Strateška logika saradnje sa Srbijom: Pogled iz Vašingtona
Možda vam je promaklo, ali je prošle sedmice američka politika prema Zapadnom Balkanu napravila značajan iskorak. Dana 17. jula, ministar spoljnih poslova Srbije Marko Đurić i američki državni sekretar Marko Rubio zvanično su pokrenuli strateški dijalog između dve zemlje. Ova inicijativa pripremana je više od godinu dana, a iako je za sada malo poznatih detalja, njen potencijalni značaj za administraciju Donalda Trampa mogao bi biti veliki – iz najmanje četiri razloga.
Energetska bezbednost
Prvi razlog je energetska bezbednost.
Trampova administracija s pravom je diverzifikaciju izvora energije na Zapadnom Balkanu postavila među prioritete. Nastavljajući aktivnosti započete na prošlogodišnjem ministarskom sastanku Partnerstva za transatlantsku energetsku saradnju u Atini, Sjedinjene Američke Države pridružile su se Bugarskoj, Grčkoj, Moldaviji, Rumuniji i Ukrajini u razvoju Vertikalnog gasnog koridora – pravca sever–jug koji bi trebalo da omogući dopremanje američkog tečnog prirodnog gasa i gasa iz Azerbejdžana u centralnu i istočnu Evropu i na Balkan. Time bi se dodatno smanjila dugogodišnja zavisnost kontinenta od ruskih energenata.
Srbija u tim planovima ima važnu ulogu jer se nalazi na trasi koridora i već raspolaže infrastrukturom koja joj omogućava da postane značajno tranzitno čvorište za gas. Pored toga, Beograd gradi gasne interkonektore sa Rumunijom i Severnom Makedonijom, koji će omogućiti veći uvoz gasa iz izvora koji nisu ruski.
To je posebno važno zato što ruski državni energetski gigant Gazprom i dalje ima kontrolni udeo u NIS-u, nacionalnoj naftnoj kompaniji Srbije. Poslednjih godina Rusija je koristila NIS kao geopolitički instrument za finansiranje različitih operacija malignog uticaja u Srbiji. Od podsticanja protesta do širenja antiameričke propagande.
Oslobađanje uticaja Rusije
U okviru širih mera usmerenih na ruski energetski sektor, Trampova administracija uvela je sankcije NIS-u prošlog oktobra, a taj pritisak je već dao određene rezultate. Mađarska energetska kompanija MOL potpisala je u januaru sporazum o kupovini ruskog udela, iako je realizacija tog posla kasnije usporena.
Ipak, srpska vlada deluje odlučno da okonča ovu zavisnost. Budžet za 2026. godinu, usvojen još u decembru, predviđa 164 milijarde dinara (oko 1,6 milijardi dolara) za energetsku bezbednost. To su sredstva koja bi, ukoliko Rusija odbije da proda svoj udeo, mogla biti iskorišćena i za nacionalizaciju NIS-a.
Intenzivniji strateški dijalog sa Vašingtonom mogao bi da ubrza ovu tranziciju i čvršće veže Srbiju za američke i zapadne lance snabdevanja energijom. Time bi Moskva izgubila jedno od svojih najvažnijih preostalih geopolitičkih uporišta na Balkanu.
Strateški minerali
Drugi razlog su strateški minerali.
Iako to nije široko poznato, Srbija raspolaže najvećim rezervama litijuma u Evropi. Ležište Jadar, u zapadnoj Srbiji, ubraja se među najznačajnija nalazišta na svetu. Procenjuje se da bi moglo da zadovolji čak do 90% sadašnjih evropskih potreba za litijumom.
Srbija se opredelila da ove rezerve razvija u saradnji sa Evropom, a ne sa Kinom. Tokom 2024. formalizovala je strateško partnerstvo sa Evropskom unijom u oblasti sirovina i lanca vrednosti baterija. Nakon toga je Jadar uvršten među ključne lokacije u okviru evropskog Zakona o kritičnim sirovinama.
Ovi potezi predstavljaju svesnu odluku srpske vlade da svoj najvredniji strateški resurs veže za zapadne lance snabdevanja, a ne za kineske. Takav trend treba podsticati, jer Vašington ima neposredan interes da se globalno snabdevanje litijumom diverzifikuje i smanji zavisnost od Pekinga.
Modernizacija odbrane
Treći razlog je modernizacija odbrane.
Srbija aktivno modernizuje svoje oružane snage. Nabavlja borbene avione iz Francuske, transportne avione iz Španije, helikoptere iz Nemačke, kao i različite sisteme iz Izraela.
Ipak, uzastopne američke administracije bile su oprezne kada je reč o prodaji američkog naoružanja Srbiji. Delom zbog protivljenja pojedinih susednih država.
Takav oprez danas je sve manje opravdan, jer bi srpska vojska opremljena američkim sistemima bila interoperabilnija sa NATO-om, transparentnija i više usmerena ka zapadnim standardima nego ka ruskim.
Bliski istok
Na kraju, tu je sve veći značaj Srbije kao partnera na Bliskom istoku.
Beograd se profilisao kao pouzdan partner dva ključna američka saveznika – Izraela i Ujedinjenih Arapskih Emirata.
Srbija je bila među retkim evropskim državama koje su Izraelu pružile značajniju vojnu podršku nakon 7. oktobra 2023. godin. Takva politika nastavljena je uprkos pritiscima drugih evropskih zemalja.
Kao rezultat toga, odnosi dve države značajno su unapređeni i doneli su konkretne koristi za obe strane. Kao primer navodi se da izraelska kompanija Elbit Systems trenutno gradi fabriku za proizvodnju dronova u Srbiji vrednu dve milijarde dolara, jednu od retkih takvih fabrika koje kompanija ima van Izraela.
Istovremeno, Ujedinjeni Arapski Emirati postali su jedan od najvažnijih vanevropskih partnera Srbije. Tokom poslednjih 15 godina investirali su značajna sredstva u zemlju, pokrenuvši projekte u oblastima obnovljivih izvora energije, digitalne infrastrukture i drugim sektorima.
Ta saradnja donela je jasne koristi Beogradu, dok je Abu Dabiju omogućila strateško prisustvo na Balkanu i jaču poziciju u odnosu na regionalne rivale, poput Turske.
Multiplikator
Sve to čini Srbiju korisnim multiplikatorom snage za američke prioritete na Bliskom istoku u trenutku kada Trampova administracija sve otvorenije preispituje pouzdanost mnogih svojih evropskih partnera.
Pokretanje strateškog dijaloga između Vašingtona i Beograda prošle sedmice doprinosi napretku na sva četiri navedena polja.
Ono što će uslediti – konkretni rezultati u oblastima energetike, strateških minerala, odbrane i regionalnih partnerstava – odrediće da li će sadašnje približavanje prerasti u trajne strateške dobitke za SAD na Zapadnom Balkanu.
Ilan Berman, saradnik Forbes