Lara Bohinc: Da bi platila školarinu prodala je auto, sada njene kreacije nosi Rijana

Poznata dizajnerka Lara Bohinc, koja živi i radi u Londonu, biće jedna od govornica na Forbes Adria Power Women’s Summitu 4. septembra u Beogradu.

Uspešna slovenačka dizajnerka otišla je sredinom devedesetih na studije u London, gde je i ostala. Brzo je shvatila šta je potrebno za uspeh. Slala je svoje proizvode prestižnim časopisima i prodavnicama, i primetili su je stilisti, ali i mnogi drugi koji nešto znače u svetu mode.

Laru Bohinc možda najviše poznajemo kao dizajnerku unikatnog nakita. Međutim, pre deset godina posvetila se dizajniranju nameštaja i skulptura za spoljne prostore. Njene kreacije su umetnička dela čije cene dostižu nekoliko desetina hiljada evra. Njen nakit nosile su svetski poznate ličnosti, a sarađivala je sa kompanijama kao što su Kartije i Guči.

Nakon studija, najpre je osnovala firmu Lara Boeing 747, ali je promenila ime zbog pritužbe ove aviokompanije. Kako je objasnila u jednom od intervjua, naziv je izabrala jer su inostrani govornici teško izgovarali prezime Bohinc. Sada kreira u Studiju Bohinc.

Za svoje radove je dobila više priznanja, uključujući Orden britanske imperije, koji joj je dodelila britanska kraljica Elizabeta II.

Uprkos prestižnom priznanju, ona je skromna: „Lepo je kada te neko prepozna. To je sve. Orden Britanske imperije neki ljudi koriste, jer dobijaš oznaku MBE koju možeš dodati na kraju svog imena. Ne znam da li im to pomaže, možda u određenim krugovima. Ja to ne koristim, jer mi se ne čini tako važnim. Ta priznanja su neka vrsta PR-a i ne menjaju svet.“

Najpre ste počeli sa nakitom. Zašto baš nakit?

Interesovalo me je mnogo stvari, različita polja dizajna, kao što su moda, arhitektura, grafički dizajn, industrijski dizajn, i nisam znala u kom pravcu da krenem. Nakit je na preseku svih tih oblasti jer uključuje malo industrijskog dizajna, mora da funkcioniše grafički i povezan je s modom. Takođe, zanimale su me i metalne materije. Za mene je to bio logičan početak.

Pročitale smo da ste kao devojčica pravili nakit od makarona. Kako ste odlučili da se time bavite profesionalno?

Kada se baviš nečim kreativnim, čini se da skoro nemaš drugog izbora. Mogla sam se odlučiti za nešto drugo, ali sam uvek želela da se bavim tim. Veoma me je zanimalo razbijanje vizuelnih misli u različitim medijima i aplikacijama i nisam imala drugu opciju.

Najpre sam studirala na Ljubljanskoj akademiji za likovno oblikovanje, konkretno industrijski dizajn. Zatim sam otišla u London na Royal College na postdiplomske studije (Masters of Art). Tamo sam studirala dizajn metala i nakita.

Kako ste finansirali studije u Velikoj Britaniji? Pre nekoliko godina ste rekli da ste poslali više od 200 prijava za stipendije širom sveta.

U to vreme Slovenija još uvek nije bila deo Evropske unije. Školovanje je bilo veoma skupo, ali sam bila veoma odlučna da odem tamo. To je bilo 1994. godine. Prodala sam automobil da bih platila prvi deo. Škola mi je takođe puno pomogla sa informacijama o tome koje organizacije treba da kontaktiram za stipendije. Takođe su postojale određene stipendije u okviru Royal College-a.

Zašto ste ostali u Londonu?

Sve je počelo kada sam radila za jednog prijatelja sa Royal College-a koji je imao modnu reviju. To je bilo tokom završne modne revije, poslednjeg meseca studija, kada svi predstavljaju svoje kolekcije. To je trenutak kada debituješ i svi te vide. Za njegov šou sam napravila slušalice koje su služile kao pokrivač za glavu. To je tada primetila Lusinda Čejmbers, urednica Voga, koja je želela da pozajmi te slušalice za fotografisanje za naslovnicu magazina. Naslovnica je bila veoma zapažena i to je bio moj ulazak u ovaj svet.

