Mogu li naučnici u Srbiji da žive od svog rada: Koliko para toliko i nauke

Naučnike u Srbiji s početkom ove godine dočekale su pozitivne novine – promene u sistemu obračuna plata. Naime, s prvim danom 2024. zaživela je uredba, kojom se za obračun plata naučnika od ove godine uvode koeficijenti po zvanjima i ukidanje kategorija.

Prosečna plata u naučnim zvanjima na osnovu toga je oko 140.000 dinara.

Od januara ove godine, plate naučnika su definisane koeficijentima po zvanjima, pa je neto zarada naučnog savetnika 166.000 dinara, višeg naučnog saradnika oko 139.000, a naučnog saradnika oko 118.000. Kada je reč o istraživačkim zvanjima, plata istraživača saradnika je oko 100.000 dinara, a istraživača pripravnika oko 93.000 dinara.

Predsednica Sindikata nauke Đurđica Jovović kaže za Forbes Srbija da je ukidanje kategorija, u kojima je više od 60% istraživača bilo nepravedno „zarobljeno“ i kažnjeno više od 10 godina, načinjen veliki pomak.

Ugovori o radu samo na godinu dana

Kako kaže, sada konačno svaki istraživač može u svakom momentu da zna kolika mu je osnovna zarada, koju dobija iz budžeta. Ali, to je kako dodaje, samo delić problema koji je rešen:

„Nauka se i dalje u budžetu vodi kao specijalizovane usluge, iako je Zakonom o nauci i istraživanjima iz 2019. ukinuto projektno finansiranje, koje je formiranjem Fonda za nauku, prešlo u njihovu nadležnost. Sledeći veliki problem je status istraživača koji su u naučnim i istraživačkim zvanjima zaposleni na fakultetima širom Srbije. Ovi istraživači godinama unazad dobijaju ugovore o radu samo na po godinu dana, što im otežava život i rad i što je protivno svim zakonskim normama“, ukazuje ona.

Resorno ministarstvo je 2022. donelo Program institucionalnog finansiranja, koji predviđa sklapanje ugovora sa ovim istraživačima na pet godina, koliko traju naučna zvanja, ali oko polovine fakulteta, u kojima ovi istraživači rade, ni do danas nisu primenili ovaj program, navodi ona.

„Istraživači se često ne nalaze ni na spisku zaposlenih na fakultetima, njihovih radnih mesta nema u sistematizacijama, pa su često „nevidljivi“ kada su u pitanju njihova zakonska prava. Ne dobijaju novac za mesečni prevoz, nemaju dodatak za minuli rad i razna druga davanja koja dobijaju zaposleni na fakultetima, a da ne govorimo o tome da nemaju ni određeno radno mesto, radni sto i stolicu“, kaže Jovović.

Ministarstvo nauke je prošle godine formiralo nekoliko radnih grupa koje su započele rad na rešavanju ovog problema, ali su ubrzo raspisani izbori i vlada prešla u tehnički mandat. „Sindikat nauke je uključen u ovu radnu grupu i pripremili smo nekoliko konstruktivnih predloga za rešenje ovog problema i očekujemo da će se po formiranju nove vlade krenuti sa radom ovih radnih grupa“, kaže.

Jovović ukazuje i da je uvođenjem portala e-nauka, sada mnogo lakše i preciznije utvrditi broj istraživača koji su zaposleni u institutima i na fakultetima.

Na ovom portalu poslednji ažurirani podaci pokazuju da je u Srbiji aktivno 20.000 istraživača od kojih je najviše na fakultetima, a dominiraju tehničke i prirodno-matematičke nauke.

Jovović napominje i da je neophodno povećanje budžeta za nauku. Sada je to 0,4% BDP-a, a u evropskim zemljama je barem 1%, u nekim i više od 4%.

