Hoćemo li se uskoro čipovati i zašto nas ta ideja plaši

Ideja da tehnologija postane deo našeg tela odavno više nije mit. U Švedskoj hiljade ljudi već koriste mikročipove ugrađene pod kožu, između palca i kažiprsta. Na taj način lakše im je da plaćaju račune, otključavaju vrata ili koriste štampač. Ipak, dok se u zemljama poput Švedske, takve inovacije doživljavaju kao korak ka praktičnijem i boljem životu, u Srbiji izazivaju nelagodu, strah i otpor. Zbog čega je tako?

Sociolog Dario Hajrić za Forbes Srbija ističe da je broj ljudi koji su tu tehnologiju u Švedskoj prihvatili, zapravo mali. Reč je, kaže, o pet do šest hiljada ljudi na populaciju od 10 miliona.

„Druga važna stvar koju odmah treba da rasčistimo je sama reč čip. Ovde se radi o pasivnim RFID/NFC tagovima. Oni nemaju napajanje i ne mogu da se koriste za praćenje lokacije, slanje ili primanje bilo kakvih signala, nemaju procesore i slično. Njima možete da platite račun u prodavnici, otključate vrata i slično. To su stvari koje već radite pomoću kartica, telefona… Rade na razdaljini od nekoliko centimetara“, objašnjava Dario.

Otpor je kombinacija neinformisanosti i straha

Naglašava i da skepsa prema novim tehnologijama najčešće nastaje kao kombinacija neinformisanosti i straha. Taj strah pothranjen je teorijama zavere i distopijskim filmovima u kojima se tehnologija otima kontroli.

„Kad kažemo ‘čip u telu’ ljudi zamišljaju naučnofantastične horore u kojima neko može da vas nadzire ili da čak fizički kontroliše vaše telo. Takva tehnologija je u kolektivnoj mašti na granici vudu vradžbine, ali ona ne postoji. Stvarni ‘čipovi’ su vrlo limitirani uređaji, i predstavljaju novi vid primene uveliko rasprostranjenih tehnologija. Kod nas su neznanje i strah ukorenjeni i u institucijama koje bi trebalo da nas edukuju, ali i u medijima koji se hrane klikovima i uvek tragaju za novim strahovima koje uvećavaju loveći našu pažnju. To nije slučajno: ljudima koji se plaše sopstvene senke lakše je manipulisati i prodavati im se kao zaštitnik“, objašnjava Dario.

Kad kažemo ‘čip u telu’ ljudi zamišljaju naučnofantastične horore u kojima neko može da vas nadzire ili da čak fizički kontroliše vaše telo. Takva tehnologija je u kolektivnoj mašti na granici vudu vradžbine, ali ona ne postoji.

Dario Hajrić, sociolog

Nizak stepen poverenja u institucije

Dario smatra da je otpor prema inovacijama povezan sa strahom gubitka privatnosti, nepoverenjem u institucije i kulturnim normama.

„U Švedskoj postoji visok nivo poverenja u državu, nauku i javne institucije. Ljudi veruju da se tehnologija uvodi radi opšteg dobra, a ne kontrole ili zloupotrebe. Nasuprot tome, u Srbiji je poverenje u institucije opravdano krajnje nisko. U tradicionalnijim društvima, kakvo Srbija delimično jeste, telo se doživljava kao svetinja i prirodna celina. Ideja da se ‘ugradi nešto veštačko’ doživljava se kao zadiranje u suštinu čoveka. Naravno, uvek ima izuzetaka: tehnologija poput pejsmejkera je izuzetak. Čip je prosto olakšica i zato se doživljava kao dekadencija koja može da se izrodi u opasnost“, ističe Dario.

On se osvrnuo i na to zbog čega ljudi lako prihvataju nove tehnologije poput mobilnih aplikacija, društvenih mreža i AI, a odbacuju druge koje su fizički „bliže“ telu.

