Profesorka Hemijskog fakulteta o pronađenim česticama mikroplastike kod dece: Puno pitanja još čeka odgovore
Plastiku više ne možemo ignorisati. Ona je svuda oko nas, a da toga čak i nismo uvek svesni. U hrani, vodi, predmetima koje svakodnevno koristimo. Prema podacima sa sajta Plastics Europe, globalna proizvodnja plastike u 2024. premašila je 430 miliona tona, a reciklira se tek manji deo. Ostatak završava na deponijama, u zemljištu, rekama i okeanima u vidu mikro i nanoplastičnih čestica koje su nastale tako što se plastika vremenom raspadala, uglavnom pod dejstvom svetlosti, toplote i UV zračenja.
Istraživanja domaćih naučnika dodatno osvetljavaju razmere problema. Tim sa Hemijskog fakulteta u Beogradu pokazao je da mikroplastika u zemljištu može da menja hemijski sastav tla, vezuje metale i utiče na njihovu biodostupnost biljkama, čime se potencijalno povećava rizik od unošenja toksičnih elemenata u lanac ishrane.
Mikroplastika i u zemljištu
Profesorka Jelena Mutić sa Hemijskog fakulteta u Beogradu kaže da u poljoprivrednim zemljištima, mikroplastika potiče od upotrebe plastičnih proizvoda za poljoprivrednu proizvodnju. To su cevi za navodnjavanje, kutije, ambalaže, plastični rezervoari, folije, plastenici i tako dalje.
„Pod uticajem vetra i kiše, mikroplastika nastala na zemljištu može lako dospeti do reka, a potom se dalje transportovati do mora i okeana. Sadržaj mikroplastike u zemljištima do sada je manje ispitivan u odnosu na vodene sredine“, ističe Mutić.
Ona je dodala i da je teško sagledati posledice ovakvog zagađenja.
„Prošle godine smo publikovali naše rezultate u visokorangiranom međunarodnom časopisu upravo o tome kako mikroplastika utiče na hemizam zemljišta – odnosno da vezuje metale iz zemljišnih supstrata, i menja njihovu biodostupnost biljkama. To dovodi do promene njihove mobilnosti. To bi značilo da neki toksični metali, koji su u zemljištu vezani u slabo dostupne frakcije, sada mogu da postanu dostupniji biljkama. Posledica ovog kompleksnog procesa je uvođenje toksičnih elemenata u lanac ishrane. Naši rezultati su pokazali da polistiren u zemljištu stimuliše usvajanje nekih potencijalno toksičnih elemenata od strane biljke čime se povećava rizik od kancera i za 50 odsto“, navodi Mutić.
S druge strane, kaže ona, današnji način življenja je uveo plastične ambalažne proizvode za jednokratnu upotrebu u svakodnevni život.
„Neke realne procene su da se 10 do 15 Mt plastike koristi za proizvodnju ambalaže. Na primer kesice, folije, pakovanja za hranu i piće. Upotreba jednokratnih proizvoda, kao što su čaše i posude za hranu na bazi polistirena, može dovesti do abrazije i oslobađanja mikro i nanoplastike“, objašnjava ona.
Mikroplastika u hrani
Kako je istakla, svedoci smo da u okeanima „plutaju nova ostrva od plastike“.
„Ima nekoliko godina kako se u medijima pojavila procena da će do 2050. plastike u okeanima biti isto koliko i riba. Zato ne iznenađuje podatak da je mikroplastika nađena u morskim plodovima. U 2024. objavili smo istraživanje o sadržaju mikroplastike u uzorcima komercijalno dostupne morske hrane, konkretno u školjkama. Nađeno je do 4 MP čestice po jednoj školjki/individuii. To je siguran dokaz da se MP unosi u organizam hranom. Za neke populacije kod kojih su morski plodovi prilično zastupljeni u ishrani, a ima zemalja gde se morski plodovi konzumiraju 10 puta više nego kod nas, to može da bude ozbiljan problem. Najčešći tip izolovanih mikroplastičnih čestica bio PP, PS i PE, upravo polimeri koji se koriste za proizvodnju kesa, ambalaže i flaša“, ističe Mutić.
