Algoritam i na njivi: Da li je i zbog čega digitalna poljoprivreda „rezervisana“ isključivo za velike proizvođače

Od dronova koji nadgledaju useve, preko pametnih sistema za navodnjavanje, do aplikacija koje prate vremenske uslove i stanje zemljišta, poljoprivreda ulazi u eru precizne proizvodnje.

Stručnjaci ocenjuju da digitalna rešenja mogu povećati prinose, smanjiti troškove i pomoći proizvođačima da se lakše prilagode klimatskim promenama. Ipak, smatraju da su za širu primenu u Srbiji neophodna veća ulaganja države i edukacija poljoprivrednika, koji ova rešenja vrlo često isključivo vide kao trošak, a ne investiciju.

Darko Jevremović, direktor Instituta za voćarstvo u Čačku kaže da se zbog klimatskih promena, sve skupljeg repromaterijala i nedostatka radne snage digitalizacija više ne nameće kao luksuz i nepotreban trošak. Ona je jedan od načina za opstanak, smatra Jevremović.

Da poljoprivreda preživi

Tržište pametne poljoprivrede u Evropi beleži ogroman rast u poslednjih nekoliko godina. Fokus je na veštačkoj inteligenciji, robotizaciji, autonomnim vozilima, standardizaciji podataka i odbrani od klimatskih promena.

Jevremović ukazuje da evropski primeri pokazuju da digitalizacija poljoprivrede nije nastala zato što su farmeri postali IT entuzijasti zbog trenda, već upravo zato što su ih ekonomska računica, stroga pravila EU i klimatske promene na to naterali.

To je osnovni način da poljoprivreda ostane profitabilna, a da istovremeno preživi pritisak ekoloških standarda koje nameće EU, dodaje naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, situacija u Srbiji po pitanju korišćenja je šarenolika.

S jedne strane imamo veliki broj poljoprivrednika koji su se digitalizovali kroz eAgrar. Sa druge strane, realna primena savremenih tehnologija – senzori, dronovi – još zavisi od veličine poseda i konfiguracije terena, zapaža sagovornik Forbes.

Ukazuje da je razlika uočljiva i u pogledu digitalizacije kada se uporede gazdinstva prema njihovoj veličini i tipu proizvodnje. Na manjim gazdinstvima, koja dominiraju, digitalizacija još nije zaživela.

Visok nivo digitalizacije kod velikih

Kod velikih sistema, koji su zastupljeni većinom u Vojvodini, nivo digitalizacije je visok, navodi sagovornik. U ratarskoj proizvodnji su uveliko u upotrebi traktori i kombajni sa autopilotima.

Proizvodnju na posedima srednje veličine, koji su karakteristični za voćarsku i povrtarsku proizvodnju, karakteriše delimična primena digitalizacije. Ovde se primećuje da je ona iz godine u godinu u usponu. Primer za to su intenzivni zasadi borovnice i jabuke gde se primenjuje pametno navodnjavanje i đubrenje.

U primeni je veliki broj senzora za vlagu, senzori za merenje EC i pH vrednosti supstrata/zemljišta. Kao i automatske meteo stanice.

Đubrenje se vrši automatizovano kroz sistem za navodnjavanje gde senzori imaju značajnu ulogu.

Kod malih gazdinstava, poljoprivreda i proizvodnja je uglavnom tradicionalna jer ulaganje u digitalizaciju još nije ekonomski isplativo.

Ali, uvek ima izuzetaka. Direktor Instituta navodi da ima primera gde se digitalizacija uveliko primenjuje i na manjim farmama.

Poljoprivreda i koliko je potrebno uložiti u pametna rešenja

Visoka cena je osnovni razlog za većinu poljoprivrednih proizvođača u Srbiji da se ne odluče za ulaganje. Problem nije samo u novcu koji treba uložiti, već i u povraćaju investicije, kaže Jevremović.

