Startap koji menja živote tetraplegičara: Rus iz Srbije osmislio rešenje za upravljanje računarom pokretima jezika

Četrdesetogodišnji Juri je u svojim sedamnaestim doživeo povredu kičme, pri čemu mu je dijagnostikovana tetraplegija. Ovu dijagnozu prati delimična ili potpuna paraliza. Razume se, kvalitet života je umnogome smanjen, a svakodnevne aktivnosti koje je osoba mogla da obavlja svedene su na minimum.

Tada, inspirisan problemom prijatelja, Taras Kosik, vlasnik i osnivač Tip Assistive technologies LLC, razvija poseban uređaj koji je Juriju pomogao da u polusavijenom položaju, radi, čita i upravlja računarom. I to bez korišćenja ruku.

Sve funkcije obavljaju se jednostavno – upotrebom jezika.

Ideja se, kaže, rodila još pre skoro 20 godina, kada je bio na početku studija. U želji da pomogne prijatelju, zajedno sa bratom i ocem, počeo je da radi na kreiranju „pametne stolice“, ali i uređaju za kontrolu pokreta miša na računaru.

„Iznenađujuće je da je 90 odsto ljudi u to vreme koristilo štap ili olovku u ustima za kontrolu računara. To je bilo oko 2004. godine, i tada nije bilo dobrih glasovnih interfejsa ili uređaja za gutanje i duvanje. Tehnologija koju smo osmislili je pomogla Juriju, a on je to podelio u televizijskoj emisiji, što je pokrenulo stvari“, ističe Taras.

Veza za komunikaciju sa svetom

Uređaj za korišćenje računara pokreće veštačka inteligencija koja omogućava korisnicima pokrete kursora, klikove miša, povlačenje i dodire.

Sastoji se iz dva dela – modula koji se stavlja u usta – i slušalice sa kojom je modul povezan. Deo koji je prilagođen za pokrete jezika može se veoma brzo i lako skinuti, jer je inicijalna ideja bila da se napravi jednokratan deo iz higijenskih razloga.

„Tip uređaj je intuitivni, visoko precizni pristupačni interfejs. Međutim, za osobe sa tetraplegijom, on je mnogo više od samo kontrolera. To je veza za komunikaciju sa spoljnim svetom, alat za zarađivanje novca i uređaj koji im omogućava nezavisnost i slobodu“, ističe Taras.

Primena uređaja je višestruka i nije namenjena samo tetraplegičarima. Može se koristiti u gejming industriji, za profesionalno igranje video igara, u trenucima kada su nam ruke zauzete, kao alternativni vid komunikacije i na još mnogo načina.

„Mogu da ga koriste gejmeri, specijalizovani profesionalci, vojni piloti borbenih aviona i astronauti koji rade u otvorenom svemiru. Svaka primena ima svoje opravdanje i prednosti, ali naša ideja je da uređaj bude dostupan onima koji fizički imaju potrebu za ovim komunikacionim interfejsom“, objašnjava Taras.

Od garaže do Bila Gejtsa

Taras je svoj biznis započeo još pre 20 godina, i to iz garaže. Radio je na izradi sveobuhvatnog rešenja za njegovog prijatelja koje se sastojalo od „pametne stolice“ i kontrolera za upravljanje računarom jezikom, što je, razume se, bio kompleksniji deo projekta.

Pre 13 godina, i sam Bil Gejts je testirao njegov proizvod na forumu moskovske korporacije. Istina je da interes jednog od najbogatijih ljudi na svetu Tarasu tada nije doneo nikakve investicije, a danas Gejts ulaže u slične proizvode.

U početku, onaj kompleksniji deo rešenja, izgledao je slično zubnoj protezi, koja je morala da se napravi prema anatomiji vilice svakog pojedinca.

„Moj otac je ortopedski traumatolog i razumeo je da dijagnoza tetraplegije C5 znači da su jedine izvodljive opcije za kreiranje rešenja kontrola očiju, jezika i mišića lica. Jezik je bio idealan, jer signal od mozga do vrha jezika putuje nekoliko puta brže nego do prsta, a jezik može da izvodi ultra precizne komande veoma brzo“, objašnjava Taras.

Budući da prvobitni uređaj nalik zubnoj protezi nije bio baš najbolje rešenje, zato što nije univerzalan, veoma brzo Taras od nje odustaje.

„Za izradu nam je bilo potrebno pet dana. Rastavili smo TrackPoint sa IBM laptopa, produžili kabl i pričvrstili ga za zubnu masu koja se koristi za pravljenje kalupa za zube, fiksirajući ga za gornje nepce. Uređaj je bio ogroman, ali smo potvrdili da je kontrola jezikom moguća. Međutim, veoma brzo smo odustali od te ideje. Uspeo sam sve da ubedim da moramo da pronađemo nešto univerzalno ukoliko želimo da proizvod ima komercijalni uspeh“, kaže on.

Već 2004. godine, Juri dobija prvi nepersonalizovani uređaj, a Taras oduševljava žiri na takmičenju za poslovne planove BIT-2007 gde osvaja nagradu – američki patent 2008. godine, pri čemu završava istraživanje i razvoj. Put od ideje do funkcionalnog prototipa trajao je manje od tri godine.

Izazovi

A da nije sve teklo tako glatko, svedoči i izazovan period koji se našao pred ovim inovatorom. Nakon niza uspeha, uključujući i nagrade, ali i prezentaciju tehnologije Bilu Gejtsu, prvi put Taras se našao u problemu. Projektu su potrebne investicije za FDA sertifikaciju u SAD-u, ali i za uspostavljanje distributivnih kanala, a privlačenje investicija tapka u mestu.

