Studentska ideja koja je izrasla u najužu stambenu zgradu u Ljubljani
Najuža zgrada u Ljubljani široka je samo 3,45 metara.
Svaki grad ima svoje prepoznatljive karakteristike. Od jedinstvenih arhitektonskih spomenika i zgrada do prirodnih odlika, različita značajna mesta vezana za urbani dizajn su često istaknuta.
U tu grupu se uklapa i najuža stambena zgrada u Slomškovoj ulici 13a, u centru prestonice. Mnogi prolaznici je ne primete, jer je njena fasada široka samo 3,45 metara.
„Ukrade vam pogled u svakom slučaju“, kaže arhitekta koji je dizajnirao pre gotovo 60 godina, Janez Vrhunc.
Ali interesantnija od njene širine je priča o nastanku. Izgrađena je nakon zgrada u susedstvu. Pre toga, na tom mestu je bila rupa ili usek. „Mislim da je tek sa ovom kućom ulica dobila finalni izgled“, kaže Vrhunc.
Ideja se rodila tokom šetnje
Prostor od dobra tri metra ukrao je pogled Vrhunca, tada studenta arhitekture. „Šetajući ulicom, primetio sam dve zgrade sa nerazumno uskim prostorom između. Smatrao sam da je to šteta za prostor, neiskorišćen deo“, priseća se danas ovaj 86-godišnjak.
Bližeći se kraju studija, sve više se bavio pitanjem gde će živeti, jer se često selio u potrazi za studentskim sobama, pa je postojala jaka želja da ima sopstveni dom.
Ideju je dobio u praznom prostoru Slomškove ulice, u neposrednoj blizini glavne železničke stanice. Ubrzo je skicirao ideju i otišao do stanara obe susedne zgrade i predstavio im nacrt.
Jedini uslov stanara bio je da i dalje imaju pristup dvorištu gde su držali drva, ali ga kasnije nisu koristili jer se promenio način grejanja.
„Kada sam im objasnio ideju, niko nije smatrao da će im to ugroziti kvalitet života“, priseća se on.
Četiri stana na četiri sprata
Njegova ideja podrazumevala je četiri sprata sa isto toliko stanova koji zauzimaju svaki nivo. Svi imaju 33 kvadrata korisnog prostora.
Pojasnio im je da će sa popunjenom prazninom, njihovi spoljni zidovi biti zagrejani do +15 stepeni Celzijusovih umesto –15 stepeni. Kada je na sastanku dobio saglasnost, naišao je na problem – imao je novca za samo jedan sprat.
Pozvao je tri prijatelja studenta da zajedno grade – grafičkog dizajnera Bronislava Fajona, arhitektu Majdu Vernčik i Edija Laftera.
„Bili su oduševljeni. I još ljudi je bilo zainteresovano za projekat. Jedan od mojih drugova se tada veoma naljutio jer ga nisam pozvao“, objašnjava Vrhunc.
Pre početka gradnje, stopirao je studije pre diplomiranja i otišao da radi u Nemačkoj, a po povratku startovali su s radovima.
Okači zgradu na susednu
Tokom izgradnje, iskoristili su zidove susednih zgrada, gde su napravljeni žlebovi na svakih pola metra i na njih je povezano ojačanje, a potom postavljene monte od specijalnih cigli i betona. Zgrada je okačena na susedne. Fasada na svakom spratu je u potpunosti od stakla.
Ulaz u zgradu – u prizemlju su ostave, a Vrhunc je malo uvukao taj deo zgrade u odnosu na ulicu. „Mislim da je tako kulturnije. Kada ulazite u zgradu, stojite ispod krova. I samo nekoliko stepenika već ukazuju da ulazite u privatnost“, objašnjava svoju ideju.
Zajedno su gradili do treće faze izgradnje i onda uredili svaki stan po svojim idejama.
„Niste videli mali prostor kao ograničavajući“
„Soba je imala jedan prolaz gde je bilo stepenište. Kupatilo sam stavio naspram njih. Pošto je bilo malo, nisam uštinuo prostor. Gde god da ste stajali niste se osećali skučeno. Nisam video širinu kao limitirajuću, već sam video 12 metara prostora“, kaže Vrhunc predstavljajući unutrašnji dizajn stana od 33 kvadrata na četvrtom spratu.
Prema njegovim rečima, dvostrana orijentisanost stana određuje kvalitet života.
„Na 33 kvadrata, uređenje stana se razlikuje u odnosu na velike kvadrature. Morate da razmišljate o onome što je važno. Imao sam sto sa četiri stolice gde sam mogao da uradim puno stvari. Možete da jedete i sedite, da se družite s prijateljima, koristite kao radnu površinu. Zato sam stavio veliki sto u sobu“, objašnjava dizajn stana.
Imao je pogled na ljubljanski zamak s jedne strane i video je Kamnik-Savinja Alpe s druge.
„Smatrali su me sanjarom“
Nakon završetka gradnje, nova zgrada privukla je mnogo pažnje arhitekata koji su je obišli, kao i među studentima. „Neki su me smatrali sanjarom, ali kada smo završili projekat, cenili su nas“, priseća se on.
Nikada nije živeo u zgradi jer se oženio u to vreme i on i njegova žena preselili su se u njenu porodičnu kuću u Rožnoj dolini. Kasnije je njegova sestra tu živela, kao i nekoliko arhitekata.
Čak i danas, Vrhunc prolazi pored svog nesuđenog stana nekoliko puta, i iznenađen je uništenim stepenicama na ulazu.
„Odmah sam kod kuće potražio stare planove. Želeo sam da kontaktiram trenutne vlasnike i pokažem im da bih to sredio svojim novcem. Ali pretekli su me i sami to uradili“, kaže on.
Neke od ideja nisu realizovane. Tako betonski slivnik nikad nije napravljen ispred zgrade, kao ni deo koji bi sakrio oluke.
„Ako budem imao energije i volje, možda ću se obratiti stanarima i predložiti preuređenje eksterijera ispred prizemlja u prvobitno stanje, ali moram uzeti u obzir i novije trendove i tehnologije“, dodaje Vrhunc.
Ne bismo izneli takav projekat danas
Naš sagovornik smatra i da danas takva ideja i implementacija ne bi bili mogući. „Od brojnih propisa do više naglašenog pitanja lične imovine, to bi nas sigurno sprečilo da izvedemo ovakav projekat“, veruje Vrhunc. On vidi dodatu vrednost u činjenici da je izgradnja bila grupni projekat studenata.
Janez Vrhunc završio je studije arhitekture kod profesora Edvarda Ravnikara. Osim zgrade u Slomškovoj, takođe potpisuje i smeštajne kapacitete izgrađene u Mostecu, terasaste kuće i poslovnu zgradu Rašice, a takođe je renovirao tavan Kresije i nacrtao benzinsku pumpu u Verovškovoj ulici.
Marko Rabuza, novinar Forbes Slovenija