je malo zemalja imalo budžetske i/ili trgovinske suficite u skoro čitavoj polovini prošlog veka.

Fiskalne potrebe mogu se smatrati pokazateljem njihovih težnji i želja, ali ne predviđaju stvarne cene.

Investiranje u naftu kao imovinu povezano je s ovim. Takva ulaganja su znatno porasla kada su pre oko dve decenije kreirani berzanski fondovi (ETF-ovi).

To je dovelo do značajne debate o tome da li su špekulacije i/ili ulaganja u naftu kao imovinu podigli cenu iznad nivoa koji bi tržišna ravnoteža opravdavala.

Ovo je moglo imati efekat u kratkom roku. Ipak je verovatnije da bi trgovci reagovali na povišene cene prodajom, čime bi cene ponovo pale.

To ne znači da se ne priznaje da finansijska kretanja na tržištu mogu pomerati cene, posebno u kratkom i srednjem roku.

Pored učesnika iz industrije, postoje investitori koji traže imovinu poput zlata i drugih dragocenih metala kao zaštitu od inflacije ili nekih drugih rizika. U teoriji, nafta je manje atraktivna kao sigurno utočište od drugih sirovina, jer na tržišta često utiču odluke vlada, pre svega politike proizvodnje zemalja OPEK-a.

To ne znači da su vrednosti sirovina potpuno nepovezane sa cenama nafte.

Kretanje cena

Ekonomski bum obično dovodi do viših cena sirovina jer ponuda teško može da zadovolji naglo povećanu potražnju.

Kretanja cena nafte u takvom slučaju bila bi korelisana pod jednakim uslovima. (Suprotno važi u recesiji.)

Međutim, korelacija je daleko od savršene, jer na snabdevanje naftom snažno utiču politike proizvodnje zemalja OPEK-a.

Dostupnost rezervnog proizvodnog kapaciteta u nekim zemljama ne postoji za poljoprivredne ili mineralne sirovine.

Ekonomija: Granični trošak proizvodnje često se navodi kao faktor koji određuje donju granicu cene nafte. To je cena koja omogućava dovoljno ulaganja da se tržište izbalansira.

Kada je pre 10 godina cena bila iznad 100 dolara, taj nivo se smatrao donjom granicom. Obrazloženje je bilo da granični barel košta toliko da se proizvede, što znači da zadovoljavanje dodatne potražnje zahteva bar tu cenu.

Suprotno, ako su cene iznad graničnog troška proizvodnje, veća ulaganja će ih na kraju ublažiti.

Međutim, nekoliko nedostataka čini ovaj pokazatelj problematičnim.

Šta određuje cenu na duži rok

Priznaje se da granični trošak proizvodnje određuje cenu na duži rok – u konkurentnom tržištu.

Međutim, nafta nije bila konkurentno tržište, osim možda od 1859. do 1870. ili od 1911. do 1922.

Dalje, većina onih koji iznose ovaj argument pretpostavlja da je najskuplji barel granični barel. To znači da će naredni barel biti skuplji.

Kao što je Moris Adelman, profesor ekonomije na Masačusetskom tehnološkom institutu pokazao 1989, naredni barel obično dolazi iz sredine krive troškova, ne samo u zemljama OPEK-a već i u mnogim drugim zemljama proizvođačima gde je ulaganje u gornju fazu proizvodnje strogo regulisano.

Nova proizvodnja ne dolazi iz narednog najskupljeg resursa, već iz oblasti koje Vlade odobre za bušenje.

Oni koji iznose ovaj argument obično se oslanjaju na osnovnu premisu ekonomije neobnovljivih resursa, da se iscrpljivanje započinje s najboljim, najjeftinijim resursom i postepeno prelazi na najskuplja ležišta.

U naftnoj industriji, ovo se naziva traženjem manjih, dubljih nalazišta. Posledica bi bila da resurs postepeno postaje skuplji, pa bi cene trebalo da rastu na duži rok.

Ipak, to se ne dešava.

Opet se možemo osloniti na jednog ekonomistu da objasni nedostatke ove ekonomske teorije. Adelman je 1986. objasnio: „Opadajući prinosi su u sukobu s rastućim znanjem, kako o zemljinoj kori, tako i o metodama vađenja i upotrebe. Cena nafte, kao i bilo kog minerala, je nesiguran i promenljiv rezultat tog sukoba“.

Drugim rečima, iscrpljivanje može povećati troškove u konkurentnom tržištu, ali ne mora nužno.

