U iščekivanju rešenja za NIS: Kako je nastala kompanija koja je obeležila godinu i kada smo vozili par-nepar

Odmah po završetku Drugog svetskog rata, već 1945. osnovano je Trgovačko preduzeće za promet nafte i naftnih derivata.

“Nacionalizacijom i otkupom već postojećih petrolejskih stovarišta malog kapaciteta i izgradnjom novih, stvara se mreža stovarišta. To je osnova za buduću distributivnu mrežu koja se razvijala zajedno sa putnom mrežom i porastom broja motornih vozila”, piše na sajtu NIS-a o počecima ove kompanije.

Ipak, istorija onoga što danas nazivamo NIS-om ili naftnom industrijom u Srbiji počinje i ranije.

Kako Aleksandra Bogdanović piše na blogu sajta nisgazprom.rs, masovnije korišćenje nafte krenulo je krajem 19. veka. Najpre je to bio petrolej. Stizao je iz Rumunije i koristio se u malim količinama, uglavnom za osvetljenje.

„Razvoj industrije pogurala je pojava prvih automobila u Srbiji. Jer, za nih je bio potreban benzin, a njega u Srbiji nije bilo ni za lek. Ustvari, za lek bi se još možda i snašli – medicinski benzin mogao je da se tu i tamo kupi u ponekoj apoteci, ali napuniti rezervoar svog skupo plaćenog automobila bila je praktično nemoguća misija“.

Prva benzinska stanica

Posle Prvog svetskog rata, Beograd je dobio prvu benzinsku pumpu. Nalazila se kod kafane Topola na današnjem trgu Nikole Pašića. Sa porastom broja vozila na domaćim drumovima, rasla je i potreba za naftnim derivatima, pa su pumpe počele da se otvaraju i na drugim mestima. Zabeleženo je da je 1939. u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji radilo 156 javnih benzinskih stanica.

Između dva rata bilo je pokušaja da se počne sa istraživanjima nafte i gasa, ali je nedostajalo novca, a strani kapital nije pokazivao interesovanje. Razlog je mala potrošnja goriva.

Pravi razvoj tako kreće nakon Drugog svetskog rata. Osnovano Trgovačko preduzeće imalo je zadatak da organizuje snabdevanje privrede i da radi na izgradnji porušene distributivne mreže, to jeste pumpi.

Preteča NIS-a

„Prve dve godine zvalo se Petrolejsko preduzeće opštedržavnog značaja Jugopetrol, a od 1947. promenilo je naziv u Trgovačko preduzeće za promet nafte i naftnih derivata Jugopetrol. U istoriju je ušlo kao prva firma u Jugoslaviji registrovana za poslove spoljne trgovine“, piše Aleksandra Bogdanović.

Ona navodi da su osnovna sredstva preduzeća te 1947. iznosila nešto manje od 18, a obrtna tek 28 miliona tadašnjih dinara. Kao delatnost firme naveden je „uvoz, izvoz i promet petrolejskim proizvodima i sirovinama“.

„Tih davnih dana se retko ko seća. Ipak, i postojeći podaci su dovoljno ilustrativni. Svoj rad jedna od najuspešnijih kompanija na ovim prostorima počela je sa samo 180 zaposlenih i to u veoma nepovoljnim uslovima. Zato je njihov prvi zadatak i bio obnova i izgradnja. Oni koji su učestovavali u tim prvim danima obnove i razvoja, kasnije su pričali kako podela posla skoro da nije ni postojala. Učestvovalo se dobrovoljno, često i mimo radnih sati i svi su radili sve poslove. Upravnik skladišta bio je istovremeno i magacinski radnik, vozač i knjigovođa. Sve po potrebi“, piše Bogdanović.

Prvi generalni direktor Jugopetrola bio je Kosta Poznanović, i to od 1947. do 1963. godine.

Početak istraživanja nafte

Naftagas ili preduzeće za istraživanje i proizvodnju nafte nastalo je krajem 40-ih godina prošlog veka.

