Možemo li da preživimo toplotnu smrt svemira?

„Jednog dana ugasiće se i poslednja zvezda, galaksije će se raspasti, a crne rupe ispariti. Kosmos će postati beskrajno prostrano, večno šireće prostranstvo u kojem se više ništa ne događa. Zauvek. Mesto bez života, svrhe i smisla. Prilično sumorna perspektiva“, navodi popularni nemački Jutjub kanal Kurzgesagt – In a Nutshell koji pravi kratke, naučno zasnovane animirane video klipove.

Ipak, možda postoji rupa u zakonima fizike koja bi nekoj budućoj civilizaciji omogućila da preživi smrt svega što postoji. I živi nezamislivo dugo. Možda čak i zauvek.

Kako nadživeti zvezde

Zamislite da možemo da preskočimo čak 100 biliona godina i otputujemo u budućnost. U doba kada se gase i poslednje zvezde, a svemir tone u večni mrak. U tom gotovo mrtvom kosmosu, opstala je samo jedna civilizacija – Noksanci. U poređenju s njima, čovečanstvo bi delovalo kao zajednica praistorijskih ljudi. Oni su odavno pronikli u sve tajne prirode i razvili tehnologije koje nama danas izgledaju kao naučna fantastika.

Ipak, ni takav nivo razvoja ih nije oslobodio osnovnih zakona fizike. Sudbina svemira i njih sustiže. Kako se približava trenutak kada će nestati i poslednji izvori svetlosti, Noksanci odbijaju da prihvate kraj. Njihov najveći poduhvat postaje potraga za načinom da svest preživi čak i nakon što svemir ostane bez zvezda. Na tom putu suočavaju se sa prvim, možda i najvećim izazovom – kako obezbediti energiju u kosmosu koji polako ostaje bez nje.

Promena prirode života

„Svakoj civilizaciji potrebna je ogromna količina da bi opstala. Ali, gledano iz kosmičke perspektive, možda i nije toliko ogromna. Kada bismo mogli da iskoristimo svu energiju koju Sunce emituje tokom samo pet sati, današnje čovečanstvo moglo bi da funkcioniše oko 10 milijardi godina“, navode u svom videu.

Zato Noksanci prikupljaju energiju poslednjih zvezda i oko svoje matične zvezde grade gigantski sistem baterija. U teoriji, te zalihe energije bi mogle da ih održavaju u životu nekoliko stotina biliona godina. Dugo, ali ni približno zauvek. Zbog toga, sada počinje najteži deo njihovog plana. Promena same prirode života.

Misli hladne kao led

Život podrazumeva neprekidnu aktivnost. Bilo da jedemo, razgovaramo, igramo video-igre, družimo se ili jednostavno razmišljamo. Svaka od ovih radnji zahteva određeni stepen energije. Ali, koliko je energije zapravo potrebno samo za postojanje?

Odgovor delimično nudi naučna ideja, zasnovana na poznatom radu koji ćemo, radi jednostavnosti, nazvati konceptom Dajsonovih hladnih misli.

Osnovna pretpostavka ove misli glasi: što je okruženje hladnije, to je za obavljanje iste aktivnosti potrebno manje energije. Drugim rečima, u hladnijem svemiru, čak i razmišljanje može da postane energetski znatno jeftinije.

„Ljudski mozak radi na temperaturi od oko 310 kelvina, odnosno 310 stepeni iznad apsolutne nule. Apsolutna nula je temperatura na kojoj se više ništa ne može dogoditi. Na 310 kelvina mozgu je potrebno oko 20 džula energije da tokom jedne sekunde formira jednostavnu misao, poput: ‘Možda bi trebalo da stavim smešan šešir’. Ali zamislite da vaš mozak radi na 155 kelvina, upola hladnije. Tada bi se dogodile dve stvari“.

Razmišljali biste dvostruko sporije. Ista misao trajala bi dve sekunde. Zauzvrat, potrošili biste samo 10 džula energije – upola manje. Ako je ideja Dajsonovih hladnih misli tačna, ona što je temperatura niža, to je za svaku misao potrebmo manje energije.