Troškovi proizvodnje

Tačno je da cene mogu pasti dovoljno da utiču na proizvodnju, i troškovi su glavni faktor u tome.

Međutim, u kratkom roku granični trošak proizvodnje predstavlja operativni trošak, koji je obično samo deo dugoročnog graničnog troška. Tako, u prethodnim padovima cena skoro da nije bila zaustavljena nijedna proizvodnja.

Umesto toga, smanjivala su se ulaganja, što je na kraju uticalo na snabdevanje i ponovo izbalansiralo tržište.

Kao što stara izreka kaže, lek za niske cene nafte su niske cene nafte. (Suprotno važi takođe.)

A presek cena i dugoročnih graničnih troškova delimično je pod uticajem nivoa cena pre i posle pada.

Pad cena nafte 1998. dogodio se sa niskog nivoa (40 dolara po barelu prilagođeno za inflaciju), dok je 1986. i 2014. cena pala sa nivoa koji je bio daleko iznad dugoročne prosečne vrednosti, što sugeriše da je još uvek bilo dovoljno prostora za ulaganja.

Dugoročni granični troškovi bez političke intervencije ne rastu naglo.

Obrazloženje koje su mnogi navodili za cene nafte iznad 100 dolara u periodu 2006–2014. bilo je da je „laka nafta nestala“, kao da je iznenada nestala između 2001. i 2005.

Na kraju, tržišni temelji su daleko najjači faktor koji određuje cene nafte, posebno izvan veoma kratkog roka (sati i dani).

Ravnoteža

Ravnoteža se obično meri i predviđa od strane Međunarodne agencije za energiju, OPEK-a i Uprave za energetske informacije u njihovim mesečnim izveštajima o tržištu.

Međutim, iako svaki od njih nominalno procenjuje trenutnu ravnotežu i onu za narednu godinu ili više, realnost je da su globalni podaci o potražnji i ponudi nafte u datom trenutku zastareli barem šest nedelja.

Ali naravno, postoji i zamena za ravnotežu ponude i potražnje: promene zaliha.

U najjednostavnijem obliku, ponuda minus potražnja jednaka je promeni zaliha, a zalihe se prilično dobro mere i izveštavaju, iako opet sa odlaganjem.

Nedeljni izveštaj o naftnim proizvodima SAD-a je najvažniji, jer je pravovremen, prilično tačan i predstavlja otprilike jednu petinu globalnog tržišta.

Glavna tržišta

Razni izvori takođe izveštavaju o kretanju nafte na glavnim tržištima, posebno u zemljama OECD-a, ali i u Kini.

Drugi ključni temelj tržišta je rezervni kapacitet, koji danas u potpunosti leži u OPEK-u i nekoliko zemalja koje sarađuju.

Iako uticajan, on nije presudan.

Visoki nivoi rezervnih kapaciteta, kao u periodu 1985–1990, sugerišu plafon cena, jer proizvođači lako mogu odgovoriti na rastuću potražnju, a posebno jer su sposobni da krše kvote.

To ne znači da hoće, već samo da mogu. Kohezija bez OPEK-a predstavlja glavni faktor koji utiče na to da li visok rezervni kapacitet rezultira slabijim cenama nafte.

S druge strane, nizak rezervni kapacitet implicira donju granicu cene, jer članovi manje mogu da prekomerno proizvode i oslabe tržište. Njihove želje efektivno su nadjačane njihovom sposobnošću.

Da li će cena nafte rasti

Opet, to ne znači da će cene rasti, već samo da je to verovatnije, posebno ako se pokaže da je potražnja snažna.

Veći deo 1990-ih je OPEK imao rezervni kapacitet na relativno niskim nivoima bez naglog skoka cena, iako je 1996. zabeležen mini-skok cena od oko 25 odsto.

Dakle, kada čitate mnoge stručnjake (uključujući i ovog) koji predviđaju verovatni smer kretanja cena nafte, imajte na umu da su cene rezultat interakcije mnogih varijabli, ne najmanje mišljenja trgovaca.

Ali kada čitate samouverene tvrdnje o odnosu cena zlata i nafte, nivou rezervnog kapaciteta u OPEK-u ili finansijskim planovima vlada izvoznica nafte, imajte na umu rimsku logičku grešku post hoc ergo propter hoc, odnosno pretpostavku da korelacija znači uzročnost.

Ova greška je verovatno najosnovnija lekcija iz logike, koja se redovno ignoriše u pisanju o ovoj i drugim temama, ali investitori i učesnici na tržištu bi dobro učinili da je imaju na umu.

Majkl Linč, saradnik Forbes