„Na primer, u većim savremenim zasadima borovnice (više od 5ha), investicija u digitalizaciju, u senzore, pametno navodnjavanje i meteo-stanice, može da se otplati za jednu do dve sezone kroz uštedu vode, mineralnih đubriva i preparata za zaštitu od prouzrokovača bolesti i štetočina. Međutim, ukoliko su parcele jednog proizvođača razdvojene i udaljene, onda je ulaganje u opremu ekonomski neodrživo“.

Slično je i kod zasada maline, kupine i šljive. To proizvođači vide kao čist trošak, a ne kao investiciju.

Digitalizacija zahteva i određeni nivo znanja proizvođača kako da sve prikupljene podatke obradi i preduzme konkretnu meru u zasadu.

Nedostatak stručnih službi i strah od neuspeha

Nedostatak IT podrške je izražen zbog nedostatka „terenaca“ za pomoć proizvođačima.

Savetodavci poljoprivrednih stručnih službi su veoma često preopterećeni administracijom i ne stižu da pruže podršku svakom proizvođaču kome je pomoć potrebna, dodaje.

Razlog što se pametna rešenja nisu u toj meri odomaćila u praksi je i taj što kod nas proizvođači najviše veruju onome što vide u praksi. „Ako to daje efekta onda primenjuju i na svojim zasadima“, primećuje.

Takođe postoji i strah od neuspeha i eventualnih komplikacija u primeni savremenih digitalnih tehnologija.

Podrška

Jevremović veruje da će digitalna poljoprivreda i rešenja sve više biti zastupljena u ovoj oblasti. Novca u stranim fondovima ima, čak i više nego što Srbija uspeva da povuče.

Najvažniji izvor je IPARD III program gde su digitalna rešenja prihvatljivi troškovi investicija u fizičku imovinu gazdinstava. Kako naša zemlja teži usklađivanju sa EU i povlačenju sredstava iz IPARD fondova, ovaj evropski model polako postaje smernica i za naše proizvođače, dodaje.

Zašto kaskamo

Rukovodilac Laboratorije za preciznu poljoprivredu na Poljoprivrednom fakultetu profesor Miloš Pajić kaže da je danas veoma teško upravljati proizvodnjom i donositi odluke u oblasti poljoprivrede i proizvodnje hrane, a da se taj proces sprovodi bez digitalnih tehnologija.

Uloga digitalizacije u budućim promenama kada je srpska poljoprivreda u pitanju će biti velika, ako ne i ključna, smatra on. Neke tehnologije su već tu dostupne, većina njih se tek testira i istražuje.

„Brojna tehnološka rešenja nisu prilagođena malim poljoprivrednim proizvođačima, ali svakako neka od rešenja će stići kako se bude razvijala implementacija AI i specijalizovane tehnologije zasnovane na AI“, dodaje profesor.

Profesor ukazuje da je razloga za kaskanje Srbije više. Neki od njih su privatizacija, stalne transformacije i restrukturiranja srpske poljoprivrede. Problem je nepostojanje jasnog i doslednog pravca i smernica razvoja srpske poljoprivrede. Kao i slabo edukovano poljoprivredno stanovništvo, slaba finansijska likvidnost poljoprivrednih proizvođača.

Takođe i prosečna starost nosioca poljoprivrednog gazdinstva danas je veća od 60 godina.

Ima poljoprivrednika koji su rame uz rame sa inostranim

U takvim uslovima, očekivanja za ubrzanim procesom digitalizacije srpske poljoprivrede su nerealna, naglašava. Kaže da ima i domaćih poljoprivrednika koji ne zaostaju ni po čemu za nekim naprednim poljoprivrednikom u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji ili Španiji.

Takvih poljoprivrednika nema puno, ali ih svakim danom biva sve više. To ukazuje na trend da naši poljoprivrednici postaju svesni da im digitalne tehnologije, ali i znanje i veštine koje te tehnologije zahtevaju, donose brojne prednosti, rešenja problema, veći profit, efikasniju i sigurniju proizvodnju. Otvaraju im nova tržišta, napominje Pajić.