Stoga je, kaže, jasno da buduće inovacije, razvoj i dizajn plastičnih proizvoda za domaćinstvo treba da bude usmeren na razvoj biorazgradivih polimera. Bar kada je reč o ambalaži koja se koristi za jednokratnu upotrebu.
„Važan inicijator promena u dizajnu proizvoda je regulativa kroz niz zahteva koje proizvod mora ispuniti pre dospevanja na tržište. Jedan od takvih propisa je EU Direktiva 2019/904 iz juna 2019. Ona implementira i produženu odgovornost proizvođača, ili tzv. dužnu pažnju (due diligence) koja predviđa odgovornost svih učesnika u lancu snabdevanja određenog proizvoda“, navodi Mutić.
Pa i u ljudskoj stolici
Najnovije studije, ističe ona, pokazuju da se mikroplastika izlučuje fecesom (ljudskom stolicom).
„U okviru evropskog projekta IMPTOX koji se završio prošle godine, a čiji je koordinator bio Hemijski fakultet, ispitivan je sadržaj MP čestica u uzorcima dečijih stolica. U 50% uzoraka koje smo prikupili tokom projekta pronađene su mikroplastične čestice veličine od 40 do 300 mikrona. I tu je situacija bila da su najčešći tipovi plastike koja je detektovana bili PE, PP i PET. To ukazuje da je reč o plastici koja potiče iz proizvoda za pakovanje, ambalažu hrane i vode. Jasno je da je put izloženosti ingestija odnosno gutanje. Rezultati su predstavljeni u vodećem međunarodnom časopisu u radu koji bi trebalo ovih dana da bude i onlajn dostupan“, objašnjava Mutić.
Ona je dodala i da izlučivanje MP fecesom navodi na zaključak da digestivni trakt deluje kao barijera. Pa tako većina mikroplastike prođe kroz organizam, a da se ne razgradi i ne apsorbuje. Slično kao što to rade pesak i vlakna.
„Opet ostaje pitanje šta je sa nanoplastikom? Sa česticama manjim od jednog mikrona? Gde se zadržavaju u organizmu i koliku štetu prave? Puno je još pitanja koja čekaju odgovore. Pošto se radi o nano-metarskim veličinama čestica, glavni problem je zapravo pre svega u nedostatku standardizovanih analitičkih metoda za njihovo izolovanje i kvantifikaciju“, navodi Mutić.
Ozbiljan problem koji zahteva usklađeno delovanje svih
Zagađenje plastikom je, ističe, ozbiljan problem koji zahteva usklađeno delovanje svih nas. Naučne zajednice, vlade, privatnog sektora, regulatornih tela, potrošača i civilnog društva.
„Neophodne su fundamentalne promene u oblasti upravljanja plastičnim ambalažnim otpadom i plastikom uopšte. To je jedino moguće uz nove pristupe za transformisanje toka plastičnih materijala uz primenu koncepta cirkularne ekonomije“, zaključuje Mutić.
„Mikroplastika je svuda oko nas“
Ana Pešić iz Centra za ispitivanje namirnica kaže da mikroplastike ima svuda oko nas.
„Izvor mikroplastike su npr. vlakna sa naše garderobe, šljokice u kozmetičkim proizvodima, automobilske gume oslobađaju veliku količini mikroplastike, tereni sa veštačkom travom su posuti mlevenom gumom i mnogo još. Obradive površine prekrivamo najlonima, koji se razgrađuje i ostaje u zemlji. Sigurno je ima mnogo više u flaširanoj vodi za piće nego u vodi za piće sa česme. U vazduhu ima mikroplastike, pogotovo u našim stanovima. Plastičnog otpada ima svuda i tako zagađuje vodu, zemlju i vazduh, a kada je voda zagađena budimo sigurni da je zagađeno sve“, ističe Pešić.
U razgovoru za Forbes Srbija i ona se dotakla činjenice da mikroplastika jeste u našem lancu ishrane, a da se najčešće morski plodovi, ali i morska so dovode u vezu sa njom jer su najviše proučavani.