Da nije projekata…

Kada je reč o finansiranju nacionalnih projekata, neophodno je povećanje budžeta za te namene, jer je to preduslov da se veći broj istraživača angažuje na tim projektima i na taj način poboljša svoj materijalni položaj, što je bio i jedan od ciljeva formiranja Fonda za nauku, ukazuje ona.

Fond za nauku Republike Srbije je inače za pet godina rada odobrio finansiranje 445 naučnih projekata na kojima učestvuje 2.813 istraživača iz 145 naučnoistraživačkih organizacija. Kroz 11 programa Fonda za nauku obezbeđeno je 81,7 miliona evra za finansiranje projekata, a sredstva su obezbeđena kroz budžet Republike Srbije, kao i kroz SAIGE, partnerski projekat Srbije, Evropske unije i Svetske banke.

Miloš Brkušanin, molekularni biolog čija je oblast naučnog istraživanja, interesovanja i rada predstavlja molekularna genetika naslednih bolesti čoveka, pre svega neuromišićnih, ukazuje na to da položaj naučnika nije isti na fakultetima i naučnim institutima.

Na fakultetima uglavnom imaju ugovore na određeno vreme, a institutima na neodređeno. Iako se sredstva koja se ulažu u nauku povećavaju, ipak je to nedovoljno za naučne eksperimente, za nabavku opreme i njeno održavanje, dodaje.

Ipak, ukazuje i da se ne može sve gledati kroz ekonomsku perspektivu jer bavljenje naukom nije samo posao, nego i misija i neka vrsta žrtve na koju svesno pristajete.

“Naučni eksperimenti često zahtevaju da po 15 sati dnevno radite, čekate mesece i godine da biste došli do rezultata i kvalitetnih zaključaka. Ipak osećaj je neuporediv sa bilo čime kada rezultate svojih istraživanja možete direktno da primenite. Moje mišljenje, a ujedno i savet mladima, da naukom treba da se bave samo ukoliko su radoznali i posvećeni i ako to vole, a ne ukoliko žele da zarade”, zaključuje Brkušanin.

Povratnici – novo znanje i iskustvo

Poslednjih godina primetan je trend povratnika, odnosno da se mladi nakon usavršavanja u inostranstvu vrate u neku u od naučnih institucija u Srbiji. Na Institut za fiziku u poslednjih nekoliko godina vratilo se oko 40 naučnika iz inostranstva i nastavilo rad i istraživanje u toj instituciji.

Jedan od njih je teorijski fizičar Igor Prlina koji se prethodno usavršavao u Francuskoj i SAD. U Americi je proveo pet godina tokom doktorskih studija na Univerzitetu Braun, a u Francuskoj nešto manje od dve godine tokom postdoktorske pozicije na institutu CEA Sakle.

Kako kaže za Forbes Srbija, iz prve ruke je utvrdio da, iako na zapadu postoje određene prednosti, razlika u kvalitetu naučnog rada nije tolika koliko je u početku mislio.

Drugi motiv povratka je ustaljena praksa na zapadu da se svakih nekoliko godina menja naučna institucija, a vrlo često i grad i država zaposlenja, što njemu, nije prijalo.

Tokom rada u inostranstvu bavio se rasejanjem elementarnih čestica. Ukazuje da eksperimentalni fizičari na zapadu mogu da proučavaju znatno širi dijapazon fenomena nego u Srbiji, zbog neophodnosti značajnog ulaganja u ekperimentalne uređaje.

“Naučnici u Srbiji mogu da obezbede sredstva na više načina, preko projekta, direktnih materijalnih troškova…, ali nažalost ne možemo da putujemo tako često kao kolege sa zapada”, navodi razlike Prlina.

Dodaje i da je još jedan od problema fizike u Srbiji je što se broj studenata fizike smanjuje, kao i nastavnika. Vodeći zapadni univerziteti nemaju ovaj problem, pošto se javlja veliki broj zainteresovanih studenata iz inostranstva.

