Venecuela ima i naftu koja je jeftina i manje rizična

Mnogo se raspravlja o potencijalu Venecuele da poveća proizvodnju nafte kada sankcije budu ukinute. Međutim, deo dostupnih informacija i mišljenja je nejasan ili obmanjujući. Najvažnije je da Venecuela ima ogromne rezerve nafte, ali to može da bude zavaravajuće jer je veći deo te nafte teška Orinoko nafta koja zahteva više vremena i truda za proizvodnju nego konvencionalna nafta. Relevantni podaci nisu rezerve nafte zemlje, procenjene na 300 milijardi barela, već izgubljena proizvodnja. Kao što slika pokazuje, proizvodnja je za 2,5 miliona barela dnevno manja od nivoa pre Čaveza.

Međutim, pesimizam je donekle preteran, a oni koji sugerišu da će biti potrebne godine ili decenije, kao i više od 50 milijardi dolara da se proizvodnja vrati na nivo pre Čaveza pojednostavljuju problem agregiranjem zahteva za novim kapacitetom i onih za obnavljanje postojećeg kapaciteta. Ove dve stvari se razlikuju po vrsti i stepenu.

Pre svega, važno je ne mešati političke i fizičko-ekonomske izazove. Političke prepreke su ozbiljne i njihovu trajnost je nemoguće predvideti. Reforme mogu uslediti brzo ili trajati godinama. Ublažavanje američkih sankcija može da bude trenutno ili odloženo. A čini se da venecuelanska vlada sada verovatno neće biti demokratizovana, ali to nije neophodno za oporavak proizvodnje nafte.

Šta je potrebno od radova na infrastrukturi

Ako se zanemari pitanje koliko brzo bi sankcije za izvoz mogle da budu ublažene, deo oporavka proizvodnje može početi brzo, ukoliko nadležne vlasti preduzmu odgovarajuće mere. Istina je da velike naftne kompanije verovatno neće žuriti da razvijaju ili ponovo razvijaju naftne resurse Venecuele. Međutim, postoje drugi koraci koji se mogu preduzeti mnogo brže i uz manji rizik. Postoje tri vrste operacija, sa različitim troškovima i zakonskim zahtevima. Razumevanje te razlike može pojasniti perspektivu nove ponude.

Prvo, veliki deo neiskorišćenih kapaciteta zahteva radove iznad tla, praktično održavanje. Više od podmazivanja ventila, oprema mora da bude zamenjena ili obnovljena. To je nešto što je vlada, nažalost, zapostavila. To ne zahteva strane investicije. Dovoljni su ugovori sa servisnim kompanijama poput Haliburtona ili Šlambergera.

Ovo je važno jer uključene kompanije zarađuju novac, ali ne bi nužno same upravljale naftnim poljima. I imale bi mali ili nikakav kapitalni rizik zbog promena u vladi. U najgorem slučaju, doveli bi svoje ekipe, a nadamo se i opremu, ali to je daleko od rizika koji postoji pri razvoju polja u politički nestabilnom okruženju.

Koliki kapacitet nafte se može dodati na ovaj način? Verovatno najmanje 500.000 barela dnevno, možda i dvostruko više. Većina posla mogla bi da bude obavljena u roku od godinu dana, kada politička situacija to dozvoli.

Revitalizacija postojećih bušotina

Drugi nivo zahteva uključuje rehabilitaciju polja ispod tla. Na svim naftnim poljima pritisak opada, a zasićenje bušotina može smanjiti proizvodni kapacitet. Ovo zahteva radove poput ponovnog bušenja bušotina pomoću postrojenja za remont. To je jednostavnija operacija od dodavanja novih kapaciteta. Iako je ovo složenije od radova iznad tla, i dalje je jeftinije od dodavanja potpuno novih kapaciteta. Kao i kod održavanja, veliki deo ovog rada može obaviti ugovarač koji, poput servisnih kompanija, ne ulaže kapital pod rizikom.

Ustvari, pod reformom naftne industrije iz 1990-ih (apertura), Venecuela je iznajmila „marginalna polja“, tj. polja čija je proizvodnja opala zbog nedostatka investicija. Kompanije su uspele da obnove ranije nivoe proizvodnje i ih čak premaše u nekim slučajevima, dodajući otprilike 400.000 barela dnevno proizvodnje.