U to vreme nije bilo toliko dizajnera kao danas. Samo nekolicina ljudi radila je drugačije stvari. Počeli su da mi stižu upiti da li bih napravila nakit za nekog drugog, pa sam počela da sarađujem sa drugim kompanijama kao što su Guči, Lanvin i druge. Tada sam osnovala svoj studio i tako je sve počelo.

Kako ste odatle došli do tačke da su vaš nakit poželeli Kejt Mos, Rijana, Madona, Mišel Obama, Sara Džesika Parker, Viktoria Bekam…

To je stvar PR-a. Moj prelazak u ovaj svet bio je zahvaljujući PR-u i naslovnici Voga. Vrlo brzo sam shvatila da je sve u tome da vas ljudi vide. Uvek sam radila prema principu da napravite nešto, prikažete to i ljudi će doći. Uvek sam nešto stvarala u svom ateljeu, pravila razne stvari koje sam mogla pokazati ljudima.

Počela sam da prikupljam naslove prestižnih časopisa i slala im svoje radove. Uvek su im trebali neki predmeti za snimanje, često su me stilisti zvali da napravim nešto za specijalne projekte – na primer, rekli su mi da im treba nešto narandžasto. Puno sam radila za njih, sve više su u štampanim izdanjima objavljivali moje radove i tako su me ljudi videli.

Kako ste došli do zvezda tog kalibra?

Sve te zvezde imaju stiliste koji prate šta se dešava u modi i prate časopise. Oni vole stvari koje nisu previše prepoznatljive, već nešto posebno. Stilisti vas kontaktiraju, nikada ne dolazite u direktan kontakt sa samim zvezdama.

Ako se vratimo na vaše početke, od nečega je trebalo živeti. Kako ste finansirali život u Londonu pre nego što je posao zaista krenuo?

Kada sam završila studije, bilo je mnogo mogućnosti za subvencije i finansiranje. Pomogle su mi različite stipendije. One su mi pomogle da otvorim svoj atelje i radim samostalno. Na primer, dobila sam stipendiju od princa Čarlsa, sada kralja Karla. On vrlo podržava razvoj mladih ljudi. Potom sam napravila kolekciju koju sam poslala različitim prodavnicama. Svaki komad, svaku kolekciju moraš sam pokušati da prodaš prodavnicama, da je sam predstaviš časopisima. Postoje i sezonski događaji, poput londonske i pariske nedelje mode, gde postaviš svoju tezgu i prodaješ. Kada se jednom pokrene ta mašina, ide automatski.

Radili ste za brendove poput Kartijea, Gučija i Lanvina. Koliko su zahtevni?

To zavisi od projekta. Za Guči i Lanvin radilo se o nakitu za modne revije, koji smo napravili u mom studiju. To je veoma specifičan zadatak, gde moraš da izradiš tačno ono što oni zamišljaju, uključujući boje. Za Kartije je to bilo potpuno drugačije. To je brend koji se oslanja na svoju istoriju. Istraživala sam njihov arhiv da bih otkrila vizuelne kodove njihovog brenda kako bih ih mogla pretvoriti u savremeni jezik.

Zašto ste se prebacili sa dizajna nakita na dizajn nameštaja?

To je bio prirodan put. Prvo sam studirala industrijski dizajn, zatim metal i nakit. Veliki objekti su me uvek više zanimali. Takođe, posle toliko godina postaje dosadno stalno praviti stvari za ruke ili uši. Ne možeš praviti mnogo različitih stvari, niti koristiti materijale kao što su tkanine, keramika, staklo. Kod nakita si takođe vrlo ograničen bojama. Želela sam da radim stvari koje bi bile samostalne i koje ne bi bile vezane za modu. Moda je postajala sve luđa, prvo smo pravili dve kolekcije godišnje, zatim četiri.

Želela sam da radim sporije, da pravim veće stvari i koristim različite materijale. Zato sam napravila ovaj skok. U dizajnu je isto ako praviš prsten ili stolicu; traje isto vreme. Sviđa mi se što uvek možeš naučiti nešto novo. Istraživala sam materijale koje ranije nisam koristila, kao što su staklo, keramika, ili tkanine poput onih za sofe. To mi je bilo veoma interesantno.

