Zašto ne pričamo o Oplenačkoj berbi već o ceni pljeskavice: Nemaran domaćin ili slobodno tržište

U Srbiji se tokom godine organizuje više stotina događaja, odnosno različitih festivala hrane i pića, tradicionalnih manifestacija, muzičkih festivala, sabora. Neretko ih prate i „zabavni“ sadržaji kao što su šatre u kojima se poslužuju hrana i piće i štandovi na kojima se prodaje sve – od igle do lokomotive. A sve to uz zvuke popularne muzike.

Za neke dobar provod, za neke razočarenje. A za neke povod da pokrenu još jednu u nizu rasprava na društvenim mrežama.

Tako su nedavno objavljene fotografije računa i cenovnika sa manifestacije Oplenačka berba u Topoli.

Na njima se vidi da je limenka koka-kole koštala 500 dinara. Dok je po jednom od cenovnika, za koji se tvrdi da je sa te manifestacije, pljeskavica od 180 grama koštala 1.200 dinara. Ražnjići i vešalica išli su i do 1.600 dinara. Ko je uz to želeo zelenu ili kupus salatu morao je da izdvoji još 500 dinara. a za šopsku 600.

Cene „slobodne“

Cene hrane i pića u ugostiteljskim objektima formiraju njihovi vlasnici. Ne postoji važeći propisi koji bi ih ograničili jer se one, po Zakonu o trgovini, formiraju slobodno.

Ipak, i u slučaju da postoji opravdanje za visoke cene (zbog zakupa parcele, logistike, radnika), one utiču na ukupno iskustvo posetilaca koji dolaze. Neki od njih će se uzdržati od potrošnje, što će im pokvariti doživljaj.

„Cene hrane i pića na manifestacijama svakako utiču na ukupno iskustvo čak i kada u prvi mah ne odbijaju posetioce koji tog dana dolaze na događaj. Ipak, verovatno je da će se neki od njih uzdržati od potrošnje, što će svakako pokvariti doživljaj“, kaže za Forbes Srbija, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Goran Petković.

Verovatno je, navodi Petković, i da će se kod nekih koje glad ipak „primora na kupovinu“, javiti osećaj iznude. On takođe negativno utiče na iskustvo koje će poneti sa te manifestacije.

Prema njegovim rečima, posebni problem predstavlja i sam izbor hrane na takvim manifestacijama.

On daje primer Oplenačke berbe koja se proslavlja u kraju gde pljeskavica svakako nije tradicionalna hrana kakva bi trebalo da se na takvim manifestacijama promoviše.

„Pljeskavica je obeležje roštiljijade u Leskovcu i verovatno nekih sličnih manifestacija. Na oplenačkoj manifestaciji moglo bi se očekivati da budu poslužena jela iz tog kraja. Posebno zakuske koje se tradicionalno nose u vinograd tokom radova i tokom same berbe. Ovako, skupe pljeskavice i koka-kola na berbi grožđa po visokim cenama simbolizuju zapravo nemaštovitost. I nehat organizatora manifestacije“.

Nema kontrole

Konsultant za potrošačko pravo Mladen Alfirović kaže da ne postoji propis koji bi ograničio cene hrane i pića u ugostiteljskim objektima na takvim manifestacijama.

Prema njegovim rečima, na cene na tim manifestacijama utiču određeni faktori koji se ne mogu vezati za ugostiteljske objekte u klasičnom smislu.

Tako organizatori manifestacija često naplaćuju zakup parcele gde se šatra postavlja. Ugostitelji koji rade samo na toj manifestaciji, moraju da opravdaju troškove. Postoje i logistički troškovi kao što su transport i montaža opreme, kao i troškovi angažovanja dodatnih radnika, objašnjava Alfirović.

On dodaje da postoji i psihološki i turistički efekat, koji ugostitelji koriste. Potrošači su spremni više da plate kada su u pitanju ti praznični dani i manifestacije.

„Da li je to opravdano ili nije zavisi od konteksta. Ako je tri puta ili duplo veća cena (prim. aut. u odnosu na standardne cene), to ne bi bilo opravdano. Pitanje je i da li je u pitanju ugostitelj koji inače redovno posluje, ili su to ugostitelji koji rade samo za tu manifestaciju i od kojih se može očekivati da stave veće cene jer ozbiljniju zaradu ostvaruju samo na manifestacijama“.

Proverava se izdavanje računa i da li su cene jasno istaknute

Iako se inspekcije ne bave visinom cena, one proveravaju da li su one jasno istakntute, da li su izražene u dinarima, da li se izdaje račun, navodi Alfirović.

On kaže da postoji i nadležnost turističke inspekcije koja vrši kontrolu u smislu Zakona o ugostiteljstvu. Takođe, na događajima nadležnost mogu da imaju i komunalna, sanitarna i veterinarska inspekcija.

„Imamo nadležnost komunalne inspekcije koja nadzire postavljanje privremenih objekata. Sanitarna inspekcija je nadležna da kontroliše higijenu i bezbednost hrane i pića“, navodi Alfirović.

Opština nema uticaj na cene

Cene u ugostiteljskim objektima formiraju vlasnici istih, tako da nemamo uvid u formiranje cena u ovakvim ugostiteljskim objektima, kao ni uticaj na formiranje istih, navodi se odgovoru Opštine Topola, koji potpisuje njena predsednica Jasna Vuković.

