Samo 2% ljudi su riđokosi: Zašto su oba roditelja „kriva“, posebno kod naroda na severu

Negde između 1% i 2% ljudi širom sveta ima crvenu kosu. To je najređa prirodna boja kose. Ipak, taj globalni procenat ne opisuje naročito dobro nijedno konkretno područje, jer crvena kosa nije ravnomerno rasprostranjena širom sveta. Ona je koncentrisana u pojedinim populacijama. U Irskoj i Škotskoj približno desetina stanovništva ima crvenu kosu, dok mnogo veći deo populacije nosi osobinu koja do nje dovodi, a da se ona kod njih uopšte ne ispoljava.

Genetika je jednostavnija nego što bi se moglo očekivati. Riđokosi ljudi ne stvaraju pigment koji drugima nedostaje. Oni stvaraju manje uobičajenog pigmenta, jer receptor koji bi normalno trebalo da naloži njihovim pigmentnim ćelijama da proizvode tamnu verziju pigmenta ne funkcioniše kako treba.

Šta zapravo čini kosu crvenom

Boja kose i kože potiče od melanina, koji ovde postoji u dva važna oblika. Eumelanin je smeđi do crni pigment koji omogućava tamnjenje kože i apsorbuje ultraljubičasto zračenje, dok je feomelanin crvenkasto-žuti pigment koji apsorbuje veoma malo UV zračenja. Gotovo svi ljudi proizvode oba pigmenta. Odnos između njih određuje ono što vidimo u ogledalu.

Gen pod nazivom MC1R određuje taj odnos. On stvara receptor koji se nalazi na površini ćelija koje proizvode pigment. Kada se taj receptor aktivira, daje ćeliji signal da proizvodi eumelanin. Feomelanin je ono što ćelija proizvodi kada receptor ostane neaktivan, pa proizvodnja tamnog pigmenta zavisi od toga da li aktivni signal prolazi kroz receptor.

Kod riđokosih ljudi, verzije gena MC1R koje su nasledili ne reaguju onako kako bi trebalo. Receptor je prisutan, ali ne obavlja svoju funkciju. Zato proizvodnja eumelanina ostaje niska, dok feomelanin postaje dominantan. Isti receptor reguliše pigmentaciju kože, kao i kose, zbog čega je crvena kosa gotovo uvek povezana sa kožom koja lako izgori umesto da potamni.

Uglavnom su potrebne dve nefunkcionalne kopije gena, po jedna od svakog roditelja, da bi se crvena kosa zaista ispoljila. Taj detalj bolje od svega drugog objašnjava geografsku rasprostranjenost ove osobine, jer osoba koja nosi samo jednu nefunkcionalnu kopiju izgleda potpuno uobičajeno i može da je prenese na svoju decu, a da nikada ne sazna da je nosilac. Varijanta tako može generacijama da se akumulira u populaciji, a da ostane nevidljiva, i ispoljiće se tek kada se slučajno dogodi da dvoje nosilaca imaju dete.

Zašto se crvena kosa proširila na severu

Uobičajeno objašnjenje počinje od sunčeve svetlosti. Pigment podrazumeva svojevrsnu ravnotežu troškova i koristi. Eumelanin štiti kožu od UV zračenja, ali istovremeno blokira UV zračenje koje je koži potrebno za stvaranje vitamina D. U populaciji koja živi na visokim geografskim širinama, gde je zimska svetlost slaba, zaštitna korist tamnog pigmenta opada, dok njegov nedostatak u pogledu proizvodnje vitamina D ostaje, pa svetlija koža postaje povoljnija osobina. Prema ovom objašnjenju, crvena kosa pojavila se kao jedan od načina da se razvije svetlija koža, a ne kao osobina koja je sama po sebi bila predmet prirodne selekcije.

