Zašto se plašimo visine?

Postoji trenutak koji većina ljudi dobro poznaje. Zakoračite na balkon ili se nagnete preko ograde protivpožarnih stepenica. Ili pogledate dole sa merdevina za koje ste mislili da su niže nego što zapravo jesu. Stomak vam se stegne, a stisak ojača. Ali čim se povučete, strah nestaje gotovo jednako brzo kao što se pojavio. Niste bili u opasnosti. Pa ipak, reakcija se javila, precizna i uporna. Kao da vaše telo već ima unapred formirano mišljenje o tome.

Strah od visine spada u kategoriju reakcija koje su toliko stare i duboko ukorenjene u biologiji sisara da ih istraživači opisuju kao „evoluciono očuvane“. One su, uglavnom nepromenjene, opstale tokom desetina miliona godina i kod stotina vrsta. Da bismo razumeli zašto, potrebno je sagledati problem iz drugog ugla. Ne kao psihološki poremećaj koji treba objasniti, već kao elegantno rešenje za veoma stvaran problem sa kojim su se organizmi suočavali još od trenutka kada su prvi put počeli da se penju iznad tla.

Strah koji prethodi jeziku, kulturi i pamćenju

Najdirektniji dokaz da strah od visine nije naučen, ne dolazi od ljudi, već od životinja koje još ne mogu mnogo toga da nauče.

Psiholozi Eleonor Gibson i Ričard Vok osmislili su 1960. jedan od najpoznatijih eksperimenata u razvojnoj nauci: „vizuelnu liticu“. Aparat je bio jednostavan – velika staklena ploča, sa šahovskim obrascem postavljenim neposredno ispod jedne polovine i nekoliko metara niže ispod druge, stvarajući snažnu iluziju naglog pada.

Bebe uzrasta od šest do 14 meseci postavljane su u sredinu. Njihove majke su ih dozivale sa druge strane prividne litice. Gotovo sve bebe odbijale su da pređu, dodirujući staklo rukama kako bi proverile njegovu čvrstinu, ali i dalje odbijajući da nastave. Percepcija opasnosti bila je dovoljna da nadvlada uputstva pouzdane osobe.

Ono što je eksperiment učinilo presudnim, međutim, nisu bili podaci o ljudima, već o životinjama. Pilići nikada nisu zakoračili na „duboku“ stranu – nijednom. A mnogi su testirani već prvog dana života, pre nego što su mogli da dožive pad, strah ili nauče vezu sa opasnošću. Jagnjad i koze pokazale su isti obrazac. Mačići, pacovi i druge vrste sledili su isti obrazac. Nikakvo prethodno loše iskustvo sa visinom nije bilo potrebno. Izbegavanje je jednostavno postojalo, aktivno od prvih trenutaka kretanja.

Naučni radovi

Ovo otkriće uklapa se u ono što istraživači danas nazivaju neasocijativnim modelom nastanka straha. Tradicionalno shvatanje, zasnovano na klasičnom uslovljavanju, tvrdilo je da fobije i jaki strahovi nastaju iz traumatičnih iskustava: padnete, povežete visinu sa bolom i počnete da se plašite.

Međutim, ključni radovi Menzisa i Klarka iz 1990-ih osporili su ovu ideju za određene strahove, uključujući strah od visine. Otkrili su da značajan broj ljudi sa ovim strahom ne može da se seti nikakvog okidača. Nema pada, nema bliskog susreta sa opasnošću, nema posmatrane traume. Strah je jednostavno tu, ponekad od najranijih sećanja. Kasnija istraživanja pokazala su da su padovi u detinjstvu zapravo češći kod ljudi koji nemaju strah od visine nego kod onih koji ga imaju. Upravo suprotno od onoga što bi model uslovljavanja predvideo.

Širi teorijski okvir dao je Martin Seligman svojom teorijom „pripremljenosti“. Prema njoj organizmi nisu podjednako skloni da razviju strah od svega. Prirodna selekcija je, tvrdi on, „podesila“ sistem učenja tako da favorizuje podražaje koji su kroz evoluciju predstavljali ponavljane smrtonosne pretnje. Visina je jedan od njih. Primat koji bi zastao na ivici litice imao je veće šanse da preživi. Onaj koji ne bi – često nije ostavljao potomstvo. Tokom miliona generacija, to oklevanje je postalo manje naučena reakcija, a više ugrađeni podrazumevani odgovor.

