Zašto nas pas prati na svakom koraku i kada je to signal njegove anksioznosti

Većina vlasnika pasa pretpostavlja da je takozvano „čičak ponašanje“ (velcro behavior) njihovog ljubimca jednostavno izraz privrženosti. Pas ih prati iz sobe u sobu, čeka ispred zatvorenih vrata, pojavljuje se pored njih čim se smeste na novo mesto – pa je najlakše zaključiti da ih jednostavno voli. To objašnjenje nije pogrešno, ali je daleko od potpunog.

Ono što na nivou domaćinstva izgleda kao naklonost, na biološkom nivou predstavlja izraz društvene strukture koja je nastala mnogo pre nego što su psi uopšte postojali kao domaće životinje. Ta struktura oblikovala se kod vukova koji love u čoporu, mnogo pre nego što je pripitomljavanje postalo stvarnost. I nije nestala ni kod životinja koje su kasnije postale naši kućni ljubimci. Da bismo razumeli o kakvoj se strukturi radi i zašto je opstala, potrebno je vratiti se na pretka od kojeg domaći pas potiče – vuka.

Psi su nasledili obavezu života u „vučjem čoporu“

Vukovi su ono što biolozi nazivaju obaveznim društvenim lovcima. Životinjama čiji opstanak ne zavisi samo od života u grupi, već i od međusobne koordinacije. Za razliku od usamljenih lovaca poput leoparda ili tigrova, vukovi love plen koji je često znatno krupniji od njih. To znači da je usamljeni vuk, u praktičnom smislu, veoma neefikasan lovac.

Tokom hiljada generacija preživljavali su upravo oni vukovi koji su ostajali uz čopor. Oni koji su se odvajali uglavnom nisu opstajali. Takav evolutivni pritisak duboko je ugradio potrebu za blizinom grupe u mozak pripadnika porodice pasa. Ne samo kao poželjno ponašanje, već kao njihov podrazumevani način funkcionisanja.

Psi su to neurološko „programiranje“ zadržali gotovo netaknuto. Pripitomljavanje, za koje genomske studije procenjuju da se dogodilo pre između 15.000 i 40.000 godina, u zavisnosti od korišćenih metoda procene, nije promenilo društvenu organizaciju nasleđenu od vuka. Ono je samo preusmerilo. Dok se vuk orijentiše prema svom čoporu, pas se orijentiše prema ljudskoj porodici. Promenio se sastav grupe, ali ne i urođena potreba da je prati i ostane njen deo.

Šta zapravo predstavlja „čičak ponašanje“?

Biolozi koji proučavaju ponašanje ustanovili su da domaći psi poseduju sistem privrženosti koji veoma podseća na onaj kod ljudskih beba. Ovaj fenomen naziva se efekat sigurne baze. Istraživanje objavljeno 2013. u časopisu PLOS ONE eksperimentalno je pokazalo da psi u nepoznatom okruženju mnogo slobodnije istražuju okolinu i brže se smiruju kada je njihov vlasnik prisutan, dok pri razdvajanju pokazuju primetno veći nivo uznemirenosti.

Važno je da prisustvo nepoznate osobe nije imalo isti efekat. To znači da nije presudno samo prisustvo čoveka, već prisustvo konkretne osobe za koju je pas emocionalno vezan. Sličnost sa vezom između deteta i staratelja nije slučajna. U oba slučaja reč je o istom evolutivnom mehanizmu koji podstiče društveno zavisnog pojedinca da ostane blizu pouzdanog zaštitnika.

To ukazuje da čovek u načinu na koji pas doživljava svet nije prvenstveno izvor hrane. Čovek predstavlja središte njegove društvene grupe. Neurološki gledano, pas koji prati vlasnika iz sobe u sobu možda ispoljava isti obrazac ponašanja kao mladunče vuka koje ostaje u blizini svoje majke. Blizina, dakle, nije znak preterane zavisnosti, već prirodno stanje oko kojeg je organizovano njegovo ponašanje.