Ulaganje i povrat investicije

Kako bi taj stepenik savladali, potrebni su nam mladi, edukovani, motivisani i dobro plaćeni poljoprivrednici i agronomi u budućnosti koji vide izvesnost i perspektivu u savremenoj poljoprivrednoj proizvodnji, dodaje profesor.

Profesor ukazuje da poljoprivredni proizvođači koji to još nisu shvatili, koji ne ulažu u tehnologije i u znanje i drže se tradicionalnih principa poljoprivredne proizvodnje pitanje je dokle će moći tako.

Takođe, primetno je da su poljoprivredne kompanije i poljoprivrednici koji obrađuju veće poljoprivredne površine prvi krenuli u primenu ovih tehnologija, pa samim tim i koriste dobar deo njih.

S vremena na vreme uvode u svoju proizvodnu praksu jednu po jednu tehnologiju koja im rešava probleme na koje nailaze.

Činjenica je i da uvođenje ovih tehnologija košta, pa su veći i solventniji proizvođači spremniji da investiraju u tehnologije jer je i povrat investicije brži na osnovu veličine gazdinstva koje poseduju.

Razlozi za sporije uvođenje tehnologije

„Manji poljoprivredni proizvođači, teže dolaze do finansijskih viškova, a samim tim su skloni čekanju i odugovlačenju kada je investiranje u neke od digitalnih tehnologija u pitanju. Sve do trenutka kada ne vide drugo rešenje ili se pak stvore uslovi da mogu da investiraju“, ukazuje.

Pajić navodi da je Vojvodina sa svojim plodnim zemljištem i velikim proizvodnim površinama pogodnija za uvođenje i primenu savremenih digitalnih tehnologija. Naglašava da ne treba ignorisati značaj i potencijal poljoprivredne proizvodnje koji se nalazi u Šumadiji, Stigu i Pomoravlju.

„Ono što uvek kažem svojim studentima, kompanijama i poljoprivrednicima sa kojima sarađujem je da moraju prvo da se upoznaju sa onim što rade, da skeniraju i uzorkuju svoje zemljište, da upoznaju svoje parcele i po površini, ali i po dubini, da optimizuju tehnološke procese, usaglase svoj pravac proizvodnje sa primenjenom tehnikom i željenom tehnologijom“, kaže profesor.

Takođe i da ne gledaju prošlu proizvodnu godinu kao orijentir za budućnost, već da naprave svoj realan plan i pravac proizvodnje kome teže.

Profesor Pajić navodi i da su programi podrške za investiranje u neke od digitalnih tehnologija često usmereni samo ka pojedinim grupacijama poljoprivrednika. Samim tim postoje ograničenja u implementaciji istih mera podrške kod ostalih grupacija zainteresovanih poljoprivrednih proizvođača.

Šta je još problem kada je digitalna poljoprivreda u pitanju

Nedostatak sistemske podrške, edukacije i visoke cene pojedinih tehnoloških rešenja prestavljaju ograničenje. Posebno u prvim godinama dolaska na tržište. Vremenom se te cene snižavaju i omogućavaju veću i širu pristupačnost poljoprivrednicima.

„Uvođenje digitalnih tehnologija u poljoprivredi Srbije se svelo na prodajem-kupujem. Time su preskočeni neki bitni akteri u implementaciji ovih tehnologija, a to su škole, fakulteti, instituti i drugi profesionalci kao akteri koji savetuju poljoprivredne proizvođače o prednostima i nedostacima koje te tehnologije donose. I iste prilagođavaju njegovom vidu proizvodnje“, dodaje profesor.

Država nedovoljno ulaže

Pajić kaže da ne treba očekivati da strani fondovi dovoljno i intenzivno razvijaju našu poljoprivredu. Oni mogu biti samo korisni partneri i podrška na tom putu.

