Vašington želi Irak, ali Teheran i Peking ga ne puštaju

Irački premijer Ali al-Zaidi nedavno je tokom posete SAD obezbedio 48 sporazuma vrednih do 100 milijardi dolara sa američkim kompanijama, što predstavlja značajan zaokret ka zapadnim investicijama u irački naftni sektor. Njegovo imenovanje za premijera bilo je delimično rezultat američkog protivljenja prethodnom kandidatu bliskom Iranu. S druge strane, al-Zaidi se obavezao da će razoružati policiju koja podržava Teheran.

Vašington svoje komercijalno prisustvo u Iraku posmatra kao pitanje nacionalne bezbednosti, nastojeći da stabilizuje zemlju i ojača svoj uticaj. Međutim, Irak se nalazi u nezavidnoj poziciji. Istovremeno održava duboke veze sa Iranom, koji snabdeva njegovu elektroenergetsku mrežu, i Kinom, jednim od najvećih investitora u iračku naftnu industriju. I naravno, glavnih kupaca iračke nafte.

Stručnjak Ahmed Al-Vindi smatra da Irak može da zadrži pažljivo balansiranu neutralnost i iskoristi svoj položaj u odnosima sa sve tri sile. Ipak, aktivna uloga Vašingtona u oblikovanju iračke političke scene i američka doktrina nacionalne bezbednosti mogli bi na kraju da primoraju Bagdad da izabere stranu, čime će biti stavljena na ozbiljan test njegova sposobnost da balansira između suprotstavljenih interesa.

Između Trampa i iračkog premijera postoji izuzetna hemija

Dana 14. jula Donald Tramp ugostio je novog iračkog premijera Alija al-Zaidija u kabinetu Oval. Tada je novinarima rekao da između njih dvojice postoji „izuzetna hemija“. Samo dva dana kasnije, u Hjustonu, al-Zaidi se sastao sa rukovodiocima kompanija Halliburton, Shell, Baker Hughes, Weatherford i GE Vernova.

Do trenutka kada se vratio u Irak, njegova vlada je potpisala 48 sporazuma sa američkim kompanijama. Osim toga iznela je i procenu da bi u narednih pet godina mogla da privuče do 100 milijardi dolara stranih direktnih investicija. To bi bilo dovoljno da iz temelja promeni irački naftni sektor za čitavu jednu generaciju.

Naslovi u medijima bili su brojni. Međutim, mnogo zanimljivije pitanje jeste kako će Irak uspeti da izbalansira pritiske SAD sa pritiscima Irana i Kine.

Može li Irak da prihvati američki kapital

O toj poseti razgovarao sam sa Ahmedom Al-Vindijem tokom intervjua u emisiji Cross Lines, političkom programu koji sam vodio zajedno sa Bajrakom Faisalom Gazijem na televiziji Al-Ahad. Al-Vindi, potpredsednik Fondacije Ghadan za upravljanje rizicima i izvršni direktor Bagdadskog međunarodnog energetskog foruma, govorio je o tome da li Irak može da prihvati američki kapital, a da pritom ne naruši odnose sa Teheranom i Pekingom, dvema silama od kojih takođe u velikoj meri zavisi.

To nije hipotetičko pitanje. Irački premijer svoju funkciju delom duguje upravo tome što je Vašington intervenisao kako bi sprečio da ona pripadne kandidatu za kojeg je smatrao da je previše blizak Iranu. Vladajući parlamentarni blok u Iraku prvobitno je podržao Nurija al-Malikija. Ipak, administracija Donalda Trampa je ocenila da je on suviše povezan sa Teheranom. Umesto njega, kao kompromisno rešenje izabran je premijer Ali al-Zaidi. Biznismen bez prethodne političke karijere, koji je u Vašington stigao već sa obećanjem da će do 30. septembra, kada je planirano povlačenje američkih trupa iz Iraka, razoružati milicije koje podržava Iran.