„Zadatak novoosnovanog preduzeća bio je da u istočnom delu Panonskog basena otkrije “crno zlato”. Pet meseci nakon osnivanja preduzeća, pronađeno je prvo ležište prirodnog gasa u Srbiji. Država počinje da izdvaja sredstva za istraživanje i investicije, a banke da odobravaju kredite za otvaranje naftnih i gasnih polja“, piše na sajtu NIS-a.

Prvo naftno polje otkriveno je u Srbiji 1952. godine. Bilo je to kod Jermenovaca, u Banatu. Iako nije bilo veliko, imalo je presudni značaj za razvoj cele naftne industrije u Srbiji.

Kasnije su počele sa radom rafinerije nafte u Novom Sadu i Pančevu. Prve dve decenije obeležene su izgradnjom primarnih rafinerijskih postrojenja. U drugom periodu, od 1980. do 1992. godine, u cilju dublje prerade sirove nafte, izgrađena su sekundarna postrojenja. Po tehnološkoj opremljenosti, rafinerije su u tom periodu bile u svetskom vrhu.

Naftna kriza i vožnja par-nepar

Poslednjih meseci, zbog sankcija uvedenih NIS-u i potencijalne krize i nestašice na tržištu naftnih derivata, ponovo je aktuelizovana priča o vožnji automobila po principu par-nepar.

Prvi put, sa ovakvom situacijom stanovnici socijalističke Jugoslavije suočili su se 1979. godine. Zbog nemogućnosti da uveze dovoljne količine nafte, 3. maja 1979. donet je propis koji je regulisao dane kada su se na ulici mogli naći samo automobili sa parnim, odnosno neparnim brojevima na registarskim tablicama.

Mediji su tada pisali da ništa nije moglo pogoditi Jugoslovene kao nestašica benzina.

„Zbog krize koju je prouzrokovala stalna devalvacija ondašnjih jugoslovenskih dinara, ali i poskupljenja nafte na tržištu, država nije mogla da uvozi dovoljno nafte za potrebe stanovništva. Najjednostavniji način uštede bio je prorediti broj vozila na putevima, te je uveden zakon prema kom su u određene dane mogli voziti samo vlasnici automobila s parnim, odnosno neparnim registarskim tablicama. Ovo pravilo vožnje nazvano je par – nepar“, pisali su mediji.

Nagoveštavalo je ne samo početak ozbiljne ekonomske krize koja će se završiti najpre kroz blažu, a onda i nezapamćenu hiperinflaciju početkom 90-ih godina prošlog veka.

NIS u krizi i ratovima 90-ih

I dok je država kuburila sa novcem i uvozom derivata, NIS je tih godina dostizao rekordnu proizvodnju. Najpre je 1979. ostvaren rekord u proizvodnji gasa od 1,14 milijardi kubnih metara. Onda je tri godine kasnije postignut rekord u proizvodnju nafte od 1,3 miliona tona, piše na sajtu ove kompanije.

Uskoro je NIS prvi put izašao izvan granica zemlje i 1985. počeo sa eksploatacijom nafte u Angoli. Bio je to koncesioni ugovor sklopljen sa ovom zemljom.

Sa raspadom Jugoslavije i početkom krize koja će dovesti do građanskog rata na prostorima nekadašnje zajedničke države, preduzeća koja su se tada bavila ekspolatacijom nafte, njenom preradom i prodajom derivata objedinjena su. Godine 1991. odlukom tadašnjih vlasti u Srbiji je osnovano javno preduzeće Naftna industrija Srbije, odnosno NIS.

Sva preduzeća iz oblasti naftne privrede koja su do tada radila samostalno, po prvi put počinju da posluju pod jednom firmom. To je naišlo na negodovanje stanovnika Vojvodine, koji su smatrali da im se ovom centralizacijom praktično „otima“ Naftagas.

NIS je 2005. postao akcionarsko društvo, a onda četiri godine kasnije prodat je ruskom Gaspromnjeftu. Na osnovu prethodno potpisanog Međudržavnog sporazuma Rusije i Srbije, vlasnik 51 odsto akcija NIS-a postao je 2009. godine pomenuti Gaspromnjeft.