Sledeća stavka na koju Prlina ukazuje takođe nije crno-bela, a to su pozicije postdokova: “U Srbiji postdok pozicije skoro i nepostoje. Taj nedostatak je značajna komparativna slabost srpske nauke u odnosu na zapad. Nadam se da će se u budućnosti naći rešenje koje istovremeno štiti stalnost radnog mesta domaćih stručnjaka, ali i omogućava zapošljavanje stranih stručnjaka na određeno vreme”.

Prlina primećuje da svaki “povratnik iz inostranstva” sa sobom donese i novo znanje i ekspertizu.

“Nas fizičara nema mnogo, ali Institut je naša oaza. Raste broj zaposlenih i kada je institucija u usponu, radna atmosfera optimistična, to ponese čoveka da uloži dodatan trud u svoj rad”, kaže on.

Kada je reč o tome može li se u Srbiji živeti od nauke približno kao u zemljama gde se usavršavao i gde je radio, kaže da je to stvar perspektive i toga šta je kome potrebno za dobar život.

Takođe, dosta toga zavisi i od oblasti kojom se naučnik bavi.

„Sigurno je da kada bi plate naučnicima bile više, odliv mozgova bi se smanjio i broj povratnika povećao. Međutim, treba imati na umu da značajan broj doktora nauka fizike, naročito na zapadu, napusti nauku i započne karijeru u IT sektoru ili Data Science-u, koji su znatno plaćeniji pozivi. Fizičarima koji i pored ovih prilika ostanu u nauci zarada očigledno nije prioritet, već ljubav prema profesiji”, kaže.

Biti žena u nauci je dodatni izazov

Svega tri odsto Nobelovih nagrada za nauku ikada je dodeljeno ženama. One čine 33% naučne zajednice u Evropskoj uniji, a na rukovodećim pozicijama statistika je značajno lošija – svega 11 odsto čine žene.

Brojke u Srbiji poslednjih godina su bolje, a njima se ranije pohvalila i resorna ministarka Jelena Begović koja je navela da je u naučnim institutima u Srbiji udeo žena 60 odsto, na fakultetima 50%, dok je na vodećim i rukovodećim pozicijama udeo žena 30%.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku za 2022. godinu, među doktorima nauka više je žena – tačnije 6.108, dok je među muškim kolegama ovu titulu steklo njih 5.574.

Takođe, dominiraju i među masterima, magistrima i specijalistima gde ih je takođe više u odnosu na muške kolege.

Među zaposlenima u oblasti istraživanja i razvoja, žene imaju većinski udeo od 52,7%. Približan procenat žena je i među naučnim istraživačima – 52,5%.

U vrhu Evrope po broju žena istraživača

Podaci Uneska za 2021. takođe pokazuju da su se dame u Srbiji našle na visokom četvrtom mestu u Evropi po broju žena istraživača. Visoke škole, akademije i fakultete, u odnosu na neki raniji period, sada više upisuju, ali i završavaju u većem broju žene.

Žene čine većinu u sledećim područjima obrazovanja: Obrazovanje (89%), društvene nauke, novinarstvo i informisanje (68%), prirodne nauke, matematika i statistika (67%). Muškarci, doktori nauka, brojniji su u poslovanju, administraciji i pravu (62%), uslugama (54%) i poljoprivredi, šumarstvu, ribarstvu i veterinarstvu (51%).

Ipak, nije baš u svim sferama statistika ružičasta za žene.

Među članovima SANU ubedljivo dominiraju muškarci, i takav trend važi godinama. Naime, više od 90% svih članova su muškarci. Najveće učešće žena u ovoj instituciji je u Odeljenju hemijskih i bioloških nauka i Odeljenju istorijskih nauka gde ih je svega po tri.

Iako se povećava broj žena koje su angažovane u nauci, iza solidnih brojki kriju se i mnogi izazovi, a sagovornici Forbes Srbija ukazuju da je potrebno je još mnogo toga uraditi kako bi se veći broj njih našao na rukovodećim pozicijama u naučno-istraživačkim organizacijama.