Al-Vindi objašnjava logiku Vašingtona na sledeći način:

„Prema novom američkom pristupu nacionalnoj bezbednosti“, rekao je, „američka imovina i interesi u inostranstvu sve više se smatraju sastavnim delom nacionalne bezbednosti SAD. Za Irak to znači da bi veće prisustvo američkih kompanija moglo da podstakne Vašington da bude još zainteresovaniji za stabilnost zemlje“.

To je, zapravo, ponuda koju Vašington stavlja pred Bagdad. Otvorite vrata kompanijama poput Chevrona i ExxonMobila, a američki sopstveni interes postaće svojevrsna garancija zaštite. Istovremeno, to znači da će SAD imati sve veći uticaj na to ko još može da posluje u Iraku. I pod kojim uslovima. Ostaje pitanje da li je takav dogovor zaista u interesu Iraka.

Veze koje već postoje

Važno je podsetiti da su Irak i Iran tokom osamdesetih godina prošlog veka vodili osmogodišnji rat u kojem su poginule stotine hiljada ljudi, a prema pojedinim procenama i blizu milion na obe strane.

Međutim, nakon američke invazije 2003. godine, kojom je svrgnut Sadam Husein i uspostavljena vlast predvođena šiitskim političkim partijama u Bagdadu, Irak je izgradio duboke političke, verske i ekonomske veze upravo sa nekadašnjim protivnikom. Među njima je i nacionalna elektroenergetska mreža. Ona se godinama u velikoj meri oslanja na uvoz električne energije i prirodnog gasa iz Irana.

Prva administracija Donalda Trampa odobrila je Iraku izuzeće. To izuzeće mu je omogućavalo da nastavi da kupuje električnu energiju iz Irana uprkos američkim sankcijama. Međutim, druga Trampova administracija dozvolila je da to izuzeće istekne u martu 2025. godine. To se dogodilo u okviru šire kampanje „maksimalnog pritiska“ na Teheran.

Iračko Ministarstvo energetike upozorilo je da bi ukidanje i izuzeća za uvoz iranskog prirodnog gasa dovelo do gubitka dodatnih 30 odsto ukupnog snabdevanja zemlje električnom energijom.

Kina u Iraku duboko ukorenjena

Kina je u Iraku podjednako duboko ukorenjena. Prema podacima holandskog istraživačkog centra Clingendael, između polovine i dve trećine iračke proizvodnje nafte danas dolazi sa nalazišta na kojima kineske kompanije učestvuju kao investitori, operateri ili izvođači usluga na naftnim poljima. Iako nafta pripada Iraku, država plaća stranim kompanijama da razvijaju i upravljaju tim nalazištima. Pri čemu veliki broj njih vode kineske državne kompanije.

Kina je godinama i najveći pojedinačni kupac iračke sirove nafte, iako su se mesečni obimi trgovine tokom protekle godine značajno menjali.

Irak je ove godine na sopstvenoj koži osetio koliko ga takva pozicija čini ranjivim. Kada su SAD i Izrael 28. februara 2026. godine izveli napade na Iran, a Teheran kao odgovor zatvorio Ormuski moreuz, Irak je pretrpeo ogroman pad izvoza nafte. Za razliku od Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata, jedinih proizvođača iz Persijskog zaliva koji imaju naftovode koji zaobilaze Ormuski moreuz, Irak je bio potpuno zavisan od te pomorske rute. Njegov izvoz nafte pao je sa oko 4,5 miliona barela dnevno na svega 1,4 miliona u maju. To je bila direktna posledica činjenice da se našao usred tuđeg sukoba.

Zbog toga Irak danas ne razmatra teorijske scenarije. Veze sa Iranom prožimaju njegov elektroenergetski sistem, politički život i oružane frakcije. S druge strane veze sa Kinom su duboko ukorenjene u naftnoj industriji i izvoznim ugovorima. Sada pokušava da na sve to nadogradi i ambiciozno partnerstvo sa SAD, koje Vašington, prema sopstvenoj doktrini, više ne posmatra samo kao ekonomsko pitanje, već kao deo nacionalne bezbednosti.