Kako je ovaj strah „upisan“ u mozgu i telu?

Ako je strah od visine evolutivno ugrađen, logično pitanje je: gde je tačno „smešten“? Neurobiologija počinje da daje precizne odgovore.

Ključna struktura je bazolateralna amigdala (BLA). Mali skup neurona u slepoočnom režnju mozga, odavno povezan sa obradom straha. Istraživanje objavljeno 2021. u časopisu Journal of Neuroscience identifikovalo je posebnu grupu neurona u BLA koji selektivno reaguju na visinu. Kada su miševi postavljeni na povišenu površinu, ovi „neuroni straha od visine“ aktivirali su se snažno, izazivajući ubrzan rad srca i karakteristično „zamrzavanje“ tela.

Ključno je da isti neuroni nisu reagovali na druge pretnje, poput mirisa predatora, naglih vizuelnih objekata ili iznenadnih zvukova. Ovaj neuronski krug bio je specifičan za visinu, a ne za opasnost uopšte. To sugeriše da mozak ima neku vrstu posebnog „modula“ za opasnosti povezane sa visinom, a ne samo opšti alarmni sistem.

Međutim, BLA ne deluje sama. Strah od visine nastaje iz preseka najmanje dva senzorna sistema:

• vizuelnog, koji uključuje percepciju dubine i procenu udaljenosti
• vestibularnog, sistema u unutrašnjem uhu koji prati položaj i kretanje tela u prostoru

Akrofobija

Na nivou tla, ova dva sistema se uglavnom slažu. Na visini počinju da se razilaze. Vizuelne reference postaju udaljene i nepouzdane, dok vestibularni sistem intenzivno radi na održavanju ravnoteže. Nesklad između ova dva signala dovodi do onoga što istraživači opisuju kao senzorno preopterećenje. Konfuziju, nestabilnost i blagu mučninu – osećaj da tlo nije tamo gde bi trebalo da bude.

Istraživanja akrofobije, kliničkog ekstremnog oblika ovog straha, pokazuju da osobe koje je imaju često previše zavise od vizuelnih signala za ravnotežu, kao kompenzaciju za slabiji vestibularni sistem. Kada vizuelni signali na visini zakažu, njihov sistem ravnoteže ostaje bez oslonca. Rezultat nije samo nelagodnost, već osećaj gubitka kontrole. Upravo ovaj vizuo-vestibularni nesklad verovatno leži u osnovi osećaja opasnosti čak i kada razum kaže da je sve bezbedno.

Gde se završava adaptivni strah, a počinje fobija?

Granica između zdravog straha od visine i kliničke fobije postoji, ali nije oštra.

Većina ljudi oseća izvesnu nelagodnost na visini. I to je, u suštini, sistem koji funkcioniše kako treba. Procene govore da prava akrofobija pogađa oko 3-6% populacije. Mnogo veća grupa ljudi koja se oseća nesigurno na merdevinama ili izbegava ivice litica nije fobična – već, rečnikom evolucione biologije, „dobro podešena“.

Ono što razlikuje akrofobiju nije samo prisustvo straha, već njegova nesrazmera sa stvarnim rizikom. Trajnost čak i u bezbednim uslovima i sklonost da ometa svakodnevni život.

Više faktora – genetska predispozicija, funkcija vestibularnog sistema, način na koji osoba tumači telesne senzacije i naučena iskustva – zajedno utiču na to da neki ljudi završe na ekstremnom kraju spektra. Model dijateze i stresa, koji objašnjava fobije kao rezultat susreta urođenih sklonosti i spoljašnjih faktora, prilično dobro opisuje ovu složenost.

Sveukupno, istraživanja sugerišu da je strah od visine u svojoj suštini racionalan sistem vođen evolutivnom logikom, koji ponekad „pogreši“. Amigdala ne zna da stojite na sigurnom balkonu. Ona zna samo da ste visoko.

Tokom većeg dela ljudske istorije, to je bilo dovoljno. Činjenica da danas ponekad izaziva nepotrebnu nelagodnost nije greška u dizajnu, već podsetnik da je naš nervni sistem oblikovan za drugačiji svet od onog u kojem danas živimo. Strah nije iracionalan – samo je, u određenim situacijama, vremenski neusklađen.

Skot Travers, saradnik Forbes