„Država nedovoljno ulaže u digitalnu transformaciju poljoprivrede. Ne kažem da ulaganja ne postoje, da se periodično ne podržavaju pojedini dobri programi i mere podrške, ali to mora biti kontinuirana, ciljana i planska podrška. Sa jasnim aktivnostima i akterima koji te ciljeve sprovode, što kod nas svakako nije slučaj“.

Aplikacija za vinograd

Srđan Tadić, predstavnik startap kompanije Atfield Technologies kaže da su razvojem rešenja tražili oblast koja može ekonomski da podnese cenu napretka. Osmislili su senzore i aplikaciju koji pomažu u tome da proizvođač sagleda kako klima utiče na vinovu lozu u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti i koje korake treba preduzeti. Funkcioniše tako da korisnici prate stanje preko mobilne aplikacije i obaveštenja na telefonu. Sistem može da upozori na razvoj plamenjače i preporuči kada su pogodni uslovi za tretman.

Korisnicima se najavljuje berba mesec dana unapred, zatim kada se desi pojava mraza, a procenjuje se i nivo zaštite i uslovi za hemijske tretmane, objašnjava Tadić.

Kaže da je primetio da su srpski poljoprivrednici inertni kada je reč o primeni digitalnih rešenja. „Kada je prinos manji skloni smo da smatramo da je samo do loše sezone. Ljudi se radije samo malo prilagođavaju kada ih nešto pritiska, ali većina ne voli da donosi odluke“, dodaje.

Manji broj obilazaka, ali i hemikalija

Korisnicima ovakvih rešenja primarno je bilo da im smanji rizik od šteta uzrokovanih bolestima i štetočinama, ujedno i upotrebu hemikalija. Takođe omogućavaju im manji broj obilazaka, naročito udaljenih parcela i bolje planiranje berbe.

Smatra da cena nije glavna prepreka da poljoprivrednik koristi ovakva i slična rešenja.

Moguć je i model u kom plaćaju samo pretplatu što ih košta značajno manje od jedne radne dnevnice mesečno po hektaru. „Kod proizvođača vina, trošak je reda veličine par dinara po flaši“, kaže.

„Ali problem je što oni na taj trošak nisu računali. To je novi izdatak. Zato su svuda u Evropi bitni podsticaji koji se daju za digitalizaciju. Time se daje vreme svima da uvide efekte“, kaže sagovornik Forbes.

Pritom i vinogradari i voćari imaju dug period ulaganja, od prvih čokota do sopstvenih podruma. A kada računaju povrat, on je promenjiva kategorija jer poljoprivreda zavisi od sezone.

Smanjili broj tretmana

Aleksandar Todorović, počeo je da koristi ovo rešenje pre četiri godine u vinogradu. Priča da je u početku bio skeptik. Ipak je odlučio da postavi dva senzora eksperimetalno na delu jedne parcele u vinogradu.

Rezultati su bili takvi da su te godine smanjili broj tretmana. To je bilo prelomna tačka da odluče da svuda u vinogradu postave senzore. Ove godine su u vinogradu imali samo jedan tretman. Do cvetanja moguće da će imati još jedan.

„Oni koji ne koriste ovakva rešenja imaju ih najmanje tri do četiri, nekada i pet. Suludo je da zagađujemo prirodu i radimo preventivu kad nema potrebe“, dodaje.

Kaže da domaći poljoprivrednici teško prihvataju ovakva rešenja i nisu spremni da rizikuju. I da ne zna da neko od poljoprivrednika u njegovom okruženju koristi takav, a ni slične modele.

Kada je reč o ulaganju navodi da je ono podrazumevalo da se plaća montaža modela u vinogradu po hektaru. Ovakvo rešenje se, kako kaže, isplati posle četiri do pet godina.

„Otprilike to je 1.500 evra po hektaru, a uštedom i smanjenjem broja tretmana i količine sredstava koje se iskoriste kroz par godina ste investiciju vratili i neograničeno imate mogućnost da ovaj model koristite“, objašnjava Aleksandar.