Visoke cene nafte zavise od nekoliko ljudi, a to nisu Bajden i Tramp
Visoke cene nafte ne zavise od Džo Bajdena, Donalda Trampa ili Skota Šefilda.
Trenutna cena je daleko iznad dugoročnog marginalnog troška nafte i održava se na tom nivou ne samo zahvaljujući kvotama OPEC+ (koje trenutno drže van tržišta 3,5 miliona barela dnevno), već i političkim odlukama nekoliko lidera zemalja izvoznica nafte.
Jedan lider će uskoro biti zamenjen, drugi možda, ali dva su ili stari ili u lošem zdravstvenom stanju.
Jedini lider koji će definitivno biti zamenjen je predsednik Meksika Lopez Obrador koji nije samo sarađivao sa OPEC+ već je ograničio i investicije i proizvodnju u svojoj zemlji.
Gigantsko naftno polje Zama (rezerve 600 miliona barela) otkriveno je od strane stranih kompanija u vreme deregulacije koju je pokrenuo njegov prethodnik. Obrador je prepravio ugovor i povukao te reforme, fokusirajući se na nacionalnu naftnu kompaniju i domaću preradu.
Njegova naslednica, ideološki mu je saveznik, ali deluje mnogo pragmatičnije. Rezultat bi mogao biti skromna dodatna proizvodnja nafte u narednih pet godina, ali bi takođe mogla ojačati politike svog prethodnika.
Sledećeg imamo venezuelanskog vođu Nikolasa Madura, koji nije samo nastavio razorne ekonomske politike svog prethodnika, već je toliko otuđio većinu međunarodne zajednice da su sankcije gotovo smanjile venecuelanski izvoz nafte na nulu.
Izbori krajem jula mogli bi dovedu do njegovog odlaska, iako bih pre rekao da će bežati iz zemlje. Ukoliko odbije da prizna izbore, izazvaće međunarodni bes, ali to ne znači da on to neće učiniti i pored toga.
Kao i Sadam Husein, skromni izvozi nafte omogućavaju mu da održi luksuzan način života za svoje ljude, čak i ako zemlja tone.
Sledeći je Iran, gde Ajatolah Homeini trenutno drži uzde vlasti, ali sa sve klizavijim držanjem.
Većina konzervativaca kao predsednički kandidati zalažu se za reforme, iako, kao i u slučaju Venecuele, dobrobit zemlje i njenih građana su sekundarni u odnosu na lidera. Ipak, većina kandidata čini se da podržava barem neke reforme, a smena Homeinija bi mogla ojačati tu tendenciju.
Prestanak sankcija i manje ksenofobna vlada mogli bi značajno povećati količine nafte na tržištu – ali ne tako brzo.
Rusija je značajan faktor neizvesnosti u svemu tome, zadržavajući skoro milion barela dnevno nafte van tržišta zbog kvota, možda još pola do milion barela dnevno izgubljeno je zbog sankcija (prema višim procenama). Čini se da je Putin zdrav, ali kako broj žrtava u ukrajinskom ratu raste, raste i nezadovoljstvo.
Nijedan od trenutnih lidera ne izgleda sklon da se oštro suprotstavi njemu, ali ne čini se da provodi mnogo vremena blizu prozora, ako razumete šta mislim.
Promena u rukovodstvu Rusije sigurno bi značila mir sa Ukrajinom, kraj sankcija na naftu i obnovljene (ali po nižim cenama) izvoze gasa.
Konačno, uloga prestolonaslednika Mohameda bin Salmana u Saudijskoj Arabiji u podršci cenama nafte ostaje ključni faktor koji određuje cene nafte srednjoročno.
Njegovo vođstvo se ne čini ugroženim ni najmanje, mlad je i zdrav, ali važnost njegovog (i njegovog ministra energetike) razmišljanja u održavanju cena znači da jednostavna promena mišljenja može brzo smanjiti cenu nafte za 10, 20 dolara ili više.
Saudijska Arabija nosi glavni teret smanjenja proizvodnje radi podrške cenama. Povećanje izvoza za 20% može smanjiti cene nafte za 25%, što implicira kratkoročni gubitak prihoda. Ali ako Salman postane nezadovoljan trendom na tržištu i prostorom za saudijsku naftu, stvari se mogu brzo promeniti, kao što je bilo 1998. ili 2014.
Postoje svakako politički rizici koji bi mogli podići cene nafte. Zabrana frekinga u SAD bi obradovala ekološku zajednicu (sve do trenutka kada benzin dostigne pet dolara po galonu), građanski rat u Rusiji ili čak produženi ratni sukobi na naftnim poljima (kladim se da radnici na naftnim poljima nisu oslobođeni vojnog roka), novi sukobi u Arapskom/Persijskom zalivu, kao što su građanski rat u Iraku ili povratak vojnih sukoba između Irana i Iraka, sve to može dovesti do cena iznad 100 dolara za duži period.
Nijedan od ovih događaja ne izgleda kao visokorizičan, ali možda vredi razmisliti o kupovini jedne ili dve opcije.
Dobro informisani čitalac će znati da sam mnogo češće upozoravao na pad cena nafte nego na skokove, iako moji kritičari ignorišu uspešne prognoze (bilo je nekoliko njih). Ali suština je da u slučajevima Irana, Rusije i Venecuele, održavanje njihove proizvodnje pod kontrolom u velikoj meri zavisi od trenutnog rukovodstva. I niko ne ostaje zauvek.
Majkl Linč, saradnik Forbes