Zbogom ćelavosti? Naučnici otkrili šta bi moglo da pokrene ponovni rast kose

Milioni ljudi pokušavaju da uspore gubitak kose, ali prava misterija nije samo kako je sačuvati, već zašto telo u jednom trenutku odluči da prestane da je proizvodi. Nova istraživanja pokazuju da u toj odluci važnu ulogu ima ravnoteža između dva proteina. Razumevanje tog mehanizma moglo bi da otvori vrata potpuno novim pristupima lečenju.

„Iako ćelavost najčešće povezujemo sa muškarcima i starijim životnim dobom, ona se može javiti kod ljudi bilo kog pola i u bilo kom periodu života. Razlozi mogu biti veoma različiti, ali u najširem smislu, ćelavost nastaje kada folikuli dlake prestanu da proizvode dlaku. Naime, sama dlaka nije živa. Ona je praktično skup mrtvih ćelija koje okružuju proteine, pre svega keratin. Kosu proizvodi živi folikul dlake, koji se nalazi u srednjim i dubljim slojevima kože. Da bi nastala bujna kosa, folikuli dlake naizmenično prolaze kroz faze rasta i mirovanja, u procesu kojim upravlja čitava grupa matičnih ćelija folikula dlake. Što je faza rasta duža, dlaka će biti duža, a različite vrste dlaka na telu imaju različito trajanje faze rasta“, kažu na Jutjub kanalu SciShow koji pravi kratke, naučno zasnovane videe.

Kada dolazi do ćelavosti?

Nakon faze rasta, folikul dlake ulazi u period mirovanja. Tada dlaka prestaje da raste i na kraju opada. Nove ćelije dlake popunjavaju prazan folikul i ciklus počinje iznova. Osim onda kada taj ciklus ne počne.

„Ako nova dlaka ne zameni onu koja je ispala, dolazi do ćelavosti. Tehnički, svaki oblik gubitka kose naziva se alopecija, iako se taj izraz u svakodnevnom govoru najčešće koristi za autoimuno oboljenje poznato kao alopecija areata, kada imuni sistem napada sopstvene folikule dlake“.

Takozvana tipična muška ćelavost je druga vrsta gubitka kose i naziva se androgenetska alopecija. Kao što i sama reč kaže, u tom slučaju, najčešće je reč o genetici.

„Međutim, naziv ‘muška ćelavost’ pomalo je pogrešan. Androgenetska alopecija može da pogodi osobe bilo kog pola. Kod ljudi sa većom količinom testosterona u organizmu ona dovodi do tipične linije kose u obliku slova M, koja se vremenom povlači, dok ljudi sa više estrogena u organizmu dobijaju sve širi razdeljak na sredini glave, umesto povlačenja linije kose“.

Kosa ponekad može ponovo da izraste

Kosa ponekad može ponovo da izraste. I to u zavisnosti od uzroka gubitka. Ipak, to nije uvek slučaj. Kako ističu, za sada još nemamo lek koji će zauvek sprečiti neželjeni gubitak kose, ali jedan od najčešćih tretmana za to je minoksidil, poznat i pod brendom Rogaine.

„Još nije potpuno jasno kako minoksidil tačno deluje, ali izgleda da produžava fazu rasta folikula dlake. Moguće je i da povećava protok krvi u koži glave, čime se folikulima doprema više hranjivih materija. Bez obzira na tačan mehanizam, pokazano je da nanošenje minoksidila na kožu glave dva puta dnevno usporava gubitak kose i povećava broj dlaka po kvadratnom centimetru u ranim fazama proređivanja kose“.

Drugi uobičajeni tretman jeste lek koji se izdaje na recept. Reč je o finasteridu koji je od strane američke Agencije za hranu i lekove (FDA) odobren samo za muškarce.

„Finasterid sprečava testosteron u organizmu da se pretvori u drugi molekul koji zaustavlja rast kose. Nažalost, neki muškarci prijavili su ozbiljne neželjene efekte na mentalno zdravlje. Osim toga, može povećati rizik od razvoja raka prostate i dojke“.

Ulje ruzmarina je takođe jedna od alternativa. Ipak, iako postoje priče da ruzmarin pospešuje rast kose, klinički dokazi o njegovoj delotvornosti u tom smislu nisu baš čvrsti.

Tu je i transplantacija kose, kao jedna od mogućnosti i smatra se trajnim, ali veoma skupim i složenim rešenjem.

Šta izaziva gubitak kose?

Da bismo iskorenili neželjeni gubitak kose, moramo najpre da razumemo šta ga uopšte izaziva. Tim istraživača je 2025. godine proučavao protein koji se nalazi u središtu ovog procesa, a zove se MCL-1. To je, kako navode, protein koji sprečava apoptozu, odnosno programiranu ćelijsku smrt.