„Neke inovacije mogu da se obilato monetizuju, i samim tim se od njih – naročito u siromašnim društvima sa izraženom klasnom stratifikacijom – formiraju statusni simboli. Tehnologija koju ne možeš da pokažeš kao znak visokog statusa ili ne možeš da oko nje formiraš biznis je dobar materijal za dežurno digitalno strašilo koje će nas, ako ne budemo pažljivi, tobože pojesti. Pritom, prema tehnologiji apsolutno treba biti obazriv. Neke od njih mogu da služe za masovni nadzor, primera radi, komunikacije – o tome smo, recimo, mnogo saznali iz slučaja Snouden, i razne vidove kontrole, što znači da režimi mogu lakše da sprečavaju masovni otpor i duže se održavaju na vlasti nakon što su izgubili podršku. Zato je neophodno biti informisan o tome šta tehnologija zaista jeste, i umesto iracionalnuh strahova voditi ozbiljan razgovor“, ističe.

U Srbiji je poverenje u institucije opravdano krajnje nisko. U tradicionalnijim društvima, kakvo Srbija delimično jeste, telo se doživljava kao svetinja i prirodna celina. Ideja da se ‘ugradi nešto veštačko’ doživljava se kao zadiranje u suštinu čoveka.

Dario Hajrić, sociolog

„Ljudi koji prihvate ovu tehnologiju prave edukovan izbor“

U razgovoru za Forbes Srbija, Dario ističe da ljudi koji prihvate ovu vrstu tehnologije prave edukovan izbor. Odnosno, svesni su šta takav uređaj može, a šta ne. Ističe da treba očekivati teorije zavere koje mogu stvoriti nelagodnosti, kao što je to bio i slučaj sa vakcinama.

„Rizik da ljudi zbog težnje za olakšavanjem života postanu pasivniji ili manje kritični prema vlasti i institucijama uvek postoji i potpuno je validno da nas čini zabrinutim. Kada sistemi postanu previše praktični i neprimetni, građani lako prestaju da postavljaju pitanja – jer sve ‘radi kako treba’. Biočip u ruci sam po sebi nije opasan. Međutim, može postati simbol šireg trenda: društva koje menja odgovornost za praktičnost i kontrolu za sigurnost“, navodi.

Put ka samouništenju?

Razvojem tehnologije čovečanstvo se sve više približava svetu u kojem gotovo da ne mora ni da se kreće. Sve je na dohvat ruke, na ekranu, „na dugme“. Od električnih trotineta do automobila koji se sami voze, čini se da tehnologija preuzima na sebe taj „teret“. I dok nas oslobađa fizičkog rada, postavlja se pitanje da li nas istovremeno vodi ka „samouništenju“.

„Mislim da mlađe generacije prave značajne korake u smeru podizanja svesti o značaju fizičke i mentalne aktivnosti koja bi pravila protivtežu digitalnom aspektu naših života. Rekao bih da su u mnogo većoj opasnosti od pasivizacije starije generacije. Tehnologija nas oslobađa napora, ali nas time i postepeno razdvaja od stvarnosti. Što više automatizujemo život, to manje učestvujemo u njemu. To je u nekim slučajevima potrebno zbog tempa života ili prosto korisno. Kućni uređaji su nam olakšali stvari poput pranja veša i posuđa, grejanja, osvetljenja i slično. Međutim, mi nismo postali pasivniji zato što više ne peremo veš na potoku. Pasivizovali smo se zato što na dodir prsta imamo dostupne sve distrakcije ovog sveta. Potreban nam je napor volje da to vreme uložimo u učenje novih stvari, uživanje u umetnosti ili učešće u njenom stvaranju, pa čak i običnu interakciju s drugim ljudima. Ta volja se kultiviše“, zaključuje Dario.

