Zašto nas „sevne“ u laktu kada ga udarimo

Ako udarite koleno ili cevanicu, osetićete tup, rasprostranjen bol. Ali kada udarite ono što se naziva „smešnom kosti“ (funny bone na engleskom), dešava se nešto sasvim drugačije. Trenutni, oštar, električni trzaj koji se širi prema domalom prstu i malom prstu. Ponekad ostavlja osećaj utrnulosti još minut nakon udarca. Ta razlika u vrsti osećaja, a ne samo u njegovom intenzitetu, jeste ključ. Nagnječena kost ne izaziva osećaj poput munje. Kod lakta se dešava nešto drugo.

Nije kost, već nerv

To „nešto“ je ulnarni nerv, jedan od tri glavna nerva koji se spuštaju niz ruku. Duž većeg dela svog toka nalazi se duboko u telu, zaštićen mišićima i masnim tkivom. Ali kod lakta mora da prođe kroz koštani žleb sa unutrašnje strane zgloba – prolaz koji anatomi nazivaju kubitalnim tunelom – gde je gotovo potpuno nezaštićen.

Na nekoliko centimetara duž svog toka, jedan od glavnih „električnih kablova“ vašeg tela nalazi se neposredno ispod kože, pritisnut uz kost. Upravo zbog te izloženosti direktan udar na to mesto izaziva nagao, kratkotrajan osećaj nalik električnom udaru, umesto običnog tupog bola karakterističnog za modricu. To je ujedno i osnova igre reči u izrazu „smešna kost“. Naziv je igra reči povezana sa humerusom, kosti nadlaktice pored koje prolazi nerv, a čiji naziv podseća na englesku reč humorous („duhovit“, „smešan“).

Da bismo razumeli zašto osećaj podseća na struju, potrebno je nakratko objasniti kako nervi zapravo funkcionišu. Senzorni neuroni prenose informacije kao putujuće talase električnog naboja, poznate kao akcioni potencijali. To su kratke, samopropagirajuće promene napona koje putuju duž nervnog vlakna.

Uobičajeno, akcioni potencijal u ulnarnom nervu pokreće receptor u domalom ili malom prstu koji je registrovao pritisak, temperaturu ili bol. Ta poruka zatim putuje do mozga. Ali nervnom vlaknu je praktično svejedno na kom mestu duž svog toka je stimulisano. Ako ga kod lakta pritisnete ili istegnete – recimo o tvrdu ivicu humerusa – možete pokrenuti isti signal direktno, bez ikakvog kontakta sa prstima.

Mozak, međutim, zna samo jednu stvar. Ovaj nerv prenosi informacije iz šake. Zato signal tumači upravo kao da je osećaj nastao tamo. Biolozi i lekari to nazivaju prenesenim osećajem – kako objašnjava i klinički referentni tekst objavljen u StatPearlsu, poremećaj nerva obično se oseća u području koje taj nerv opslužuje, a ne na mestu na kojem je došlo do njegovog nadražaja. Zato se udarac u lakat oseća kao električni udar u prstima koje niste ni dotakli.

„Smešna kost“ nasledila je stari plan

Ovoliko je prilično jednostavna fiziologija. Zanimljivije pitanje jeste zašto je prirodna selekcija tokom miliona godina evolucije kičmenjaka tolerisala tako očigledno nezaštićeno mesto.

Iskren odgovor uključuje razvojno ograničenje. Osnovna mapa nerava prednjih ekstremiteta četvoronožaca – zajednički telesni plan koji povezuje sve, od žabljih nogu do krila slepih miševa i ljudskih ruku – formirana je duboko u istoriji kičmenjaka. Mnogo pre nego što su postojali sisari, primati ili ljudi.

Rad objavljen 2018. u časopisu Zoological Letters opisuje kako je širi anatomski nacrt prednjih ekstremiteta četvoronožaca – uključujući mišiće i nerve koji prolaze kroz njih – ostao izuzetno očuvan, iako su se ekstremiteti oko njega razvijali u krila, peraja i šake. Kada se jednom uspostavi takav raspored, teško je preusmeriti nerv bez narušavanja svega što se nalazi nizvodno od njega.

Sam lakat dodatno komplikuje problem. On mora da se savija kroz širok raspon pokreta, a svaki nerv koji prelazi preko pokretnog zgloba mora biti sposoban da klizi i savija se, umesto da bude kruto zarobljen u tkivu. Zaštita i fleksibilnost su u međusobnom sukobu, a kod lakta je uglavnom pobedila fleksibilnost.

Zašto evolucija nikada nije „popravila“ smešnu kost

Neki anatomi smatraju da je izloženost kubitalnog tunela gotovo neizbežna zbog mehanike zgloba. Drugi ukazuju na to da brojni drugi nervi u telu uspevaju da prelaze preko pokretnih zglobova uz mnogo više zaštitnog tkiva. To sugeriše da je ranjivost ulnarnog nerva pre posledica neobičnosti nasleđenog anatomskog rasporeda nego stroge biološke nužnosti.

Ono oko čega se obe strane slažu jeste dublji razlog zbog kojeg evolucija nikada nije uklonila ovaj problem. Udarac u lakat jeste neprijatan i iznenađujući, ali gotovo nikada nije opasan. Događa se dovoljno retko da praktično ne stvara nikakav selekcioni pritisak. Prirodna selekcija ne optimizuje organizme tako da budu udobni ili elegantni. Ona samo eliminiše osobine koje merljivo smanjuju šanse za preživljavanje ili razmnožavanje. Konstrukciona „greška“ koja samo zaboli nema razloga da nestane.

To je koristan način da se uopšte posmatra ljudsko telo. Ono nije od početka projektovano radi optimalnog funkcionisanja. Više podseća na staru kuću koju su iznova renovirali različiti majstori, pri čemu je svaki radio oko onoga što su prethodne generacije već izgradile.

U čuvenom eseju objavljenom 1977. u časopisu Science, biolog Fransoa Jakob opisao je evoluciju kao „majstora koji improvizuje“, a ne kao inženjera. Ona postojeće delove prilagođava novim namenama umesto da od početka projektuje idealna rešenja.

Vaša „smešna kost“ mali je i bezopasan ostatak tog procesa. To je nerv koji je pre stotina miliona godina postavljen na određenu putanju i koji i danas prati isti put, povremeno se javljajući kratkim, snažnim električnim udarom niz vašu ruku.

Skot Travers, novinar Forbes