Suvereni razuma u eri mislećeg peska: Zašto Vašington ne sme da bude jedini čuvar AI kapije
Autor: Dragan Vukićević, direktor IAESTE Srbija
Nalazimo se u podnožju tehnološke singularnosti, na tački sa koje nema povratka. Činjenica da smo uspeli da „nateramo pesak da razmišlja“ predstavlja trijumf ljudskog uma, ali i njegov najveći ispit. U tom prelomnom trenutku, sa vrha jedne od najmoćnijih svetskih tehnoloških laboratorija stiže predlog koji zvuči pragmatično, ali u sebi nosi klicu stare, prevaziđene geopolitičke logike. Demis Hasabis poziva na hitno osnivanje regulatornog tela koje bi kontrolisalo najnaprednije AI modele, ali pod patronatom i finansiranjem Sjedinjenih Američkih Država.
Ovaj predlog, iako vođen dobronamernom željom za uvođenjem reda u prostor nadolazeće anarhije, previđa najvažniju lekciju istorije: tehnologija koja pripada čitavom čovečanstvu ne može imati samo jednog, samoizabranog sudiju.
Prepustiti regulaciju veštačke inteligencije isključivo jednoj supersili, makar ona bila i kolevka silicijumske revolucije, znači osuditi svet na novi, digitalni Melijski dijalog. Sećamo se Tukididovog svedočanstva o antičkoj Meliji, malom ostrvu koje je u Peloponeskom ratu pokušalo da sačuva neutralnost, na šta su im moćni Atinjani surovo odgovorili: „Jaki čine ono što mogu, a slabi trpe ono što moraju“. Ako dozvolimo da jedina merila bezbednosti, etike i distribucije veštačke inteligencije budu krojena u kancelarijama Vašingtona, pod uticajem tamošnjih izbornih ciklusa, lobističkih grupa i nacionalnih bezbednosnih paranoja, svet će ponovo biti podeljen na digitalne Atinjane i nemoćne Melijce.
Promena paradigme
Ta paradigma se mora slomiti. Opasnost od zloupotrebe AI raste eksponencijalno sa svakim novim parametrom i svakim novim otvorenim kodom koji izmakne kontroli. Rešenje nije u stvaranju nacionalnih protektorata nad tehnologijom, već u uspostavljanju novog globalnog autoriteta.
Još je vizionar Dimitrije Mitrinović, između dva svetska rata, predviđao neminovnost stvaranja neke vrste „svetske vlade“. Ne kao totalitarnog naddržavnog aparata, već kao univerzalnog organa koji uživa nepodeljeno poštovanje i autoritet svih naroda sveta. Danas nam je, više nego ikada, potreban upravo takav globalni ekvivalent Međunarodne agencije za nuklearnu energiju (IAEA). Telo koje će odgovarati direktno Ujedinjenim nacijama ili srodnom svetskom autoritetu, sa širokim operativnim i inspekcijskim ingerencijama. To ne sme biti „dobrovoljni klub“ u kom korporacije daju svoje modele na uvid iz prestiža, već rigorozan, globalno obavezujući bezbednosni štit.
U tom novom poretku, paradoksalno, najveću šansu i najvažniju ulogu nemaju tromi, geopolitički teškaši. Velike sile se u delikatnim tehnološkim tranzicijama prečesto ponašaju kao slonovi u staklenoj radnji. Reaguju ad-hoc zabranama, izvoznim blokadama i demonstracijom sirove moći, kao što smo nedavno videli na primeru paničnog blokiranja modela Mythos.
AI šansa
Prava šansa leži u manjim zemljama sa visoko obrazovanim, intelektualno agilnim stanovništvom. Oslobođene imperijalnog tereta i potrebe za globalnom dominacijom, ove nacije poseduju senzibilitet koji je velikim silama nedostupan. One mogu biti mostovi saradnje, neutralni arbitri i inkubatori etičkih rešenja. One razumeju da se tehnološki napredak ne može dugoročno kontrolisati silom, već samo konsenzusom, obrazovanjem i dubokim razumevanjem opšteg dobra.
Ako dozvolimo da regulacija veštačke inteligencije postane samo još jedno oruđe u geopolitičkom arsenalu za očuvanje primata jedne države, rizikujemo da izgubimo kontrolu nad samom suštinom civilizacije. Vreme je da shvatimo da pred kapijama tehnološke singularnosti ne stojimo kao Amerikanci, Evropljani ili Kinezi. Pred njom stojimo isključivo kao čovečanstvo, sa obavezom da misleći pesak usmerimo ka svetlosti, a ne ka sopstvenom ponoru.