„Budući da folikuli dlake prolaze kroz apoptozu tokom faze mirovanja, istraživači su pretpostavili da bi proučavanje MCL-1 moglo da otkrije više o tome šta se tačno događa tokom tih perioda mirovanja“.

Eksperiment na miševima

Tako su došli na ideju da naprave eksperiment sa miševima kojima su uklonili taj protein iz kože od samog rođenja.

„Bez MCL-1 koji bi držao apoptozu pod kontrolom, dolazilo je do previše ćelijske smrti. Miševi su se rodili sa folikulima dlake, ali su vremenom izgubili matične ćelije folikula dlake“.

U drugoj grupi miševa, istraživači su naglo uklonili ovaj gen kada su miševi bili stari 55 dana, a zatim im obrijali deo dlaka na leđima kako bi videli šta će se dogoditi.

„Miševima, kod kojih je MCL-1 i dalje funkcionisao, dlaka je ponovo izrasla. Kod onih bez MCL-1 to se nije dogodilo, a do 90. dana izgubili su sve folikule dlake. Čini se da uloga MCL-1 u sprečavanju apoptoze štiti matične ćelije folikula dlake od odumiranja. Ali izgleda da je ovaj protein uključen u mnogo važnije procese od samog rasta kose. On stupa u interakciju sa čitavim nizom drugih važnih regulatora koji kontrolišu životni ciklus ćelije“.

Dva proteina koja rade zajedno

Najznačajniji je, ističu oni, takozvani p53, koji je poznat po svojoj ulozi regulatora koji štiti organizam od raka.

„Ovaj protein štiti od raka tako što kontroliše gene koji podstiču apoptozu, odnosno šalju potencijalno problematične ćelije u smrt. Među brojnim ulogama koje ima, p53 se suprotstavlja funkciji MCL-1. p53 podstiče apoptozu, dok je MCL-1 potiskuje. U normalnim okolnostima, ova dva proteina rade zajedno kako bi rast kose držali pod kontrolom“.

Ono što su istraživači otkrili jeste činjenica da matične ćelije folikula dlake doživljavaju stres kada se brzo dele. To je ujedno i signal za aktiviranj p53. Tako su naučnici odlučili da uklone i gen za p53 i MCL-1. I dogodilo se nešto zanimljivo.

„Miševi bez p53 ili MCL-1 ipak su dobili dlaku! Iako je nedostatak MCL-1 trebalo da dovede do prevelike ćelijske smrti i gubitka dlake, uklanjanje gena koji kodira p53 ‘spasilo’ je njihovu dlaku. To je pokazalo da p53 i MCL-1 međusobno drže jedan drugog pod kontrolom i da su oba potrebna u odgovarajućoj količini kako bi rast kose ostao regulisan. Kao i kod gotovo svega u biologiji, ravnoteža je ključ“.

„Ćelavi miševi i ćelavi ljudi – glavu gore“

Ipak, čak i nakon što smo pronašli neke od ključnih proteina uključenih u gubitak kose, pretvaranje tog znanja u konkretne tretmane zahtevaće još mnogo istraživanja.

„Potrebno je pronaći način da se nekako poveća aktivnost MCL-1, a ovo istraživanje za sada ne nudi način da se to uradi. A potpuno isključivanje p53 nikako ne dolazi u obzir. ‘Izlečili smo vam ćelavost, ali smo vam zauzvrat dali rak!’ definitivno nije prihvatljivo rešenje. Međutim, otkrivanje uloge MCL-1 u apoptozi, posebno u matičnim ćelijama, predstavlja veoma važan korak u razumevanju raka. Neki istraživači već razmatraju MCL-1 kao potencijalnu metu za lečenje raka, ukoliko uspemo da pronađemo način da pažljivo podešavamo njegovu aktivnost. Razumevanje načina na koji MCL-1 utiče na matične ćelije takođe je uzbudljivo za istraživanje regeneracije tkiva. Budući da matične ćelije mogu da se pretvore u različite vrste ćelija, pronalaženje proteina koji može da ih kontroliše moglo bi da nam omogući da utičemo na to koja tkiva rastu i kada“, ističu.

Čak i ako još nismo pronašli lek za ćelavost, istraživanje gubitka kose dovelo nas je do otkrića još jednog mehanizma kojim organizam kontroliše rast ćelija i razvoj raka.

„To bi moglo da dovede do potencijalnih naučnih otkrića koji daleko prevazilaze ono što se nalazi na vrhu vaše glave. Zato, ćelavi miševi i ćelavi ljudi, glavu gore – istraživanje gubitka kose napravilo je još jedan korak ka boljem razumevanju i raka i ćelavosti!“.