V.d. direktora Fonda za nauku dr Milica Đurić Jovičić kaže za Forbes Srbija da na programima te institucije žene čine većinu – one čine 57% istraživača i 53% rukovodilaca projekata.

Iako je dugogodišnji trend i mišljenje da su žene zastupljenije u sferi društvenih nauka, a u oblasti tehnologija muškarci, u Fondu za nauku ističu drugačije primere – žene rukovode na više 50% projekata u oblasti prirodnih nauka i matematike, 70% u oblastima medicinskih nauka i 75% u oblastima biotehnologije i biomedicine.

Iako se u svetu povećava broj žena koje su angažovane u nauci, potrebno je još mnogo toga uraditi kako bi se veći broj žena našao na rukovodećim pozicijama u naučno-istraživačkim organizacijama, a devojke i devojčice podstakle da se opredele za STEM nauke, ukazuje direktorka.

Pojašnjava da Fond za nauku podržava projekte koji promovišu uključivanje žena u naučnu zajednicu i pruža finansijsku podršku za istraživanja koja se fokusiraju na pitanja koja su relevantna za njih i njihov napredak u nauci i drugim sferama društva, ali i da bi se podigla svest o značaju rodne ravnopravnosti u nauci i podstaklo veće učešće žena u svim segmentima naučnog istraživanja i razvoja.

I prof. dr Sanja Podunavac-Kuzmanović sa Tehnološkog fakulteta u Novom Sadu i predsednica Udruženja naučnica Srbije „SRNA“ ukazuje da žene sada imaju mnogo više prilika i mogućnosti da se bave naukom, ali je potrebno još zalaganja koje treba usmeriti u cilju postizanja suštinske ravnopravnosti.

Sagovornica kaže da je na nekim od fakulteta uvedena praksa mentorskih sastanaka uspešnih žena iz privrednog sektora sa studentkinjama, počevši od prve godine.

“Ovakav pristup je rezultirao realizacijom više stručne prakse studentkinja u odnosu na akreditacijom propisani minimum, a vrlo često i njihovim zaposlenjem u kompanijama u kojima su imale priliku da dokažu svoja znanja i veštine”, kaže Podunavac Kuzmanović.

Stereotipi – žene (ni)su za STEM oblasti

Ukazuje i na to da prema podacima UNESCO-a, samo oko 30 odsto devojaka studira informaciono-komunikacione tehnologije, prirodne nauke, matematiku i statistiku i inženjerstvo.

Sagovornica Forbes Srbija smatra da su glavni razlozi ustaljeni stereotipi koji devojke udaljavaju od ovih oblasti, kaže ona.

Jedan od ciljeva Udruženja naučnica Srbije ,,SRNA” je da se u ranom obrazovanju pruži podrška devojčicama, jer se STEM oblasti često doživljavaju kao muške, a roditelji i nastavnici često potcenjuju ili ne podržavaju u dovoljnoj meri interesovanja devojčica, počev još od predškolskih ustanova.

Ukazuje i da nauka po svojoj prirodi nosi sa sobom mnogo izazova, posebno za žene i da na naučnom putu osim što moraju da budu kreativne, inovativne i efikasne, isto to se od njih očekuje i u porodici.

Pojava koja se vrlo često može uočiti je da se, u periodu nakon odbrane doktorske disertacije, kod naučnica dešava stagnacija u razvoju karijere. “Razlog tome je, u najvećoj meri, činjenica da ovaj period razvoja karijere koincidira s periodom u kojem se većina naučnica odlučuje na korak zasnivanja porodice te se javlja nemogućnost usklađivanja zahtevne karijere s porodičnim i kućnim obavezama”, ističe ona.

Sagovornica ukazuje i na to da tokom svoje karijere i tokom naučnog rada postoje još neki izazovi koje naučnici inače moraju da prevaziđu.

“To su izazovi koji uključujući nedostatak finansijskih sredstava, nedostatak modernih tehnologija i infrastrukture, kao i nedostatak podrške od industrije”.