Ko kaže da je čipovanje bezbedno

Strah od nepoznatog oduvek je pratio napredak, ali čini se da je s razvojem tehnologije postao jači nego ikad. Psihološkinja Mina Radosavljević objašnjava da taj strah nije samo stvar racionalnog otpora, već dubokog psihološkog nemira koji pokreće pitanje – koliko zaista verujemo sistemu koji upravlja našim životima?

Ona ističe da ljudi doživljavaju tehnologiju, naročito u obliku čipovanja, kao pretnju, iako se predstavlja kao bezbedna i korisna.

„Glavno pitanje koje se postavlja je KO predstavlja to kao bezbedno. I koliko naš narod ima poverenja da veći sistem to neće zloupotrebiti. Pored straha od gubitka kontrole, prisutan je i strah od narušavanja zdravlja, kao i narušavanje privatnosti, što čipovanje u biti i jeste. Pored straha od gubitka kontrole nad telom i misaonim i emocionlanim procesima, postoji i strah od zloupotrebe informacija. Takav čin bi na našim prostorima izazvao opštu paniku i pojačao bi već postojeću i sveprisutnu anksioznost u društvu“, objašnjava Mina.

Strah od posledica je, kaže, deo prirodne reakcije usled procene da su naše telo, identitet i integritet ugroženi.

„Tempo savremenog života je dosta brži nego što je to bio slučaj ranije. To nas odvaja od ljudske prirode da nam treba vremena da razmislimo, donesemo odluku, procesuiramo događaje, emocije usled istih i tako dalje. Čipovanje na neki način garantuje još brži život što nije ono što je prosečnom čoveku zaista potrebno“, kaže Mina.

Glavno pitanje koje se postavlja je KO predstavlja čipovanje kao bezbedno i koliko naš narod ima poverenja da veći sistem to neće zloupotrebiti.

Mina Radosavljević, psihološkinja

Informacije na mrežama utiču na otpor

Mina veruje da informacije do kojih ljudi mogu da dođu na društvenim mrežama utiču na otpor prema tehnologiji.

„Serija Black Mirror veoma lepo prikazuje kako bi život ljudske vrste na Zemlji izgledao ukoliko bi tehnologija dobila još veće razmere u životu savremenog čoveka. Takođe, sve češće sam u prilici da čujem koliko se ljudi lošije osećaju nakon korišćenja društvenih mreža. Odnosi preko tih kanala postali su dehumanizovani, šablonski. Usled nepoverenja u sistem teško da će prosečan čovek pristati na takav korak“, kaže Mina.

Strah od gubitka kontrole

Iako smo bez razmišljanja prihvatili telefone i deo su naše svakodnevice, ideja o čipovima u našem telu, kako sagovornici objašnjavaju, i dalje nailazi na otpor. Mina objašnjava da je glavna razlika između te dve vrste tehnologije strah od gubitka kontrole u odnosu na efekte samog čipa.

„Razlika je takođe i u slobodi korišćenja. Telefon sa aplikacijom je dovoljno da ostavimo u drugoj sobi na neko vreme i da zaboravimo na njegovo postojanje. Sa druge strane čip je u telu, ne možemo da ga izvadimo kada poželimo, te su efekti na osobu, kroz telo, direktni i neposredni.

Dugoročne posledice

Posledice korišćenja i preteranog oslanjanja na tehnologiju mogu biti različite. Mina ističe da svedočimo otuđenosti i epidemiji usamljenosti i koliko god da su ljudi više u kontaktu preko telefona, poruka i društvenih mreža, sve su manje zaista u komunikaciji. To za posledicu ima sve češće poremećaje pažnje kod dece i odraslih, za šta stručnjaci krivca pronalaze u prekomernoj upotrebi telefona.