Moguće je da trenutni režim ponovo uspostavi ovu politiku, posebno ako je ograničena samo na domaće kompanije. Time se izbegava politička reakcija zbog dopuštanja „pristupa“ strancima nacionalnom bogatstvu. Takve investicije bile bi donekle rizične, ali bi postojali operateri spremni da ih prihvate uz odgovarajući povraćaj. To bi moglo dodati još oko milion barela dnevno proizvodnje, ali bi zahtevalo duže vreme za realizaciju, možda nekoliko godina.

Stvarna visina investicija

Ipak, to bi ostavilo zemlju daleko od proizvodnih nivoa pre Čaveza, a veliki deo toga zahtevao bi ekvivalent razvoja novih polja.

Teoretski, nacionalna naftna kompanija bi mogla jednostavno da plati ugovarače da buše rupe i tako povećaju kapacitet, ali to bi značilo ignorisanje najboljih inženjerskih praksi. Vlada bi to možda bila spremna da učini (mnoge su u prošlosti to radile) zbog želje da ubrza prihod. Ako se, međutim, velike strane naftne kompanije odluče na investicije, one će hteti da sprovedu opsežne studije kako bi osigurale optimizovanu proizvodnju. Izrada plana razvoja polja mogla bi trajati oko dve godine, a sat počinje tek kada političko okruženje to dozvoli.

Što se tiče primedbe da bi povećanje proizvodnje za 2,5–3 miliona barela dnevno, tj. na nivo pre Čaveza, zahtevalo 50–60 milijardi dolara, citirao bih Ričarda Niksona: „Novac možemo da nabavimo“. Ta suma zvuči velika van konteksta. Investicija bi se rasporedila na najmanje pet godina, a 10 milijardi dolara godišnje nije prepreka, s obzirom na otprilike 150 milijardi dolara koje privatni naftni sektor, izuzimajući nacionalne kompanije, investira u jednoj godini.

I dok je istina da bi razvoj novih naftnih polja bio skup, a posebno za rezerve teške nafte, brojevi koji se pominju zvuče veliki samo na prvi pogled. Tih 50 milijardi dolara za razvoj 2,5 miliona barela dnevno znači otprilike 25 dolara po barelu. To je više od troškova proizvodnje nafte na Bliskom istoku, ali manje od američke nafte iz škriljaca.

Izvodljivost

Istorija daje važan kontekst. Pomenuta politika apertura iz 1990-ih dovela je do velikog povećanja proizvodnje venecuelanske nafte sa oko 200.000 barela dnevno godišnje tokom nekoliko godina, pre nego što je Ugo Čavez preuzeo vlast. Te investicije su izvedene u vreme kada je cena nafte bila oko 40 dolara po barelu (u vrednosti 2024. godine). Nema razloga da se misli da su troškovi proizvodnje od tada porasli, a tehnološki napredak, poput horizontalnog bušenja i merenja tokom bušenja, trebalo je da ih smanji.

Velike investicije u Venecueli možda se neće dogoditi godinama, prvenstveno zbog političkog rizika. Ali, potencijal za značajan rast proizvodnje, dostizanje nivoa pre Čaveza i više, tehnički je moguć i ekonomski izvodljiv. Još važnije, održavanje i čak rehabilitacija polja mogu se izvršiti mnogo brže i uz minimalan politički rizik, jer kompanije ne bi ulagale veliki kapital.

Istorijski, dva najveća izazova u predviđanju snabdevanja naftom iz bilo kog područja su tendencija prognostičara ka maltezijanskom pesimizmu – preuveličavanje izazova i precenjivanje troškova proizvodnje – ali važnije je gotovo dominantna uloga politike u određivanju da li će investicija biti dozvoljena ili ne. Još smo daleko od trenutka kada će doći do velikih investicija u venecuelansku naftu, bar od strane zapadnih kompanija. Ali, održavanje polja, u smislu troškova i političkog rizika, predstavlja vrlo „lako dostupno voće“.

Majkl Linč, saradnik Forbes