Nemojte brendirati vino kao vino: Pet lekcija o intelektualnoj svojini

Nije tajna da je zaštita prava intelektualne svojine osnov ekonomskog napretka. Da bi inovatori bili zainteresovani da stvaraju, potrebno je da im takav rad obezbeđuje dostojanstven život. Ako njihovo stvaralaštvo ne bi uživalo zaštitu, mogli bi svi da ga koriste i to besplatno, a oni ne bi mogli da ubiraju plodove svog rada pa ne bi ni stvarali.

Dakle, inovatori imaju interes da stvaraju ako im država priznaje ekskluzivnost, odnosno pravo da samo oni mogu koristiti inovaciju. Država je zbog toga propisala pravila i postupke za zaštitu prava intelektualne svojine. Kada je pravo zaštićeno, treća lica ga mogu koristiti samo uz dozvolu vlasnika i uz dogovorenu naknadu.

Da bi ovakav sistem funkcionisao, potrebno je da postoji i efikasan sistem zaštite od povrede prava, kako bi se sprečilo krivotvorenje i piraterija. Time potrošači dobijaju izvesnost pri kupovini roba i usluga, jer znaju šta kupuju, a trud inovatora nije obesmišljen.

Veća podrška inovacijama

U poslednjih nekoliko godina je značajno podignuta svest o značaju inovacija. Najveću ulogu u njihovoj promociji ima Zavod za intelektualnu svojinu, koji putem seminara i radionica prenosi znanje i primere dobre prakse.

Veliku ulogu u zaštiti inovacija imaju domaći instituti i fakulteti, koji naučnicima obezbeđuju kvalitetnu infrastrukturu da svoje ideje razvijaju, validiraju i štite patentom. Da bi jedan pronalazak dobio patentnu zaštitu, treba da bude nov, da ima inventivni nivo i da je industrijski primenjiv. Dakle, put od ideje do realizacije, a kasnije i do pravne zaštite, dug je i mukotrpan, pa je u savremeno doba gotovo nemoguće da ga neko prođe bez ozbiljnih resursa.

Kako bi se povećao broj inovacija, uvedeni su i razni načini podrške, najčešće putem bespovratnih novčanih sredstava za njihovu validaciju (tzv. Proof of Concept programi) i zaštitu patentom. Među njima se ističu programi Fonda za nauku, Fonda za inovacionu delatnost, NALED-a i naučno-tehnoloških parkova.

Zašto su inovacije toliko važne? Zamislite iznose licenci koje kompanije koje proizvode računare i mobilne telefone plaćaju vlasniku patenta za ekrane osetljive na dodir (eng. touchscreen). Isto se dešava i sa patentima za lečenje bolesti, koje farmaceutske kompanije otkupljuju, proizvode lekove i prodaju ih na tržištu milionima ljudi.

Kada je inovatorstvo konačno zaživelo, treba pružiti dodatnu podršku naučnicima u vidu podsticaja za početnike u biznisu i razvoj preduzetništva (eng. startup) i mogućnosti da uz naknadu određeni period provedu van naučnih institucija. Takođe, potrebno je povezati naučne institucije sa komercijalnim kompanijama, koje će inovacije otkupiti putem licenci i daleko bolje ih plasirati na tržištu.

Tržište zahteva brzu reakciju jer je patentna zaštita ograničena na 20 godina. U tom periodu inovatori imaju priliku da zarade i ulažu u dalji razvoj. Osim zarade, inovatorstvo je i stvar prestiža, jer istekom perioda zaštite inovacija postaje opšte dobro, koje je besplatno na raspolaganju čitavom čovečanstvu. Danas se ne može zamisliti život bez struje, telefona i interneta, koji su upravo takve inovacije.

Zaštita žiga

Žig je pravo kojim se štiti znak koji u prometu služi za razlikovanje robe, odnosno usluga jednog lica od iste ili slične robe, odnosno usluga drugog lica.

Da bi jedan znak bio podoban za zaštitu žigom, potrebno je da bude distinktivan. Pod distinktivnošću znaka se podrazumeva njegova snaga obeležavanja, odnosno podobnost da služi za razlikovanje robe, odnosno usluga za koje se štiti.

Zamka u koju većina upada prilikom brendiranja roba, odnosno usluga je da biraju nedistinktivne znake. Klasični primeri za to su “wine” za vino, “premium” za kvalitet ili grafički prikaz krave za mlečne proizvode. Takvi znaci ne mogu uživati pravnu zaštitu ako ih potrošači ne doživljavaju kao znake po kojim mogu da prepoznaju, razlikuju i pamte njima obeležene robe, odnosno usluge.

Preporuka je, dakle, da se izabere znak koji nema nikakve veze sa robom, odnosno uslugama koje obeležava. Kada ovo prihvatite, znaci poput NIKE za sportsku opremu, TOYOTA za automobile ili STARBUCKS za kafu deluju kao logičan izbor.

Ko se ipak odluči za nedistinktivan znak, na raspolaganju su mu dodavanje verbalnih, odnosno grafičkih distinktivnih obeležja takvom znaku ili upotreba takvog znaka pre podnošenja prijave žiga da bi stekao distinktivnost, odnosno da bi ga potrošači kroz raniju upotrebu doživljavali kao žig. Pravna bitka za zaštitu takvog znaka je izvesna.