„Na desetini današnje temperature ista misao trajala bi deset sekundi, ali bi zahtevala svega dva džula energije. To ima neverovatne posledice. Možda bismo upravo zahvaljujući tome mogli da nastavimo da postojimo praktično beskonačno dugo. Naravno, hlađenje živog organizma nije jednostavno. Kada biste čoveka stavili u frižider, on bi preminuo od hipotermije. Zato je jasno da ovaj plan nije moguće sprovesti sa telom od krvi i mesa“.

Digitalna svest

Zbog ovoga Noksanci bi morali da naprave ogroman korak. Da zauvek napuste biologiju. Njihove umove potrebno je preneti u neku vrstu veštačkog mozga. Ili još bolje, pretvoriti ih u digitalnu svest koja postoji u virtuelnom svetu. Ta svest bi morala da bude jednako dobra ili čak bolja od stvarne, a to već zvuči kao naučna fantastika.

„Istina je da danas ne znamo kako da napravimo takve računare ili veštačke mozgove. Ali ne zaboravite – nalazimo se 100 biliona godina u budućnosti. Noksanci očajnički žele da opstanu, a zakoni fizike, barem koliko danas znamo, ne zabranjuju ovakav poduhvat. Tako sada imaju dve ključne stvari: ogromnu, ali ipak ograničenu zalihu energije i računare čija se temperatura može neprestano snižavati“.

Ipak, ostaje najvažnije pitanje. Kako živeti zauvek ako je količina energije konačna?

Za Noksance je rešenje naizgled jednostavno. Što im je temperatura niža, manje energije troše da bi opstali. Doduše, niža temperatura znači i sporije razmišljanje, ali njima to ne predstavlja problem.

Ako posmatramo iz njihove perspektive, vreme protiče drugačije. Ako uspeju dovoljno brzo da se hlade, ista količina energije može da im traje duže. Teoretski, njihove zalihe energije mogle bi da budu dovoljne za večni opstanak. Ali kako bi takav plan funkcionisao u stvarnosti?

Hlađenje

„Kada se ugasi i poslednja zvezda, a svemir zauvek utone u mrak, Noksanci uključuju svoje baterije i počinju da hlade svoje veštačke mozgove. Način na koji to rade iznenađujuće je jednostavan. Kako rashladiti sijalicu? Jednostavno je isključite iz struje i pustite da se ta toplota zračenjem preda okolini. Isto rade i Noksanci. Isključuju svoje umove i ulaze u stanje hibernacije. U tom periodu nema aktivnosti, nema misli, nema snova. Njihova tela samo polako zrače toplotu i postaju sve hladnija. Kada se posle određenog vremena ponovo uključe, njihovi mozgovi su hladniji nego ranije. Sada razmišljaju sporije, ali svaka misao troši manje energije iz njihovih baterija“.

Tako započinje ciklus kosmičkih dana i noći. Tokom dana su budni i rade sve što požele. Tokom noći su potpuno isključeni. Ne sanjaju. Ne osećaju protok vremena. Za njih je to stanje potpune nepostojanosti, dok se njihovi mozgovi polako dodatno hlade. Na početku su kosmičke noći veoma kratke, a dani gotovo beskrajni. Jedan dan može trajati milion godina, dok noć traje svega nekoliko sati. Ali postoji problem.

„Topla tela gube toplotu mnogo brže od hladnih. Mnogo je lakše ohladiti nešto sa 300 na 299 kelvina sa 100 na 99. Zbog toga, što su Noksanci hladniji, njihove noći moraju da budu sve duže. Koliko dugo bi ovakav način života mogao da traje? I kako bi to uopšte moglo da znači večni život?Koliko dugo bi Noksanci mogli da opstanu? Moć Dajsonovih hladnih misli leži upravo u tome kako se njihov efekat povećava tokom vremena. Dok eoni prolaze u umirućem svemiru, Noksanci nastavljaju svoj ciklus hlađenja, buđenja i ponovnog uspavljivanja“.