Ipak, prema toj priči treba biti oprezan, jer mnogi biolozi sumnjaju da je crvena kosa ikada bila direktno favorizovana. Studija objavljena 2000. u časopisu American Journal of Human Genetics utvrdila je da velika raznovrsnost gena MC1R uočena kod Evropljana odgovara onome što bi se očekivalo od uobičajenih neutralnih genetskih varijacija nakon slabljenja snažnih ograničenja, bez signala pozitivne selekcije koja bi stajala iza njih.

Pažljivije tumačenje bilo bi da je crvena kosa bila dopuštena, a ne podsticana. Na područjima sa snažnim sunčevim zračenjem, nefunkcionalna varijanta gena MC1R relativno brzo bi bila eliminisana iz populacije. Kada taj pritisak oslabi, gen može slobodno da akumulira varijacije koje nastaju, bez nekog posebnog mehanizma koji bi određenu varijantu potiskivao.

Riđokosi lakše nalazili partnera?

Postoji i starija pretpostavka da je sama retkost crvene kose bila privlačna. Davala je riđokosim ljudima određenu prednost pri pronalaženju partnera i tako održavajući osobinu u populaciji. To je razumna ideja, ali dokazi za nju kod ljudi toliko su slabi da je treba posmatrati kao hipotezu, a ne kao odgovor.

Troškovi, međutim, nisu sporni. Feomelanin je slaba zaštita, a čini se da pod uticajem UV zračenja stvara reaktivne molekule koje aktivno oštećuju ćelije, umesto da samo ne uspevaju da ih zaštite. Riđokosi ljudi imaju značajno veći rizik od raka kože. Studija objavljena 2012. u časopisu Nature ukazuje da opekotine od sunca nisu jedino objašnjenje.

Miševi koji su imali i nefunkcionalnu verziju gena i uobičajenu mutaciju koja podstiče razvoj melanoma razvijali su tumore čak i bez ikakvog izlaganja UV zračenju. To ukazuje da sam put kojim se reguliše pigmentacija može da izazove oksidativno oštećenje.

Više od boje kose

MC1R nije ograničen samo na pigmentne ćelije. Isti receptor aktivan je i u drugim tkivima, uključujući ona koja učestvuju u signalizaciji upale i bola, a efekti su dovoljno primetni da anesteziolozi o njima godinama razmenjuju iskustva.

Studija objavljena 2004. u časopisu Anesthesiology dala je brojčanu potvrdu dugogodišnjoj kliničkoj pretpostavci. Utvrđeno je da je riđokosim ženama bilo potrebno značajno više inhalacionog anestetika nego ženama sa tamnom kosom kako bi se postigao isti efekat. Uzorci su bili mali, a rezultati nisu bili ujednačeni. Pri čemu je najmanje jedna veća studija utvrdila da razlike uopšte nema. Taj efekat i dalje predstavlja stvarnu pojavu koja se aktivno proučava, a ne nešto što je definitivno razjašnjeno.

Drevna DNK donosi još jedan zanimljiv detalj. Studija objavljena 2007. u časopisu Science analizirala je MC1R kod dva primerka neandertalaca i pronašla varijantu koja nije postojala kod hiljada savremenih ljudi, a čija bi smanjena aktivnost bila dovoljna da posvetli kosu ili kožu. Ta varijanta nije pronađena kod savremenih ljudi.

Riđokosi neće nestati

Čini se da su dve odvojene ljudske loze, suočene sa istom slabom severnjačkom sunčevom svetlošću, došle do sličnog izgleda putem različitih genetskih puteva.

Jedina tvrdnja koja se svakih nekoliko godina ponovo pojavljuje u naslovima jeste da će riđokosi ljudi izumreti. Nju vredi ispraviti. Recesivne varijante ne bivaju „razređene“ i ne nestaju iz populacije. One samo prestaju da budu vidljive. Svaki nosilac koji nema nikakav znak crvene kose i dalje prenosi gen dalje u nepromenjenom obliku.

Dakle, najređa boja kose retka je iz prilično običnog razloga. Potrebne su dve kopije receptora koji ne funkcioniše, nasledne u delu sveta u kojem je funkcionalni receptor prestao da bude naročito koristan.

Skot Travers, saradnik Forbes