Na pitanje da li opština vrši neku vrstu kontrole ili nadzora cena hrane i pića u objektima (pre svega šatrama) koji se postavljaju u okviru manifestacije, kaže da takvu vrstu kontrole obavlja turistička inspekcija.

„Kako nemamo turističkog inspektora, nemamo uvid da li je neko sa republičkog nivoa kontrolisao. Savet za organizaciju ‘Oplenačke berbe’ je doneo rešenje o obavezi vlasnika ugostiteljskih objekata da istaknu cenovnik na vidno mesto“, navode iz ove opštine u odgovoru za Forbes Srbija.

Na Oplenačkoj berbi je bilo osam ovakvih ugostiteljskih objekata (šatri). Cena po metru kvadratnom je 3.000 dinara za sva tri dana (1.000 dinara po danu).

Više stotina događaja

Srbija tokom godine nudi više stotina događaja sa posebnim turističkim značajem. Na veb stranici Turističke organizacije Srbije predstavljeno je oko 950 najvažnijih.

„Ukupan broj događaja je znatno veći, ali mnogi od njih su pretežno lokalnog karaktera. Odnosno, namenjeni su lokalnom stanovništvu i okupljaju uglavnom učesnike iz lokalne zajednice“, navode iz Turističke organizacije Srbije (TOS) za Forbes Srbija.

U vrhu posećenosti, prema javno dostupnim podacima, prvenstveno su muzički i gastronomski festivali, koji privlače široku publiku, i domaće i inostrane turiste, navode iz TOS-a.

Kako organizujemo događaje i da li bi trebalo drugačije?

U događaje koji se organizuju na godišnjem nivou ubrajaju se i različite „ijade“ (kupusijada, čvarkijada, slaninijada, crevarijada, roštiljijada). Takođe, i niz drugih gastronomskih i tradicionalnih manifestacija, vašara koji organizuju gradovi i opštine.

Nezaobilazni sadržaji pojedinih manifestacija su i šatre u kojima se organizuje posluživanje hrane i pića, ali i nastupi muzičara, uglavnom, popularne muzike. A deo prostora manifestacije ispunjavaju i štandovi na kojima može pronaći sve – „od igle do lokomotive“.

„Izbor muzike, kao i ukupna zabava na nekoj manifestaciji su odraz kvaliteta rada programskog odbora ili nekog drugog tela koje vrši tu funkciju. Trebalo bi očekivati da manifestacije budu tematskog karaktera. Da se ukupni sadržaji uključujući izbor hrane i pića, izbor zabave, počasnih gostiju, takmičenja usklade sa ciljem manifestacije“, navodi Goran Petković.

Petković daje primer Oplenačke berbe, koja treba da predstavlja promociju novog grožđa i vina. To bi značilo da se promovišu vinske pesme i igre, običaji i kultura vina, proba vina. Čak i zabavne edukacije ili takmičenja o poznavanju vrsta grožđa, vina, vinskog i vinogradarskog pribora.

„Sve to može da prati i popularna muzika u kojoj se ponekad mogu naći samo popularni sadržaji, ali gde potku zabave ipak treba da čini tematski birana muzika. To naravno podrazumeva izbor kvalitetnih muzičara koji mogu da izađu na kraj sa ovakvim zahtevima“, navodi Petković.

Nažalost, ponekad razvoj popularne kulture ne ide ukorak sa očekivanjima tradicionalne publike. Tako se pod šatorima često nalaze muzičari koji odgovaraju ukusu publike nekih medija koji takvu publiku oblikuju i gaje, navodi Petković.

„Upitno je to što su takvi mediji i takva, uglavnom nekvalitetna muzika, podržani kroz institucije. One na taj način ne doprinose prosvećivanju stanovništva, već upravo obrnuto“.

Onaj ko obezbeđuje sredstva, utiče i na sadržaj

Manifestacije ovog tipa su nastajale pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, ukazuje Petković.

Namera je bila da se očuva tradicija pojedinih zanata, narodnih običaja i važnih događaja posebno na selu (berba, žetva, kosidba, proizvodnja mesnih proizvoda poput kobasica ili pršute), kao i da se promovišu neka jela karakteristična za određena područja (kotlići, roštilj..).

Petković navodi da onaj ko obezbeđuje sredstva utiče i na programski sadržaj događaja.

Ponekad, kako navodi, pravilnici koji regulišu dodelu podsticajnih sredstava za organizovanje nekih manifestacija sadrže i odredbe o tematskom vrednovanju ovih manifestacija. Međutim, stvar je interpretacije onih koji sredstva dodeljuju kako će to tumačiti i da li će to kontrolisati.

„To nije uvek jednostavno i podložno je subjektivnim procenama. Ako postoji volja i posvećenost onda se ipak mogu ostvariti neki rezultati“, navodi on.

Uspeh manifestacije, prema njegovim rečima, zavisi od posvećenosti detaljima koji obeležavaju konkretni događaj. „To zna svako od nas ko se nekada posvetio organizovanju neke proslave. Bira se muzika, bira se dekoracija, bira se jelo i piće, način oblačenja, protokol događanja“.

Kada je domaćin nemaran, posetioci to odmah dožive, ocenjuje Petković.

„I da se vratimo na početak. Visoke cene hrane i pića na ovakvim manifestacijama upravo mogu biti posledica takvog odnosa samog domaćina. On u nekim slučajevima, visokim cenama dozvole za postavljanje šatora ili kioska signalizira zakupcu ‘ovde je sve skupo’, od mesta za prodaju do onoga što će se na takvom mestu i prodavati“.