Zašto ljudi imaju usne kakve nijedna druga vrsta nema

Većina onoga što je anatomski neobično kod ljudi skriveno je od naših pogleda. Ne možete da vidite kako vam se naginje karlica ili kako vam je grkljan postavljen nisko u grlu. Usne su potpuno drugačije.

One su na prednjem delu vašeg lica. Gledate ih otkad ste dovoljno odrasli da se prepoznate u ogledalu. I upravo je ta poznatost razlog zbog kojeg nam to pitanje nikada ne pada na pamet. Skloni smo da primećujemo ono što je neobično kod drugih ljudi, a ne ono što je neobično za našu vrstu.

Zato pogledajte, recimo, usta šimpanze. I ona ima usne. One su mišićave i pokretljive. Šimpanza njima može da radi stvari koje nijedno ljudsko lice ne može. Ono što nema jeste deo koji vidite kada pogledate sebe – traka ružičasto-crvenkastog tkiva okrenuta ka spolja i trajno izložena.

Anatomi tu traku nazivaju vermilionom, odnosno crvenim delom usne. To je jedino mesto na telu gde se vlažna sluzokoža unutrašnjosti usta savija ka spolja i ostaje izložena vazduhu. Na svim drugim delovima tela takvo tkivo ostaje skriveno. Na licu je to prvo što bilo ko pogleda dok govorite.

Obično se opisuje kao nešto svojstveno samo nama. I to je uglavnom tačno, uz jednu važnu napomenu. Studija objavljena 2021. u časopisu Translational Research in Anatomy potvrđuje da je vermilionska ivica karakteristična za Homo sapiensa među živim hominidima, mada neki drugi primati imaju tkivo usana koje pod mikroskopom izgleda slično. Kako je kod ljudi došlo do toga da se taj deo tkiva okrene ka spolja i dalje je otvoreno pitanje, a ne nešto što je nauka konačno rešila.

Boja naših usana nije pigment – i zbog nje plaćamo cenu

Usne su crvene zato što su tanke. Spoljašnji sloj je neuobičajeno tanak, a krvni sudovi ispod njega nalaze se blizu površine, tako da ono što vidite predstavlja sopstvenu cirkulaciju kroz svojevrsni proziran prozor. Zato usne poblede kada vam je hladno, a zacrvene se kada trčite.

Ta tankoća ima svoju cenu. Usne nemaju lojne žlezde, pa nemaju zaštitni sloj koji ostatak kože na licu štiti od isušivanja. Zimi pucaju i suše se. Donja usna je poznato problematično mesto kada je reč o dugotrajnom oštećenju od sunca.

Upravo to čini ovo pitanje zanimljivim. Evolucija obično ne zadržava osobinu koja je krhka i izložena, osim ako joj ta osobina negde ne donosi korist. Pitanje je u čemu se ta korist sastoji.

Tri objašnjenja za naše usne

Najpraktičnije objašnjenje odnosi se na hranjenje. Bebe sisaju relativno ravnu dojku, a ne isturenu bradavicu, pa je za stvaranje hermetičkog spoja potrebna pomoć mišićavih usana koje se okreću ka spolja, zajedno sa prstenastim mišićem koji okružuje usta. Dobar prihvat dojke veoma je važan kada ste novorođenče.

Problem je u tome što mladunci drugih primata bez ikakvih problema sisaju, a nijedan od njih nema vermilion. Hranjenje možda objašnjava zašto su ljudske usne toliko mišićave, ali ne objašnjava zašto je njihov unutrašnji deo okrenut ka spolja.

Drugo objašnjenje je govor. Usne su poslednji ventil kroz koji prolazi vazduh pre nego što postane reč. Svaki glas p, b i m zahteva njihovo spajanje. Studija objavljena 2012. u časopisu Current Biology pokazala je da ritam pokreta usana koji majmuni koriste u društvenoj komunikaciji izuzetno podseća na ritam slogova u ljudskom govoru. To podržava ideju da su ritmovi govora nastali iz pokreta lica kod primata, a ne iz njihovih glasova. Kada se tome doda izmenjeni ljudski govorni trakt, dobija se naš širok raspon glasova. Ali i usne šimpanze se veoma lepo pokreću, a pritom ostaju iste boje kao ostatak njenog lica.

Treće objašnjenje direktno se odnosi na crvenu boju usana. Ljudi su izgubili većinu telesnih dlaka i dobili golo lice koje drugi ljudi neprestano posmatraju i tumače. Na takvom licu, traka tkiva čija se boja menja u zavisnosti od protoka krvi postaje signal, bez obzira na to da li je iko namerno koristi kao takvu. Boja usana menja se zbog hladnoće, starosti, fizičkog napora i zdravstvenog stanja. Većina evolucionih biologa smatra da su društveno i seksualno signaliziranje zaista imali ulogu u razvoju usana, uz priznanje da je teško testirati nešto što ne ostavlja fosilne tragove.

Poljupci nisu razlog

Jednu stvar ipak treba isključiti: usne nisu evoluirale zbog ljubljenja. Studija objavljena 2015. u časopisu American Anthropologist obuhvatila je 168 kultura i utvrdila da romantično ljubljenje nije prisutno u većini njih. To znači da je ljubljenje nešto što radimo usnama. A ne razlog zbog kojeg ih imamo.

Postoji još jedan trag u tome koliki deo mozga zauzimaju naše usne. Studija objavljena 2017. u Journal of Applied Oral Science pokazala je da se taktilna osetljivost usana približava osetljivosti vrhova prstiju. Pri čemu su obe mnogo veće nego kod obraza ili čela. Razlog je to što mozak neproporcionalno veliki deo senzornog korteksa posvećuje ustima. Bebe istražuju svet ustima mnogo pre nego što njihove ruke postanu dovoljno spretne za to.

To je verovatno najpošteniji zaključak.

Usne se nalaze upravo na mestu gde se preklapaju jedenje, govor, dodir i činjenica da nas drugi posmatraju. Zato možda ne postoji samo jedan razlog zbog kojeg ih imamo. Evolucija ne čuva svoje razloge uredno razvrstane, a deo našeg tela koji je najteže objasniti upravo je onaj koji smo prestali da primećujemo pre mnogo godina.

Skot Travers, saradnik Forbes