„Paradoksalna situacija je videti Ilona Maska kako sada investira 300 miliona dolara u projekat koji cilja istu grupu klijenata i tržište kao i mi, pri čemu mislim na BCI Neuralink, koji ima za cilj transformaciju života tetraplegičara“, kaže Taras.

Dodao je i da je tada, u periodu kada se suočio sa izazovima, prihvatio investiciju od poslovnog anđela, koji je nekoliko meseci kasnije bankrotirao zbog krize sa hipotekom, zaustavljajući finansiranje projekta, pri čemu se Taras našao pred ozbiljnim rizikom.

„Ipak uspeli smo uspešno da se nosimo sa situacijom. Rešili smo sve ugovore i stavili projekat na čekanje do boljih vremena. A sada su ta vremena došla“, objašnjava on.

Na naše pitanje, šta se to promenilo i šta je uticalo na odluku da se projekat obnovi, Taras kaže da se celokupno tržište promenilo – počev od toga da su „veliki igrači“ počeli da investiraju u razvoj BCI (Brain-Computer Interface), preko napretka veštačke inteligencije, pa sve do toga da je i on lično osetio potrebu da se vrati projektu i pomogne ljudima kojima je potrebno da steknu nezavisnost i potpuno ostvare svoj potencijal.

Period spoznaje: Svet nije ono što nas okružuje

Taras živi u Srbiji već dve godine. Njegov tim trenutno se sastoji od četiri stalno zaposlena radnika i sedmoro onih koji rade na projektu po potrebi. Sedište kancelarije je u Teksasu, dok Beograd služi kao „evropska kancelarija“. I svi, osim marketinškog stručnjaka, žive u Srbiji. Kaže – tim je mali jer se tako brže donose važne odluke.

„Ovaj pristup mi omogućava da razvijam projekat sopstvenim sredstvima. Izabrali smo direktnu prodaju potrošaču (D2C), zaobilazeći distributivne lance i osiguravajuće kompanije. Ovo nam omogućava da brže iznesemo proizvod na tržište i da ga učinimo stvarno dostupnim“, objašnjava Taras.

Ne tako davne 2020. godine, njegova proizvodna kompanija za ergonomske stolice aktivno se širi na međunarodna tržišta. Sudeći po političkoj situaciji u zemlji iz koje dolazi, Rusija i nije bila plodno tle za globalno širenje.

Izvozna aktivnost i finansijski tokovi prema spoljnom svetu su obustavljeni. Potreba za pronalaženjem mesta za proizvodnju za evropsko tržište je sve veća, a Srbija zvuči kao najperspektivnija lokacija za revidiranje planova.

„Prošao sam kroz period spoznaje kroz koji prolazi svaki preduzetnik iz Rusije – shvatanje da svet nije samo oko vas i vaših ambicija i da svemir ne mari za vašu žurbu. U početku sam dozvoljavao sebi da sve radim u zadnjem trenutku i ipak postižem rezultate. U Srbiji sam naučio novi nivo planiranja. Sada planiram, ne samo svoje vreme, već i vreme svojih izvođača, i vreme za komunikaciju. Srbija me je naučila da živim opuštenijim tempom, bez gubitka produktivnosti“, kaže on.

Pronalazak dobavljača, dogovor o potrebnim količinama i cenama samo su neki od izazova sa kojima se suočio. Sada, kada je na pravom putu, očekuje se pokretanje proizvodnje već sledeće godine, a izvoz u EU može ponovo da počne.

„Srbija je fantastična zemlja za razvoj poslovanja, bilo da je reč o IT startapu, proizvodnji fizičkih proizvoda i uslužnom sektoru. Glavna su tri razloga: nema preterane regulacije i državne kontrole, povoljni su uslovi za poreze, valutu i izvoz i blizu je najvećem tržištu potrošača – EU“, ističe on.

Taras je dodao i da kao glavni problem vidi nedostatak radne snage, koji se, doduše, sada rešava dolaskom imigranata, inače velikih stručnjaka, iz Rusije, što vidi kao veliku prednost.

Besplatan za one kojima je najpotrebniji

Planovi za budućnost veoma su ambiciozni. Pregovori sa kanadskim proizvođačem invalidskih kolica CheelCare su u završnoj fazi, pri čemu se očekuje da će svi oni kojima je dijagnostifikovana tetraplegija imati priliku da kontrolišu motorna kolica.

„Srbija će takođe svakako biti jedna od zemalja gde će Tip uređaj biti dostupan za kupovinu. Takođe, svesni smo da su osobe sa tetraplegijom visoko ranjiva socijalna grupa, i planiramo program za besplatno (ili uz značajan popust) davanje uređaja onima kojima je on najpotrebniji. Iako nećemo moći da zadovoljimo celokupnu potražnju, učinićemo sve što je u našoj moći“.

Uređaj će, kaže, biti „pristupačan“. Ceo set će koštati oko 250 evra, a godišnja zamena modula biće 200 evra.

„Globalno, postoji više od tri miliona ljudi sa tetraplegijom, od čega je više od četvrtine u SAD-u, Kanadi i EU – našim ključnim tržištima. Samo u Srbiji, postoji oko 10.000 osoba sa tetraplegijom sa značajnim godišnjim rastom od 1,8 odsto. Planiramo da radimo u Srbiji i trenutno tražimo veze sa zajednicama, udruženjima, klinikama i pojedinačnim lekarima koji rade sa pacijentima sa povredama kičme“, kaže on.