„Irak ne mora da bira između velikih sila“

Al-Vindi smatra da Irak ne mora da bira između velikih sila.

„Kineske kompanije pomogle su da se održi iračka proizvodnja u veoma teškom periodu. I ne bi trebalo da budu potisnute samo zato što Bagdad želi veće učešće zapadnih kompanija“, kaže on.

Po njegovom mišljenju, Irak u toj situaciji ne vidi slabost, već pregovaračku prednost.

„Kina takođe koristi politički, ekonomski i društveni uticaj kako bi zaštitila svoje interese“, rekao mi je. „Istovremeno, Irak želi veće prisustvo američkih i drugih zapadnih kompanija. To će neminovno dovesti do konkurencije i određenog otpora kod kineskih kompanija koje su već učvrstile svoju poziciju.“

Čiji je ovo izbor?

Epizoda sa bivšim premijerom Nurijem al-Malikijem pokazuje da se sukob interesa ne svodi samo na nadmetanje oko unosnih ugovora. Vašington nije jednostavno sačekao da Irak izabere premijera, pa da zatim pregovara sa pobednikom. Umesto toga, postepeno je pojačavao pritisak na iračku politiku neutralnosti. To je urađeno kroz ukidanje izuzeća od sankcija, pritisak na milicije i uticaj na izbor kandidata za premijera.

Iz te perspektive, sporazumi potpisani u Vašingtonu i Hjustonu predstavljaju nagradu za to što se Bagdad približio Zapadu još pre nego što je premijer Ali al-Zaidi doputovao u SAD.

„Jačanje odnosa sa SAD danas se široko smatra nacionalnim interesom“, rekao mi je Al-Vindi, ističući da oko tog pitanja postoji saglasnost političkih aktera koji se gotovo ni oko čega drugog ne slažu.

Tu domaću koaliciju čine šiitski, sunitski i kurdski politički blokovi.

To ukazuje na postojanje širokog i dugotrajnog unutrašnjeg konsenzusa, a ne samo na rešenje nametnuto spolja, iako je Vašington nesumnjivo pomogao da se takav ishod ostvari. Istovremeno, veze sa Kinom nastale su mnogo pre sadašnje kampanje američkog pritiska – u vreme kada su zapadne naftne kompanije napuštale iračka naftna polja.

Pravi test iračke spoljne politike, zato, neće biti formalna odluka da li će Bagdad stati uz jednu ili drugu stranu. Dolazak Alija al-Zaidija na vlast pokazuje koliko Vašington može da utiče na taj izbor čak i bez zvanične odluke Iraka.

Mnogo konkretniji pokazatelji biće da li će milicije zaista biti razoružane do 30. septembra, da li će izuzeća koja omogućavaju uvoz iranske električne energije i gasa opstati u nekom obliku, kao i da li će ugovori sa kineskim kompanijama biti izmenjeni ili će nastaviti da važe uporedo sa novim američkim sporazumima.

Al-Vindi smatra da Irak može da održi tu delikatnu ravnotežu.

„Strateška prednost Iraka leži u pažljivo održavanoj neutralnosti“, rekao je. „Previše jasno svrstavanje uz jednu stranu stvorilo bi dodatne prepreke i otežalo vladi da ispuni svoja ekonomska obećanja“.

Upravo na toj pretpostavci počiva iračka strategija – da istovremeno ostane važan partner Vašingtonu, Teheranu i Pekingu, umesto da koristi donosi samo jednoj od tih sila.

Međutim, američka doktrina nacionalne bezbednosti ide u suprotnom smeru. Ona ekonomsko prisustvo SAD u inostranstvu posmatra kao strateški bezbednosni interes, što znači da bi Vašington u jednom trenutku mogao da zatraži od Iraka da se jasno opredeli za jednu stranu.

Ken Silverstajn, saradnik Forbes