Ipak, Podunavac dodaje da se situacija menja na bolje i da je dobro što se formiraju fondovi koji izdvajaju značajna finansijska sredstva što omogućava naučnicama i naučnicima da napreduju u svojim istraživanjima i daje im priliku da se uključuju u međunarodna naučna istraživanja i multilateralne saradnje.

Jedna od mladih naučnica koja je odlučila da se posveti prirodnim naukama je Ana Dobrota koja se na Fakultetu za fizičku hemiju bavi fizičkom hemijom materijala, a koja je usmerena na razumevanje i unapređivanje svojstava različitih materijala za razvoj novih tehnologija.

U okviru programa L’Oréal-UNESCO zahvaljujući kome je dobila grant od 5.000 evra izvodiće projekat koji će se fokusirati na primenu modifikovanog grafena za nove tipove metal-jonskih baterija.

Ovo nije jedini projekat u kome učestvuje.

Ukazuje da je raduje to što sada postoji dosta izvora finansiranja naučno-istraživačkog rada, što ranije nije bio slučaj. Ipak, to nije dovoljno jer je, kako kaže, na samim istraživačima da budu uporni i konkurišu i obezbede dovoljno sredstava za realizaciju svojih ideja i projekata koji bi bili konkurentni na svetskom nivou.

Isidora Kešelj takođe ukazuje na šarenolikost programa koji su pokrenuti od kako je osnovan Fond za nauku. Fokus njenog rada za koji je dobila grant je pronalaženje novih molekularnih markera koji bi služili kao prognostički/dijagnostički markeri muške neplodnosti.

Kao jedan od ograničavajućih faktora i problem koji ona vidi u naučnoj oblasti je finansiranje istraživanja kojima se naučnici bave. „Pod tim podrazumevam kako opremu, tako i hemikalije koje su nam potrebne za rad. Svakako, konkurisanjem na različite pozive i programe i ta situacija se menja. Od uspešnosti na pozivima za finansiranje naših istraživanja svakako zavise i uslovi za rad“, ukazuje ona.

Naučnica Milica Radaković navodi još jedan dodatni problem finansiranja koje zavisi od projekata, jer ako se neko bavi prirodnim naukama ima više šanse da dobije novac i budžeti su veći. Navodi da je razlog tome to što prirodne nauke, za razliku od društvenih nude proizvod koji može da se primeni u privredi i poboljša živote brojnih ljudi.

Projekat sa kojim je ona konkurisala za priznanje „L’Oréal-UNESCO For Women in Science“ u fokusu ima određivanje temperature koja je postojala za vreme poslednjeg ledenog doba, kojih je inače u Srbiji zabeleženo devet za prethodnih milion godina. Njeno istraživanje će doprineti znanju o prirodnom variranju temperature jer se bavi periodom u kome čovek nije menjao klimu, već je ona pratila Milankovićeve cikluse.

„Koliko para, toliko i muzike“

Radaković navodi da i u nauci važi pravilo „koliko para toliko muzike“, tako da istraživanje mora da se uskladi sa dostupnim budžetom. Sa većim sredstvima, rezultati bi mogli biti precizniji.

Ukazuje na još neke otežavajuće faktore, od koji su neki „rezervisani“ uglavnom za žene:

“Jedan od ključnih problema je to što se međusobno posmatramo kao konkurencija jer zavisimo od dobijenih projekata. Gotovo je nemoguće da od nekoga zatražite savet sa pisanje projekata, a potom ga zaista dobijete. Zato zavisimo od starijih istraživača koji već imaju veliko iskustvo u tome. Još jedan nimalo naivan problem je to što devojke koje kreću da se bave naukom, istovremeno prolaze kroz period u kojem se očekuje da osnivaju porodicu, postanu majke”, ukazuje.

Navodi i da bi naučnici u Srbiji morali biti više zastupljeni u medijima kako bi njihov rad bio vidljiviji.