Kako je pripitomljavanje promenilo pse

Između domaćih pasa i vukova postoji još jedna značajna razlika. Vukovi, čak i kada su odgajani uz ljude, zadržavaju znatno veću samostalnost nego većina domaćih pasa. Studija objavljena 2009. u časopisu PLOS ONE pokazala je da su psi izuzetno osetljivi na ljudske društvene signale – kontakt očima, pokazivanje prstom ili promene u tonu glasa i emocionalnom izrazu. Mnogo više nego vukovi koji su odrasli uz ljude. Istraživači smatraju da je ta sposobnost rezultat pripitomljavanja, a ne samo života u ljudskom okruženju.

Evolutivna logika iza toga prilično je jasna. Životinje koje su najbolje uspevale u prvim ljudskim naseljima nisu nužno bile najveći ili najuspešniji lovci. To su bili oni primerci koji su najbolje razumeli ljudsko ponašanje, lakše podnosili život u neposrednoj blizini ljudi i imali snažnu potrebu da ostanu uz grupu. Hiljade generacija takve prirodne selekcije stvorile su životinju čija je društvena inteligencija u velikoj meri usmerena na praćenje ljudi sa kojima živi. Ponašanje koje vlasnici najčešće primećuju – da ih pas prati iz prostorije u prostoriju – samo je spoljašnja manifestacija te mnogo dublje evolutivne promene.

Kada „čičak ponašanje“ postaje razlog za brigu?

„Čičak ponašanje“ postoji u različitim stepenima izraženosti. Razlika između uobičajenog i problematičnog ponašanja veoma je važna sa kliničkog stanovišta.

Pas koji se kreće po kući zajedno sa vlasnikom, mirno legne u njegovoj blizini i vraća se odmoru kada se ništa posebno ne događa pokazuje sasvim normalnu potrebu za blizinom. To jeprirodno ponašanje koje proizlazi iz društvene povezanosti sa svojom „porodicom“.

S druge strane, pas koji ne može da podnese čak ni kratkotrajno razdvajanje bez neprekidnog cviljenja, lajanja, uništavanja stvari ili drugih znakova ozbiljne uznemirenosti pokazuje nešto sasvim drugo. Reč je o poremećaju povezanom sa razdvajanjem. Studija objavljena 2015. godine u časopisu PLOS ONE opisala je to kao poremećaj u funkcionisanju sistema privrženosti, a ne kao njegovu normalnu manifestaciju.

Na prvi pogled ova dva oblika ponašanja mogu izgledati veoma slično. Ali, imaju različite uzroke i zahtevaju različit pristup. Većina pasa koja prati svoje vlasnike jednostavno radi ono za šta je njihova vrsta evolutivno predodređena. Međutim, manji broj takozvanih „čičak pasa“ zaista pati od anksioznosti i potrebna im je pomoć stručnjaka za ponašanje životinja, a ponekad i veterinara. Najpouzdaniji način da se napravi razlika nije koliko vas pas prati dok ste zajedno, već kako se ponaša kada ostane sam.

Evolucija nije „pokvarila“ psa

Važno je sagledati širu sliku kada govorimo o evoluciji vrsta i promenama u njihovom ponašanju. Kada se ponašanje pripitomljene životinje značajno razlikuje od ponašanja njenog divljeg pretka – kao što je slučaj sa vukom koji je postao životinja koja prati svaki pokret čoveka, razume pokazivanje prstom i strpljivo čeka ispred vrata kupatila – lako je pomisliti da je reč o nečemu što je „iskvarilo“ prirodu te vrste.

Ali evolucija ne funkcioniše na taj način.

Promena ponašanja, ma koliko delovala dramatično u poređenju sa ponašanjem predaka, sama po sebi nije znak da je nešto pošlo po zlu. Naprotiv, može biti dokaz da je evolutivni proces bio izuzetno uspešan. Pas koji vas poput senke prati niz hodnik zapravo je rezultat hiljada godina prirodne selekcije. Iz biološke perspektive, upravo je to ono što ga čini mnogo zanimljivijim nego što se na prvi pogled čini.

Skot Travers, saradnik Forbes