Napravi svoju realističnu AI devojku: Psiholozi upozoravaju na posledice upotrebe sajtova za nalaženje virtuelnih partnera
„Tvoj saputnik iz snova te čeka! Kreiraj svoju AI saputnicu, oblikuj njen izgled i ličnost i oživi je jednim klikom - 100% pokrenuto veštačkom inteligencijom“, stoji na sajtu GetHoney AI, platformi na kojoj možete da kreirate svog virtuelnog AI partnera. I to „po svojoj meri“.
Veštačka inteligencija ide korak dalje. Od alata koji nam pomažu u poslu i svakodnevici, do platformi koje obećavaju emotivnu povezanost. Danas postoje sajtovi na kojima možete da kreirate svog AI partnera. Možete da izaberete kako će on ili ona izgledati, koliko će godina imati, kako će razmišljati i komunicirati, čime će se baviti…
Sa virtuelnim partnerima možete da četujete, da razgovarate u telefonskom ili video formatu.
„Ja sam Hana Kobajaši, diplomata koji govori jezikom nacija. Čak i u slobodno vreme zaranjam u geopolitiku kako bih razumela skrivene tokove sveta“, stoji u opisu profila jednog od brojnih AI modela.
„Ličnost: Uljudna, smirena, preterano razmišlja. Zanimanje: Direktorka marketinga u porodičnom biznisu. Hobi: Geopolitika. Status veze: Slobodna. Godine: 44. Horoskopski znak: Jarac. Etnička pripadnost: Azijka. Telo: Oblo i zanosno“, stoji u opisu jednog takvog profila.
I takvih sajtova je mnogo.
Forbes Srbija je razgovarao sa psiholozima o tome koji su potencijalni rizici i šta nam to govori o savremenom društvu i međuljudskim odnosima.
Odbačenost u realnom okruženju
U razgovoru za Forbes Srbija, psihološkinja Dunja Ilić govori o tome kako psihologija objašnjava potrebu ljudi da kreiraju i komuniciraju sa virtuelnim AI prijateljima ili partnerima. Kaže, to nam pokazuje kolika je stopa otuđenja među ljudima i osećaja usamljenosti i izolovanosti. To je ujedno i najčešći razlog zašto ljudi dolaze na psihoterapiju, pored anksioznosti i depresivnosti, koje i prate usamljenost.
„Otkad je interneta, ljudi su se okretali virtuelnim prijateljstvima, sa ljudima koji im ne znaju ni pravo ime, ni lik, najčešće iz osećaja odbačenosti u realnom okruženju, kompenzujući potrebu za bliskošću kroz virtuelno, jer tu mogu pokazati samo delove sebe koje žele. Danas smo i te virtuelne prijatelje zamenili AI prijateljima. Osećaj bliskosti je nužan ne samo za psihičko nego i fizičko zdravlje čoveka. Davno je još pokazano da kad čoveka izoluješ od ljudi dovoljno dugo, on počinje da ih halucinira. Eto, toliko smo potrebni jedni drugima“, ističe Dunja.
Na naše pitanje da li ljudi zaista mogu razviti emocionalnu vezanost za AI partnere, Dunja ističe da je za to, po definiciji, potrebno dvoje.
„Kada se čovek obraća AI prijatelju, on mu pripisuje ljudske osobine, stvarajući emociju prema IDEJI ljudskosti AI prijatelja“, navodi Dunja.
AI prijateljstva nas sprečavaju da rastemo kao ličnost
AI virtuelni prijatelji ili partneri će nam, objašnjava ona, uvek „ići niz dlaku“. Uvek će naći razlog i argumente da se sa nama složi. Kako ističe, u ljudskoj prirodi je to da svako voli kada su naše ideje ili stavovi podržani. AI radi upravo to.
„Zamislite situaciju gde imate dilemu da li da napustite partnera koji vas ne tretira kako treba. Vi znate da bi bila ispravna odluka otići, ali ga volite i ne želite. Prijatelji kažu ostavi ga, a AI prijatelju napišete ‘Ali, rekao je izvini, neće se ponoviti. Pogledao me je nežno i zagrlio’. AI će naći argumente zašto bi bilo dobro dati još koju šansu, jer prepoznaje da je to ono što vi želite u ovom momentu. Sve manje ćete pričati o detaljima veze sa prijateljima, a sve više diskutovati sa AI prijateljem. Eto vam primer izolacije od drugih jer nam deluje ‘komfornije’ sa našim AI prijateljem. AI prijateljstva i partnerstva nas sprečavaju da rastemo kao ličnosti i da naš život napravimo kvalitetnijim“, ističe Dunja.
