Džohad: Kako do vode koje ima sve manje, izumom starim 3.500 godina
Nedostatak vode je dugogodišnji izazov za ljudsku civilizaciju, posebno u regionima gde su padavine oskudne i nepouzdane. U ogromnim, sušnim predelima Radžastana u Indiji, jedan drevni metod je izdržao test vremena. Ove jednostavne, ali genijalne strukture vekovima tiho rešavaju problem nestašice vode, a njihovo nedavno oživljavanje nije samo priznanje istorijskom značaju ovih tvorevina, već i podsetnik na trajnu važnost tradicionalnih sistema upravljanja vodama u našem modernom svetu.
Džohadi, kako i zbog čega?
Jezera niske tehnologije, male zemljane brane u obliku polumeseca, tradicionalno izgrađene u prirodnim drenažnim stazama sela koja se koriste za sakupljanje kišnice. Nastali su u Indiji pre 3.500 godina i zovu se džohadi. Naziv koji gotovo ne dozvoljava grešku u izgovaranju u odnosu na sličnost sa jednim sasvim drugim pojmom. Ko neće da rizikuje može koristiti i izraz pokar, odnosno perkolaciono jezero.
Ove strukture su dizajnirane da hvataju i čuvaju monsunsku kišnicu, koja bi inače otišla. Uz to bi često izazivala eroziju tla i ostavljala neznatnu količinu za sobom za buduću upotrebu. Usporavajući vodu, džohadi joj omogućavaju da prodre u zemlju, dopunjavajući podzemne vodonosne slojeve i osiguravajući da zajednice imaju pristup vodi tokom sušnih sezona.
Najraniji zapisi o džohadima datiraju iz 14. veka. Njihova upotreba postala je popularna u 18. i 19. veku, kada su sela širom Radžastana počela da grade ove sisteme za prikupljanje vode. Znanje se prenosilo kroz generacije. Džohadi su predstavljali više od alata za sakupljanje vode. Postali su deo društvenog tkiva seoskog života. Članovi zajednice bi se okupljali kako bi ga izgradili, održavali i proslavljali uspeh ovih sistema. Oni su oličavali duh saradnje ruralnog Radžastana, zemlje roze kamenja veličine današnje Nemačke. Tu su zajednički resursi viđeni kao temelj prosperiteta i opstanka, sve do danas.
Benefiti od blata
U sušnim regionima gde su padavine nepredvidive, džohadi predstavljaju kritičnu slamku spasa za poljoprivredu. Pomažu obnavljanju podzemnih voda i osiguravaju da zajednice imaju pristup vodi tokom sušnih sezona. Ono što je posebno interesantno je koliko su jednostavni za izgradnju i održavanje.
Ne zahtevaju skupu opremu ili materijale jer su napravljeni mahom od blata i kamenja. Međutim, potrebno ih je postaviti na stabilnu kosinu kako bi se maksimalno povećalo prikupljanje vode.
Džohar simbolizuje održivu poljoprivredu, koja je otporna na sušu. A njihovo prisustvo ima širi ekološki uticaj osim sakupljanja vode. Kako voda polako prodire u zemlju, ona pomaže u podmlađivanju, poboljšavajući kvalitet zemljišta i podstiče rast vegetacije. Ovo rezultira obnavljanjem ekosistema koji su degradirani preteranom upotrebom, erozijom i dezertifikacijom. Vremenom, džohadi doprinose regeneraciji plodnog zemljišta, koje kasnije može da se koristi za poljoprivredu, šumarstvo i ispašu.
Kako to izgleda u praksi? Koliko je džohad spasonosan najbolje znaju građani Radžastana. Posebno nakon izostanka monsuna 2017. i 2018. godine. Samo tokom 2017. u blizini velike reke Sarsa na severu regiona njena 22 toka potpuno su nestala i isušila se. Pumpe koje su sezale i do 400 metara u dubinu zemlje, nisu vratile jednu jedinu kap nazad. Uz uvećanu populaciju situacija je delovala beznadežno.