Takođe sam upoznavala nove tehnike izrade, nove ljude i malo drugačiju scenu. Stvari se predstavljaju jednom godišnje na milanskoj izložbi, iako i svet nameštaja postaje sve više u trendu.

Koji je bio vaš prvi proizvod koji nije bio nakit?

Dok sam radila nakit, počela sam da pravim različite kutije. Napravila sam kutiju i pepeljaru za cigarete Sobranje. Za Šiseido sam napravila ogledala, a za Tanqueray No. Ten sam dizajnirala čaše. Počela sam da pravim sve više samostalnih, manjih stvari. Prvi komad nameštaja bio je kinetički sto Solaris, koji je nastao 2014. godine. 2016. godine sam osnovala Bohinc studio, gde se sada bavim isključivo dizajnom nameštaja.

Koliko dizajnirate za naručioce, a koliko za sopstveni brend?

Većinom dizajniram za svoj brend. Za pojedinačne želje pravim varijacije proizvoda koje već imam. Neki žele da napravim nešto slično, ali malo drugačije, na primer u drugoj boji ili uzorku. Vrlo malo radim po narudžbini. U firmama obično žele da ja predložim šta bih mogla napraviti. Obično nije slučaj da mi kažu šta da radim.

Kako se odlučujete za izradu novog proizvoda, šta uzimate u obzir?

To je zanimljivo. Mogu biti veoma različite stvari, na primer neki materijal koji me zanima, kako se ponaša. Nekad sam radila stvari koje su se kretale oko naše opsesije telom, te ekstremne opsesije, kao što su anoreksija ili gojaznost. Tako je nastala cela kolekcija nameštaja na tu temu. Zavisi od trenutnog interesovanja i od toga što mi se čini relevantnim u svetu. To je vrlo lična stvar i uvek radim na četiri ili pet različitih ideja. Neke se razvijaju godinama. Na primer, poslednja kolekcija Peaches bila je o ženskom telu; želela sam da naglasim da sam žena. Želela sam da se o tome počne govoriti u dizajnu, jer mislim da je taj svet previše muški.

Koliko dizajnerskih rešenja godišnje napravite?

Mnogo, na stotine; dizajniram svaki dan, radim puno. Ne znam, ne bih mogla da izbrojim. Kada se bavim jednom idejom, pravim sve varijacije te ideje, tako da ponekad napravim i po 50 varijanti. Na kraju biram najbolje, recimo tri najbolje, i njih nadograđujem. To može potrajati dosta dugo.

Koliko vremena je potrebno da razvijete proizvod od ideje do konačne forme? Na primer, luster Relic Lights koji izgleda kao umetničko delo?

Za ideju je potrebno neko vreme da se razvije. Kod ovog lustera bilo je puno testiranja materijala koji ranije nisam koristila. Zatim smo razmišljali o konstrukciji, napravili smo metalnu osnovu. Svetla su uvek malo komplikovanija jer uključuju elektriku i žice. Ne razumem se baš u elektriku, pa je to za mene veoma složeno. Na sve to je nanesen jesmonit, sve je napravljeno ručno. Ceo proces, uključujući testiranje i proizvodnju, potrajao je prilično dugo, oko šest meseci.

Da li sarađujete sa tehnološkim kompanijama?

Nažalost ne, ali bilo bi veoma zanimljivo.

A sa kompanijama iz Slovenije?

Nekoliko puta sam sarađivala sa proizvođačima iz Slovenije, ali ne redovno. Bilo bi sjajno da ima više saradnje.

Da li vas slovenačke kompanije nisu kontaktirale?

Ne, slovenačke kompanije me dosad nisu kontaktirale.

Gde sve proizvodite svoje unikatne komade, i da li i u Sloveniji?

Pre smo mnogo radili u Italiji, ali sada uglavnom pokušavam da sve radim u Portugalu, iz različitih razloga. Na severu Portugala su veoma vešti u radu sa različitim materijalima. Takođe je dobro što su svi proizvođači u relativno malom području, što omogućava brzi obilazak različitih majstora. To su mali privrednici, manje fabrike, ponekad je na primer, samo četvoro ljudi u nekoj garaži.