Nakon 100 biliona godina ovakvih ciklusa, temperatura mozgova Noksanaca spustila se na svega 230 kelvina. Posledice su primetne, ali ne i dramatične. Misao za koju im je nekada bila potrebna jedna sekunda sada traje oko 1,3 sekunde, dok se periodi hibernacije između dva „buđenja“ protežu na neverovatnih 400.000 godina.

Ipak, kada se saberu svi trenuci u kojima su zaista bili svesni i aktivni, Noksanci su subjektivno proživeli čak 76 biliona godina.

To je više od 5.000 puta duže od starosti svemira kakvog danas poznajemo.

Dok svemir umire, svest i dalje teče

Takva mogućnost zvuči gotovo nezamislivo. Večni život je nama gotovo nemoguće da zamislimo. Kako bi uopšte svesna bića podnosila tako dugo postojanje? Da li bi redovono birsala svoja sećanja ili stvarala nove svetove i oblike života? Da li bi možda u nekom trenutku zauvek zaspala?

„Dok vreme neumoljivo prolazi, svemir nastavlja da umire. Posle kvadriliona godina, beli patuljci – ostaci nekadašnjih zvezda – postaju žuti, zatim narandžasti, crveni i na kraju potpuno crni. Posle biliona biliona godina galaksije se raspadaju poput maslačka. Posle deciliona deciliona godina prve crne rupe isparavaju u kratkim bljeskovima svetlosti, poput tužnog kosmičkog vatrometa. A Noksanci? Oni su i dalje tu. Njihova temperatura sada iznosi svega jedan kvintilioniti deo stepena iznad apsolutne nule. Postali su toliko spori da jedna obična misao traje čitav bilion godina. Čak 99,999999999999999997% vremena provode u hibernaciji“.

Iz njihove perspektive, svest i dalje teče potpuno normalno. Ništa se nije promenilo. Ako i vi i svet usporavate istom brzinom, nećete primetiti nikakvu razliku.

„A koliko god kosmičke noći postajale duge to njima nije važno. Dok spavaju, oni ništa ne doživljavaju. Za njih svaka noć prođe u jednom jedinom trenutku. Sa svakim novim ciklusom troše sve manje energije. U tom trenutku subjektivno su već proživeli oko 4.000 biliona biliona godina. Njihove baterije imaju tek mali deo prvobitnog kapaciteta. Ali pošto im je potrebno gotovo zanemarljivo malo energije, čini se kao da im zalihe nikada neće nestati. Prava večnost tek počinje. Ili ipak ne?“.

Mogu li Noksanci zaista da žive zauvek?

Da li bi Dajsonove hladne misli zaista omogućile večni život zavisi od jednog pitanja.

• Može li se nešto hladiti beskonačno?
• Postoji li granica koju nameće sam svemir?

Postoji nekoliko mogućih prepreka. Tamna energija možda obrađuje minimalnu temperaturu svemira.

„Oko jednog nonilionitog dela stepena iznad apsolutne nule. Noksanci bi do te granice stigli tek posle x godina, ali tada više ne bi mogli dodatno da se hlade“.

Od tog trenutka njihove baterije počele bi nezaustavljivo da se prazne. A posle toliko vremena pojavili bi se i drugi problemi. Kvantni šum mogao bi da uništi njihove mozgove. Sva materija možda bi se pretvorila u gvožđe. Možda bi protoni počeli da se raspadaju i uništili sve atome. Ne znamo. Večnost je, ipak, veoma dugo.

„Čak i ako ne uspeju da opstanu zauvek, ukoliko Dajsonove hladne misli zaista funkcionišu, tokom tih x godina njihova svest doživela bi subjektivno oko dva biliona biliona biliona godina života. Sve ovo možda zvuči neverovatno i teško zamislivo. Ipak, najfascinantnije je to što, prema našem današnjem razumevanju fizike, zakoni prirode ne zabranjuju mogućnost da se život prilagodi čak i potpuno mrtvom svemiru. Ako je to tačno, onda život i svest nisu samo prolazna slučajnost u kosmičkoj istoriji, već možda njeno poslednje poglavlje – ono koje svemiru daje smisao, svrhu i nadu. Možda čak i zauvek“.