Ipak, aktivista Šaman Sing, mislio je drugačije. Implementirao je džohade, taj dobri duh prošlosti. Ubrzo su od sušnih poljana stvorili čak i velika veštačka jezera.
Povratak korenima
Džohad, jeftino, ekološki održivo rešenje za prikupljanje vode, navelo je aktiviste širom Evrope na razmišljanje o „megabazenima“, masivnim rezervoarima napravljenim za navodnjavanje poljoprivrede, poput onih na zapadu Francuske.
Za razliku od džohada, oni su napravljeni od plastike i uglavnom se pune pumpanjem podzemnih voda tokom zime. Snabdevaju intenzivnu poljoprivrednu proizvodnju. Ali to ne obezbeđuje pravičnu distribuciju vode u lokalnim zajednicama.
Da li džohadi mogu da zamene megabazene ostaje pitanje. Oni svakako teraju na postavljanje važnih pitanja o održivom upravljanju vodom i klimatskim promenama. Uključujući i pitanje kako možemo da upravljamo vodnim resursima tokom suše na način koji podjednako uključuje lokalne zajednice i poljoprivrednike?
Poslednjih decenija, oživljavanje džohada dobilo je na zamahu. Delimično zahvaljujući naporima zaštitnika vode i ekologa. Džohadi su i sjajan primer kako se drevna mudrost može primeniti na savremene ekološke izazove. Nije sve novo nužno mudrije.
U svetu koji se bori sa uticajima klimatskih promena i iscrpljivanjem resursa, obnova džohada nudi održivo, holističko, ekološki obnovljivo jeftino rešenje za nedostatak vode.
Mogu li ići i dalje od Radžastana? Da, sve do Australije
Uspeh džohada u Radžastanu nije samo regionalni fenomen, već i globalni. Kako se svet suočava sa sve neizvesnijom klimom i rastućom krizom vode, lekcije iz Indije prenose se i na druge delove sveta. Posebno na oblasti sa sušnom ili polusušnom klimom. U regionima poput Afrike, Bliskog istoka, Australije.
| Iako navodnjavanje u Africi ima potencijal da poveća poljoprivrednu produktivnost za najmanje 50%, proizvodnja hrane na kontinentu je skoro u potpunosti zavisna od kiše. Područje opremljeno za navodnjavanje, trenutno nešto više od 13 miliona hektara, čini samo 6% ukupne obradive površine. Više od 70% poljoprivrednih površina zavisi od ruralnih područja Afrike, po navodima grupe autora od pre nekoliko godina za Research Gate. |
„Rainwater Harvesting“, grupacija koja je član institucije Irigacije Australije, navodi da sakupljanje kišnice smanjuje troškove upravljanja atmosferskim vodama. To je treći najveći izvor vode u Australiji, posle površinskih (brana) i podzemnih voda. Donosi prema nezavisnim procenama 274 milijardi litara godišnje. Prema Australijskom birou za statistiku (ABS), svaka četvrto australijsko domaćinstvo ima rezervoar za kišnicu. ABS procenjuje da kišnica obezbeđuje 177 milijardi litara, ili 9% stambene vode u Australiji u vrednosti od 540 miliona dolara.
Izvan urbanih područja kišnica obezbeđuje 63% vode za stanovanje, odnosno 109 milijardi litara.
Po istraživanju revizora Coombes & Smit iz 2016. uštede od sakupljanja kišnice i uređaja koji štede vodu iznosile su više od 90 milijardi litara godišnje. To je ekvivalent celokupnom kapacitetu postrojenja za desalinizaciju u Sidneju vrednom 1,8 milijardi dolara.
Teško da u svetu postoji progresivnija zemlja od Australije kada je reč o održivosti i brizi o zaštiti životne sredine. Ali, i vođenju računa, i načinu trošenje životnih resursa, pa ukoliko je ona iz prošlosti vratila ove davnašnje izume, o njima bi mogle da porazmisle i daleko nerazvijenije zemlje.