Da li često prisustvujete proizvodnji i imate li nadzor?

Često sam prisutna, ali naš proizvodni menadžer živi u Portugalu i on uglavnom nadgleda proizvodnju. Imamo slike koje razmenjujemo, video pozive… Posebno kod novih proizvoda, mnogo sam prisutna zbog testiranja. Obično prvi proizvod nije savršen i treba napraviti novi.

Da li ste ikada razmišljali o proizvodnji u Sloveniji?

Da, neke stolove od drveta smo proizvodili u Sloveniji, kod manjih majstora.

Koji proizvod biste rekli da je bio najzahtevniji i zašto?

Teško je reći, jer svaki projekat ima svoju kompleksnost. Svaki proizvod ili projekat ima svoju zahtevnost. Fizička izrada je veoma različita od dizajniranja 3D objekta da izgleda lepo. Pretvoriti skicu u stvarnost je potpuno drugačiji izazov. Važna je dobra komunikacija.

Odakle crpite inspiraciju za oblike i dizajne?

Svuda. Kao kreativna osoba uvek nešto vidite – kod kuće, tokom putovanja, na internetu, u galerijama, zavisi od situacije.

U Londonu ste imali svoju prodavnicu nakita, a zatim showroom za vaše nameštaj. Da li još uvek imate showroom?

Da, showroom još uvek imamo.

Koji su vaši promotivni i prodajni kanali?

Različite izložbe, galerije, sajmovi. U Milanu organizujemo prezentacije. Važno je dobiti medijsku pažnju i prisutnost na društvenim mrežama.

Da li ste vrlo aktivni na društvenim mrežama?

Nisam baš. Čini se da smo svi nekako zasićeni društvenih mreža, jer je tamo previše reklama. Ne znam koliko ljudi to zaista prati. Društvene mreže nisu više toliko zanimljive kao pre pet godina. Danas je, na primer, na Instagramu previše reklama. Šteta je što pratim mnoge ljude koji me zanimaju, a njihove objave nikada ne vidim, moram ih posebno tražiti.

Šta trenutno dizajnirate, kakvi su vam planovi?

Sada sam završila novu liniju nameštaja od kože, u saradnji sa turskom kompanijom UniQUa, i kolekciju od mermera za italijansku kompaniju SerfinI. U septembru idem na Forbesov događaj, a zatim na međunarodni simpozijum stakla u Češkoj.

Dakle, sledeći proizvodi će biti od stakla?

Tačno tako.

Da li imate na spisku želja neki neobičan proizvod koji biste želeli da napravite u budućnosti?

Mnogo toga. Sve što još nisam napravila, volela bih da pokušam. Razmišljam o kupatilima, priboru za jelo, mnogo različitih stvari.

Pravite jedinstvene komade, a ne za masovnu proizvodnju. Koji je bio vaš najskuplji?

Najskuplji je bio prvi sto Solaris Kinetic koji smo napravili. Cena je bila 54.000 evra.

Prvo je bio nakit, zatim nameštaj. Da li razmišljate o novom polju, na primer odeći?

Za sada ne.

Kakva mešavina svega je potrebna da bi se postala prepoznatljiva na svetskom nivou?

Morate ponuditi nešto što ljudi žele da vide ili da poseduju. Teško je unapred izračunati šta će uspeti. Sigurno mora biti nešto drugačije, treba da ima snažan lični pečat, da bude prepoznatljivo. To je magična kombinacija svega toga.

Šta je sa karakterom?

Morate biti veoma uporni i radni. Ako puno radite, jedna stvar će sigurno uspeti. Treba biti precizan, komunikativan, hrabar i talentovan. Takođe, sreća igra veliku ulogu.

Šta biste savetovali mladima na početku karijere?

Pre deset godina bih možda mogla dati konkretnije savete, ali sada je teško jer je veoma teško biti primetan. Čak i kada postanete primetni, može se brzo pojaviti neko drugi.

Bojana Humar i Ajda Brndušić, Forbes Slovenija