Zaštita softvera

Pod softverom se podrazumeva bilo koji program koji daje dušu elektronskom uređaju, bez obzira na to da li je u pitanju sistemski softver (operativni sistemi, drajveri ili pomoćni programi) ili softver aplikacija (internet pretraživači, mape ili aplikacije za dostavu hrane).

U Srbiji se računarski programi (eng. software) štite autorskim pravom. Za razliku od američkog modela zaštite patentom, ovo rešenje deluje kao idealno iz tri razloga. Prvo, autorsko pravo nastaje od trenutka nastanka autorskog dela. Dakle, nije potrebno prolaziti kroz komplikovane i skupe postupke registracije. Drugo, autorsko pravo nema teritorijalna ograničenja kao patent, koji važi samo tamo gde je registrovan. Treće, imovinska prava autora traju za života autora i 70 godina posle njegove smrti, što je daleko duže od patentne zaštite.

Međutim, u praksi se često javlja problem dokazivanja da li je određena tvorevina autorsko delo, kada je nastala, ko su autori i koliki su njihovi doprinosi. Zato je bitno da autori još u postupku stvaranja dela obezbede ove dokaze.

Ugovor zaključen u pisanoj formi je najbolje rešenje, jer može da definiše sva prava i obaveze ugovornih strana. Autori mogu računarski program deponovati i kod Zavoda za intelektualnu svojinu, a potvrda koju im Zavod izdaje sadrži naslov, formu i vrstu dela, kao i informacije o tome ko je autor, a ko vlasnik prava. Potvrda ima snagu javne isprave i garantuje da je Zavod u depozit primio baš ono delo koje je dostavljeno. Ako autori nisu obezbedili navedene dokaze, uvek mogu vršiti dokazivanje putem svedoka, uz napomenu da su svedoci nejnepouzdanije dokazno sredstvo.

Poslovna tajna

Iako formalno ne spada u prava intelektualne svojine, poslovna tajna im je slična i predstavlja bitan resurs savremenog poslovanja. Reč je o tajnim informacijama koje imaju komercijalnu vrednost i daju konkurentsku prednost učesnicima na tržištu. Klasični primeri poslovne tajne su COCA-COLA formula, recept za KFC piletinu ili sastojci za WD-40 sprej.

Država je prepoznala njenu važnost i posebnim zakonom definisala poslovnu tajnu, situacije kada je njeno pribavljanje, korišćenje i otkrivanje zakonito ili nezakonito i propisala sankcije za nezakonito pribavljanje, korišćenje i otkrivanje poslovne tajne.

Učesnicima na tržištu ostaje da iskoriste zakonski podsticaj, preduzmu razumne mere za očuvanje tajnosti informacija i relaksiranije uđu u proces saradnje i razmene poslovnih ideja.

Bez obzira na zakonsku zaštitu, preporuka je da se zaključi ugovor o poverljivosti podataka (eng. non-disclosure agreement) kao vid dodatnog osiguranja da tajne informacije neće biti nezakonito otkrivene.

Zaštita od povrede prava

Kada je pravo intelektualne svojine nastalo (od trenutka nastanka autorskog dela kod autorskih i srodnih prava ili upisa u registar kod žiga, patenta i ostalih prava industrijske svojine), njegov vlasnik stiče monopolsko pravo na njegovo korišćenje. Obzirom na potencijalnu ekonomsku dobit, takvo pravo postaje primamljivo falsifikatorima koji prave kopije i prodaju ih po jeftinijoj ceni. Tako često na tržištu postoje tzv. krekovani softveri, piratski diskovi sa filmovima, garderoba sa kopijama poznatih brendova, a nisu nepoznati ni slučajevi krivotvorenih lekova. Osim što su lošeg kvaliteta, takvi proizvodi često mogu biti rizični po zdravlje potrošača, pa ih treba ukloniti sa tržišta.

Država iz tog razloga preduzima niz mera kako takva roba ne bi došla do krajnjih korisnika. Uprava carina sprečava uvoz i izvoz robe kojom se povređuju prava intelektualne svojine, a Tržišna inspekcija sprečava prodaju takve robe koja je zatečena na tržištu.

Poslednju reč daje sud, koji konačno oduzima krivotvorenu robu i daje saglasnost da se ona uništi. Kako bi zaštita bila efikasnija, zakonom je propisano da je Viši sud u Beogradu nadležan za ovu vrstu sporova između fizičkih lica, a Privredni sud u Beogradu za sporove između pravnih lica. Time je obezbeđeno da u postupcima učestvuju sudije koje imaju iskustvo u ovoj vrsti sporova.

Kako bismo izgradili zdravije i pravednije društvo, treba da krenemo od sebe i kupujemo robu i usluge proverenog kvaliteta i od ovlašćenih prodavaca. S druge strane, dodatne edukacije za državne službenike za prepoznavanje krivotvorene robe i uprošćavanje zakonskih uslova za njeno uklanjanje sa tržišta i uništavanje su uvek dobrodošli. Jer, samo zajedničkim naporima možemo stvoriti sigurniji svet oko sebe.

Đorđe Marković, advokat, osnivač i partner Marković Law Office