Zašto ljudi nemaju sezonu parenja?
Za razliku od rike jelena ili prolećne pomame crvenih lisica, ljudi ne stavljaju rogove niti čekaju da procvetaju prve voćke pre nego što pređu na stvar. Kod naše vrste, parenje nije ograničeno na uski sezonski period. Umesto toga, reč je o fleksibilnom, celogodišnjem obrascu koji je oblikovan dubokim evolutivnim promenama u biologiji, društvu i okruženju.
Evo zašto je evolucija „prekršila pravila“ sezone parenja kada smo mi u pitanju i šta nam stvarna evolutivno-biološka istraživanja govore o našim reproduktivnim ritmovima.
Mit o „ljudskoj sezoni parenja“
Kada biolozi govore o „sezonama parenja“, misle na predvidiv period svake godine kada životinje ulaze u teranje. Razmnožavaju se i obezbeđuju da se mladunci rode u optimalnim uslovima za preživljavanje. Setimo se, na primer, jagnjadi u proleće, lanadi leti ili mladunaca kengura krajem zime.
Očigledno je da se ljudi ne uklapaju u ovaj obrazac. Iz evolutivne perspektive, mi smo ono što naučnici nazivaju kontinuiranim razmnoživačima. Imamo sposobnost reprodukcije praktično u bilo koje doba godine. Za razliku od mnogih sisara koji imaju estrusne cikluse i jasno određene periode parenja, žene ovuliraju približno na svakih 28 dana tokom plodnih godina, dok muškarci kontinuirano proizvode spermatozoide.
Jedan od glavnih razloga zbog kojih nemamo sezonu parenja jeste prikrivena ovulacija. Kod većine sisara sa sezonskim parenjem, ženke jasno signaliziraju plodnost (na primer, oticanjem, promenom mirisa, promenama u ponašanju i slično) kako bi pokazale da su u vrhuncu prijemčivosti za mužjake. Nasuprot tome, žene nemaju očigledne spoljašnje znake plodnosti.
Iako to može delovati kontraintuitivno, reč je o stvarnoj evolutivnoj osobini – i to vrlo korisnoj. Sa prikrivenom ovulacijom, naš reproduktivni fokus se pomerio ka dugotrajnim partnerskim vezama i društvenoj saradnji, a ne ka kratkim, intenzivnim i konkurentskim sezonama parenja.
Postoje li ipak sezonski obrasci?
Ipak, iako nemamo strogu sezonu parenja, istraživanja su zabeležila suptilne sezonske obrasce u reprodukciji. Međutim, to nije isto što i biološka sezona parenja.
Prema klasičnom pregledu objavljenom u časopisu The Quarterly Review of Biology, gotovo sve ljudske populacije pokazuju sezonske varijacije u broju rođenih. Uglavnom zbog promena u učestalosti začeća. Konkretno, faktori sredine poput temperature, ishrane i dužine dana mogu umereno uticati na reproduktivne hormone i ponašanje. Ipak, ljudi su zadržali sposobnost začeća tokom cele godine.
Važno je istaći da se i antropolozi i evolutivni biolozi odavno slažu da, iako biologija određuje našu sposobnost reprodukcije, kultura i okruženje na kraju oblikuju kada će se ona zaista dogoditi. Statistički gledano, primećuje se veći broj rođenja devet meseci nakon velikih praznika ili perioda odmora – poput Božića, Nove godine ili Dana zaljubljenih – kada parovi jednostavno imaju više vremena za bliskost.
Studija iz 2017. objavljena u časopisu Scientific Reports pruža dodatnu podršku toj tezi. Analizirajući onlajn pretrage vezane za seks, uporedo sa pokazateljima raspoloženja, autori su potvrdili da su ljudski seksualni ciklusi više vođeni kulturom i kolektivnim raspoloženjem nego biologijom. Vrhunac interesovanja za seksualne sadržaje često se poklapa sa praznicima i kulturnim proslavama.
Zašto je evolucija favorizovala celogodišnju reprodukciju?
Zašto bi evolucija udaljila našu vrstu od stroge sezone parenja, iako ta strategija odlično funkcioniše kod mnogih drugih životinja? Prema evolutivnoj biologiji, razlog leži u našoj istoriji i životnoj strategiji:
1. Roditeljsko ulaganje i dug period zavisnosti dece
Ljudske bebe su izuzetno zavisne. Potrebne su im godine brige, za razliku od vrsta sa zrelijim mladuncima (poput konja ili slonova) koji su relativno sposobni ubrzo nakon rođenja. Kod vrsta čiji su mladunci dugo ranjivi, roditelji imaju korist od stabilnih partnerskih veza i zajedničkog podizanja dece, umesto kratkih sezonskih epizoda parenja.
2. Tehnološki i kulturni napredak smanjuju sezonski pritisak
Kod mnogih divljih sisara uspeh razmnožavanja snažno zavisi od spoljašnjih uslova poput dostupnosti hrane ili vremenskih prilika. Ljudi su razvili kulturne i tehnološke inovacije – skloništa, vatru, poljoprivredu i skladištenje hrane – koje ublažavaju sezonske promene u okruženju. Zbog toga nismo ograničeni na razmnožavanje samo u periodima kada resursi dostižu vrhunac.
3. Društvena struktura i partnerske veze
Društvena složenost naših predaka imala je veliki uticaj na reproduktivnu dinamiku. Kod primata, proširene društvene mreže i dugoročna partnerstva stvaraju stabilan kontekst za podizanje potomstva. Kod ljudi je taj efekat još izraženiji. Dugotrajne veze i zajedničko roditeljstvo verovatno su učinili fiksnu sezonu parenja nepotrebnom.
Zanimljivo je da ljudi nisu jedini takvi. Neki drugi veliki čovekoliki majmuni, poput bonoba i šimpanzi, takođe nemaju strogu sezonu parenja. I oni imaju seksualne aktivnosti tokom cele godine. Kod bonoba, seks ima i važne društvene funkcije, poput učvršćivanja socijalnih veza i smanjenja napetosti.
Biologija i kultura u ravnoteži
Ljudi nemaju sezonu parenja jer je evolucija preoblikovala naš reproduktivni životni ciklus. Uskladila je biološki potencijal sa kulturnim i društvenim inovacijama. Razvili smo kontinuiranu reproduktivnu sposobnost, prikrivenu ovulaciju i duboke partnerske veze upravo zato što našoj deci treba dugogodišnja podrška.
I dok kulturni ritmovi – praznici, radni obrasci i društvene proslave – mogu stvoriti prividne vrhunce u seksualnoj aktivnosti i natalitetu, važno je razumeti da su to odrazi kulture, a ne biološki „sat“ razmnožavanja.
Na kraju, odsustvo sezone parenja jedan je od brojnih primera kako je ljudska evolucija spojila biologiju i kulturu. U ovom slučaju, pretvorila je reprodukciju iz rigidne sezonske obaveze u fleksibilan, celogodišnji izbor, oblikovan time ko smo i kako živimo.
Skot Travers, saradnik Forbes