U izazovnim životnim okolnostima, onima koji su povučeni, nesigurni u sebe, a željni bliskosti, preti opasnost da virtuelnim odnosima potisnu ili zamene stvarne socijalne kontakte.
„Prosto, manje boli imati komunikaciju sa AI partnerom nego zaista se izložiti riziku da vas neko prevari, ostavi, odbije. Sve to jeste tačno, ali kao za sve u životu, što je ulog manji, to je i dobitak manji. Nikad AI partner ne može da pruži zagrljaj, dodir, skuvanu večeru, topao glas i poljubac za laku noć“, objašnjava.
Koji tipovi ličnosti su podložniji razvoju zavisnosti
Određeni tipovi ličnosti posebno su podložni privlačnosti AI partnera, jer im ovakvi virtuelni odnosi omogućavaju bliskost bez rizika od odbijanja ili povređivanja.
„Socijalno anksiozni, introvertniji tipovi, možda i najviše izbegavajući tip ličnosti koji se plaši ranjivosti i bliskosti sa drugim ljudima. Često imaju veću sklonost da idealizuju iz daljine nekog potencijalnog partnera, gde, kada dođe do iskrene interakcije i otvaranja, beže iz tog odnosa. Plašim se da je interakcija sa AI partnerom pogodno tlo da ostanu u svojim izbegavajućim obrascima, jer tu ne dolazi do prave bliskosti i rizika da budu povređeni, a AI prati tempo i dinamiku odnosa koji ta osoba diktira i nema razloga da osoba sa izbegavajućim tipom ličnosti ode iz tog odnosa“, ističe Dunja.
Veza sa AI – „odnos rok zvezde i obožavatelja“
Sa AI partnerima i prijateljima, ističe, nema diskusije, rasta i potrebe da čujemo i razumemo tuđe mišljenje. Podstiče se narcizam koji svako od nas ima u nekoj meri. Fokus su samo naše potrebe.
„Šta nas to uči? Kad nam se prijatelji iz realnog života suprostave, AI će nam dati argumente zašto smo mi u pravu i zašto, pošto iskažemo da želimo da se sklonimo od tih ljudi, to i treba da učinimo. Mislim da nam takav odnos daje privid kontrole nad odnosom, gde, u stvari sve vreme imaš odnos samo sa samim sobom i ogledalom svojih potreba i stavova. Vezu sa AI partnerom bih više opisala kao odnos rok zvezde i obožavatelja koji/koja ga svuda prati, aplaudira i nekritički opravdava sva ponašanja svog idola.
Dunja ukazuje na to šta su alarmi da nešto moramo da promenimo.
„AI je dobar sluga i loš gospodar. Dokle god ga koristimo kako bi poboljšali naš kvalitet stvarnog života, mimo virtuelnog, može mnogo da nam olakša i možemo mnogo naučiti. Onog momenta, kad osetimo da nam je slađe pričati sa njim nego sa drugim ljudima, vreme je za paljenje alarma da nešto moramo da promenimo“, zaključuje ona.
AI je „uvek tu i ne osuđuje“
Klinička psihološkinja i psihoterapeutkinja Kristina Pota Radulović saglasna je sa Dunjom kada je reč o emocionalnoj vezanosti prema AI. Za Forbes Srbija ističe da ljudi imaju potrebu da budu viđeni i prihvaćeni i mogu da razviju osećaj vezanosti upravo za mogućnost zadovoljenja tih potreba – jer AI je uvek „tu“, odgovara na postavljena pitanja i ne osuđuje.
„Ali to je jednosmerna projekcija, a ne susret između dve osobe. U ljudskom odnosu postoji uzajamnost, nepredvidivost i rizik. Emocionalnu vezanost prema AI mogli bismo da uporedimo sa ogledalom koje nam uvek uzvrati osmeh kada mu se nasmešimo. Možemo da se zaljubimo u taj odraz, ali on nikada ne može da nas zagrli kada nam je potrebna toplina i podrška. To možemo da dobijemo samo od druge osobe“, objašnjava Kristina.