„Takođe, u flaširanoj vodi ima mikroplastike. Postoji podatak da godišnje kroz flaširanu vodu unesemo 90.000 čestica mikroplastike, dok kroz vodu sa česme unesemo oko 4.000 čestica. Priprema i pakovanje hrane takođe određuje koliko će mikroplastike biti u hrani. To znači da moramo i o tome voditi računa i ako se odlučimo da hranu sipamo u plastičnu posudu neka bar bude hladna, jer ćemo tako smanjiti migraciju u hranu“, objašnjava Pešić.
Ispitivanja prisustva mikroplastike i dalje na nivou istraživanja
Da bi se prisustvo mikro i nanoplastike u namirnicama odredilo potrebni su, ističe ona, vrlo precizni analitički aparati sa velikom osetljivošću, koji su izuzetno skupi. Na tim instrumentima je potrebno da rade obučeni i stručni analitičari, a osim toga potrebne su i određene hemikalije. Sve to smatra najvećim izazovom jedne akreditovane laboratorije.
„Ispitivanje prisustva mikroplastike je još na nivou istraživanja i u naučnim radovima. Ne postoje zakonski propisane granične vrednosti i zbog toga prisustvo mikroplastike nije deo uobičajenog laboratorijskog ispitivanja bezbednosti hrane“, ističe.
„Nije utvrđeno da je mikroplastika toksična“
Ipak, iako podaci zvuče alarmantno, upozorava da panika nije rešenje.
„Koliko god ovi svi podaci o prisustvu mikroplastike zvuče senzacionalno, nije utvrđeno da je mikroplastika toksična i da izaziva određene bolesti. Ne zna se tačno koja je to količina čestica mikroplastike koja izaziva štetan efekat kod čoveka. Visoka koncentracija i individualna osetljivost može da izazove zapaljenje kao i bilo koji drugi strani objekat kada se nađe u organizmu. Toksičnost plastike potiče od hemikalija koje su u plastiku dodate kako bi poboljšala njena svojstva, a to su aditivi, stabilizatori, omekšivači, pigmenti i PFAS jedinjenja ili da ih nabrojimo tako da ih čitaoci prepoznaju: bisfenoli, ftalati, teški metali i PFAS-ovi“, objašnjava.
Za njih je, kako je istakla, definisana maksimalno dozvoljena koncentracija jer su istraživanja pokazala da su karcinogeni, mutageni i endokrini su ometači, tako da su oni deo uobičajene laboratorijske analize.
Ambalaža kao jedan od glavnih izvora
Ambalaža je, kaže Pešić, jedan od glavnih izvora mikroplastike u namirnicama. Međutim, prerada i proizvodnja takođe doprinose jer kroz kontakt sa mašinama i plastičnim delovima dolazi do kontaminacije.
„Dakle, problem je sistemski i javlja se u svim fazama. Doza zabrinutosti treba da postoji i da nas podstiče da nešto preduzmemo, ali panika nikako“, navodi.
Postajemo svesni da problem postoji
Najjednostavniji korak koji svaki pojedinac može da napravi, ističe, jeste smanjenje korišćenja ambalaže za jednokratnu upotrebu. Tu spadaju: papirne slamčice, papirne čaše, kese za kokice, kutije za picu i roštilj. Osim toga, treba izbegavati vodootpornu kozmetiku, kozmetiku sa šljokicama, a kao alternativu plastičnim kesama, treba koristiti platnene torbe za prodavnicu. Prilikom odabira posuđa metal, staklo i belu keramiku.
„Trebali bi da se osvrnemo na otpad i da svaki pojedinac povede računa o tome, jer plastika je dobar materijal koji je i proizveden da traje dugo i da nam olakša svakodnevni život, ali mnogo te plastike se koristi samo jednom i baci, a kada završi kao otpad dospeva u životnu sredinu i zagađuje je. Srećom danas postajemo svesni da postoji problem, a svaki pojedinac bi mogao mnogo da uradi da se to smanji i reši“, zaključuje Pešić.