„Dete od kada se rodi, radi na tome da sve bolje i bolje pojmi realnost u kojoj se nalazi, ali i da upozna i izgradi sebe. Da bi se jedan ovakav proces odvio, deca i mladi treba da budu sa svojim mislima u okviru kojih će se baviti tom temom. Notifikacije prekidaju taj proces, nijedna aplikacija ne odobrava da se mlada osoba razvije kao individua koja razmišlja svojom glavom, već da se od mlade osobe formira idealni potrošač, koji će lako usvajati komunikaciju sa interneta i donositi odluke u korist prodaje. Ništa kao tehnologija, do sada nije toliko uticalo na doživljaj sebe kao individue i dela ljudske vrste“, ističe Mina.

Razlika je u slobodi korišćenja. Telefon sa aplikacijom je dovoljno da ostavimo u drugoj sobi na neko vreme i da zaboravimo na njegovo postojanje. Sa druge strane čip je u telu, ne možemo da ga izvadimo kada poželimo, te su efekti na osobu, kroz telo, direktni i neposredni.

Mina Radosavljević, psihološkinja

„Mi kao vrsta nazadujemo“

U korišćenju instant proizvoda, kaže Mina, nema razvoja.

„Da bismo skuvali instant kafu ili supu, ne treba nam nikakava sposobnost, za domaći gulaš je već druga situacija. Instant rešenja, komunikacija, ne zahtevaju nikakvu posvećenost, samim tim ni razvoj kroz taj proces. U tom slučaju, mi kao vrsta nazadujemo jer nemamo više potrebu da se trudimo ni oko čega. Samim tim nam je teško da otkrijemo šta je ono čime želimo da se bavimo, ali i da kreiramo smisao života“, zaključuje.

Kakve podatke čip može da nosi

U želji da saznamo koliko su čipovi (ne)bezbedni, kontaktirali smo stručnjaka za biometriju i veštačku inteligenciju Nikolu Vojteka.

Za Forbes Srbija ističe da je to RFID/NFC čip, veličine zrna pirinča, koji funkcioniše isto kao kartica za ulazak u zgradu, elektronska karta za voz ili autobus ili kada prislonimo telefon na POS terminal. U razgovoru sa nama objašnjava oba termina.

RFID je, kaže on, skraćenica za identifikaciju sa radio frekvencijom (Radio-Frequency Identification), a NFC se odnosi na komunikaciju kratkog polja (Near Field Communication). NFC se zasniva na RFID-u i omogućava dvosmernu komunikaciju na veoma kratkoj udaljenosti, od svega nekoliko centimetara. Isto tako, ističe i da se može reći da je NFC jezik komunikacije između čitača (npr. POS terminala) i čipa (npr. čip unutar bankovne kartice).

„U digitalni čip se obično upisuju osnovni identifikacioni podaci: ID broj, osnovni podaci o korisniku, digitalni ključ, link do profila, ili pristup digitalnom novčaniku. Sam čip je digitalna ekstenzija vaše lične karte, ali u ovom slučaju švedskih građana, čip koji se nalazi ispod kože“, ističe Nikola.

Tehnologija slična, kontekst različit

Pitali smo Nikolu na koji način se razlikuju čipovi koji se ugrađuju pod kožu u odnosu na one koji se koriste u pasošima, bankovnim karticama, ličnim kartama.

„Suštinska razlika je u samoj svrsi i sigurnosnim elementima. Čip u pasošu ima enkripciju i digitalni potpis države. On je deo strogo kontrolisanog sistema za identifikaciju. Čip u ruci je mnogo prostiji, obično bez kriptografije, i možemo ga posmatrati više kao privremeni ‘key fob’. Kod kućnih ljubimaca, na primer, čip je pasivan, služi samo da pokaže broj kada se očita“, ističe Nikola.

Dodaje da se u biometrijskim ličnim kartama nalazi integrisani čip koji je znatno složeniji.

„On nije NFC ‘tag’ kao implant u Švedskoj. Čip u ličnoj karti čuva više vrsta podataka, podeljenih u sigurnosne zone, kao što su podaci sa lica kartice (ime i prezime, JMBG, broj lične karte), biometrijski podaci (digitalna slika korisnika) i digitalni sertifikat (ključ koji omogućava digitalni potpis i prijavu na portale različitih državnih institucija). Dakle, tehnologija je slična, ali su kontekst i nivo zaštite drastično različiti“, objašnjava.