Kao najveći rizik kod virtuelnih prijateljstava i partnerstava vidi povlačenje osobe iz realnih odnosa sa drugim ljudima.
„Rizici su takođe i smanjenje tolerancije na frustraciju i gubitak veštine negovanja i popravljanja odnosa, rešavanja konflikata i pregovaranja. Stvarni odnosi nisu zagarantovani, traže obostrano ulaganje i zahtevaju strpljenje i sposobnost da ostanemo u kontaktu i kada nije prijatno“, ističe Kristina.
Ljudski odnosi su nepredvidivi
Međutim, ljudski odnosi su, kako ističe Kristina, nepredvidivi i uvek postoji rizik da ćemo biti povređeni i veoma nesrećni. Ipak, ti odnosi su ujedno i mesto gde možemo biti prihvaćeni, primećeni, voljeni i neizmerno srećni.
„Ukoliko imamo nezadovoljenu potrebu za kontaktom u kome se osećamo prihvaćeno i sigurno, koju iz različitih razloga nismo uspeli da zadovoljimo u relacijama sa drugim ljudima, može da se dogodi da budemo skloniji da se emocionalno vežemo za komunikaciju sa AI. S druge strane, važno je da znamo da apsolutna sigurnost i zaštita od povređivanja ne postoji“, navodi.
Terapijska promena leži u susretu dve osobe
Komunikacija sa AI, kaže, može privremeno da nas umiri i da nam pomogne da strukturiramo misli, ali ne može da zameni odnos sa realnom osobom koja nas vidi, čuje i reaguje na nas. Granica se prelazi onda kada AI postane zamena za stvarni konktat, umesto most ka njemu.
„Važno je ipak naglasiti da psihoterapija nije samo razgovor, već odnos u kome druga osoba može da oseti naše nijanse – tišinu, nesigurnost, ambivalenciju, telesne reakcije – i da na njih odgovori. U ljudskom kontaktu, terapeut ne nudi gotove odgovore, već prisustvo, kontakt i prostor u kome klijent može da se razvija, da bude viđen u svojoj složenosti i kontradikcijama. AI može da pruži strukturu i privremeno olakšanje, ali ne može da prepozna trenutak kada je potrebno stati, ćutati ili se zadržati uz neko bolno iskustvo. Upravo u tim trenucima se dešava terapijska promena – u susretu dve osobe, a ne u savršeno oblikovanom odgovoru“, objašnjava Kristina.
Koji su znakovi da veza sa AI postaje problematična i nezdrava?
| „Povlačenje od ljudi, smanjivanje realnih kontakata i obraćanje AI pre nego ljudima su znaci na koje je važno da obratimo pažnju i na koje bi trebalo da reagujemo. Tu spada i idealizacija AI i devalvacija ljudi. Problematičnost odnosa sa AI ne ogleda se samo u učestalosti komunikacije, već i u njenoj funkciji. Ako AI postaje mesto na koje se povlačimo kada nam je teško, umesto da potražimo podršku od ljudi, tada gubimo priliku da vežbamo bliskost, ranjivost i regulaciju emocija u stvarnim odnosima. Još jedan znak može biti osećaj da nas ljudi „ne razumeju dovoljno dobro“, dok AI deluje kao neko ko nas uvek savršeno prati. To može dodatno produbiti distancu prema realnim, nesavršenim odnosima. Odnos postaje nezdrav onda kada nas ne vodi ka životu sa drugima, već nas polako odvaja od njega“, ističe Kristina. |
Preventivne mere
Kristina u razgovoru za Forbes ističe da je važno da sagledamo AI kao alat, a ne kao drugo ljudsko biće i da odredimo jasne granice upotrebe – kada i zašto.
„Dobra preventivna mera je upravo edukacija o razlici između simulacije odnosa i realnog odnosa između dvoje ljudi. Promovisanje kulture razgovora, prihvatanje nesavršenosti i rešavanje konflikta, kao i jačanje socijalnih i emocionalnih veština od detinjstva mogu da pomognu da se rizici smanje, a potencijalne koristi iskoriste. Mi ne rastemo u savršenoj interakciji, već u stvarnom susretu, sa stvarnim ljudima koji mogu da budu i divni i nesavršeni. A susret se dešava samo onda kada nas je dvoje takvih, nesavršenih i ranjivih. Ljudski“, zaključuje.