„U digitalni čip se obično upisuju osnovni identifikacioni podaci: ID broj, osnovni podaci o korisniku, digitalni ključ, link do profila, ili pristup digitalnom novčaniku. Sam čip je digitalna ekstenzija vaše lične karte, ali u ovom slučaju Švedskih građana, čip koji se nalazi ispod kože“, ističe Nikola.

Nikola Vojtek, stručnjak za biometriju i veštačku inteligenciju

Prednosti i mane

„Prednost je definitivno brzina i praktičnost. Ulazak bez ključa, plaćanje bez kartice, medicinski podaci dostupni u sekundi. Ali mana je nažalost očiglednija, a to je da se granica između praktičnosti i privatnosti brzo briše, ukoliko sledimo pravac korišćenja tehnologije. Za potvrdu digitalnog identiteta, u praksi se uvek koristi kombinacija nečega što osoba poseduje (dokument ili uređaj), nečega što zna (PIN, lozinku, kod) i nečega što jeste (lice, glas, otisak prsta). Upravo taj spoj čini osnovu savremene biometrijske autentifikacije i čuva balans između praktičnosti i bezbednosti. Onog trenutka kada nešto postane deo našeg tela, prestaje da bude samo tehnologija, i postaje pitanje identiteta, slobode izbora i poverenja u institucije koje te podatke obrađuju“, ističe Nikola.

Ko može da „pročita“ naše podatke

U razgovoru za Forbes, Nikola objašnjava da RFID/NFC čip sam po sebi ne emituje signal, on se aktivira samo kada ga čitač dotakne, pa možemo reći da ga nije lako ‘presresti’ i preuzeti podatke. Isto tako, dodaje, ako podatke na čipu ne štiti enkripcija, neko ih može pročitati.

„Zato ozbiljni sistemi – poput biometrijskih pasoša – koriste digitalni potpis i šifrovanje. Ako posmatramo bezbednosni aspekt, rešenje nije u zabrani čipova, nego u transparentnim standardima i pravu korisnika da kontroliše svoje podatke. Tehnologija je u ovom slučaju neutralna, ali etika nije“, kaže on.

Srbija daleko od čipa

Na naše pitanje koliko je u ovom trenutku realna mogućnost da čip koji se ugrađuje u telo postane deo svakodnevice u Srbiji, Nikola ističe da smo još prilično daleko od toga, uz ogradu da je pojam „daleko“ relativan.

„Svet danas menja trendove na nedeljnom nivou. Ipak, kod nas je potrebno da se poklopi više činilaca: tehnološka spremnost, zakonski okvir, poverenje građana i jasna etička pravila. Tek tada možemo ozbiljno govoriti o takvom scenariju. Ali, da budemo iskreni, nažalost već smo svi ne samo u Srbiji nego i u celom svetu polu-čipovani. Naš telefon zna gde smo, sat meri puls, kartica čuva podatke o našim kupovinama, kamere beleže naše kretanje. Možemo uzeti primer aerodroma prilikom putovanja Kompanije koriste AI modele kako bi analizirale ova ponašanja. Fizički čip nije granica, već pitanje koliko smo spremni da razumemo i kontrolišemo podatke koji nas definišu.

Etika je u ovom slučaju, kaže, važnija od same tehnologije.

„Pitanje nije da li možemo da ugradimo čip, već da li treba, ko odlučuje i ko ima pristup podacima. Bez etičkog okvira, svaka tehnologija može postati instrument kontrole umesto napretka. Zato je ISO/IEC 42001 – prvi standard za upravljanje veštačkom inteligencijom – veliki korak napred. On nas uči da svaka inovacija mora imati odgovornost kao sastavni deo dizajna“, zaključuje.