Kako je kuvajtska PVO uspela da obori tri američka aviona F-15

Iako je američka komanda (CENTCOM) priznala i potvrdila da su tri aviona američkog ratnog vazduhoplovstva F-15E Strike Eagle oborena iznad Kuvajta tokom napada na Iran, usled „očiglednog incidenta prijateljske vatre“, brojna pitanja i dalje su bez odgovora.

Potvrđeno je da je kuvajtska protivvazdušna odbrana greškom oborila tri letelice.

Ministarstvo odbrane Kuvajta saopštilo je da se „nekoliko američkih vojnih aviona“ srušilo. Ali, nije priznalo da je njihova protivvazdušna odbrana bila umešana.

CENTCOM je naveo da je „uzrok incidenta predmet istrage. Dodatne informacije biće objavljene kada postanu dostupne“.

Magla rata

Iako će se jasnija slika verovatno iskristalisati u danima i nedeljama koje dolaze, važno je napomenuti da je poslednji američki borbeni avion koji je oboren bio F/A-18 Super Hornet američke mornarice u decembru 2024. u Crvenom moru. Takođe u incidentu prijateljske vatre.

Taj Super Hornet je poleteo sa američkog nuklearnog nosača aviona klase Nimic, USS Hari S. Truman. Tada je greškom identifikovan kao nadolazeća raketa koju su ispalili Huti. Oboren je sa krstarice sa vođenim projektilima klase Ticonderoga, USS Getisburg (CG-64).

Ovakvi događaji su retki, ali se dešavaju, a više faktora je moglo biti prisutno u nedelju, što je dovelo do obaranja tri aviona od sopstvenih snaga.

„Ne bi trebalo da se dešava, ali dešava se“, objašnjava pukovnik Džon „JV“ Venejbl. On je penzionisani oficir američkih vazdušnih snaga i viši saradnik u Mičel institutu za vazduhoplovne studije.

Bivši pilot američkog ratnog vazduhoplovstva, Venejbl je u telefonskom razgovoru rekao da su „magla i fikcija“ svakako igrale ulogu. To je moglo dovesti do grešaka na zemlji, a možda i kod samih pilota. Ipak, borbeni avioni su opremljeni tehnologijom koja ih identifikuje kao prijateljske kada ne deluju u neprijateljskom vazdušnom prostoru.

„Kada ulazite u borbenu zonu, isključujete emiter“, kaže Venejbl, misleći na Mode 3/C transponder. To je standardni, nešifrovani sistem identifikacije „prijatelj-neprijatelj“ (IFF) koji se koristi za identifikaciju i prijavljivanje visine leta.

„On ostaje uključen kada ne pokušavate da budete neprimećeni“, dodao je Venejbl.

Koji signal su emitovali?

Ključno pitanje jeste da li su tri Strike Eagle-a bila „fenced in“ ili „fenced out“. „Fenced in“ znači da je avion spreman za borbu i ulazi u neprijateljski vazdušni prostor, dok se „fenced out“ koristi za avione koji se vraćaju kući.

Čak i ako su avioni bili „fenced in“, i dalje su mogli biti identifikovani od strane prijateljske protivvazdušne odbrane. Strike Eagle je opremljen Mode 4 transponderom. Sigurnim, šifrovanim vojnim IFF sistemom koji razlikuje prijateljske letelice od pretnji. Mode 4 zahteva da i ispitivač i transponder koriste sinhronizovane kriptografske ključeve kako bi dešifrovali signal.

Isto je važilo i za F/A-18 Super Hornet u decembru 2024.

„Ponavljanje ovakvih incidenata u sličnim okolnostima ukazuje na probleme koji su u igri“, smatra Džejms Markes. On je viši analitičar za vazduhoplovstvo, odbranu i bezbednost u kompaniji GlobalData.

Naravno, svi sistemi moraju međusobno da komuniciraju. I upravo tu je moglo doći do komplikacija.

Šta ima kuvajtska PVO?

Prema podacima GlobalData, kuvajtski sistemi protivvazdušne odbrane uključuju američki Patriot PAC-2/PAC-3. Američki MIM-23 Hawk iz doba Hladnog rata. Tu je i Spada 2000, koji je razvijen u okviru evropskog konzorcijuma MBDA Missile Systems. Kao i švajcarski sistem kratkog dometa Skyshield 35.

Markes objašnjava da se ovaj incident prijateljske vatre dogodio u situaciji mešanja savezničkih aviona sa kopnenim i pomorskim kapacitetima, kao odgovor na kombinovanu pretnju raketama i dronovima. Podseća i na slične greške iz prošlosti, uključujući slučajeve kada su američki i britanski borbeni avion oboreni prijateljskom vatrom sistema Patriot u odvojenim incidentima tokom rata u Iraku 2003.

„U svim slučajevima, obaranja su se dogodila u veoma ‘gustim’ operativnim okruženjima, gde se koordinacija multinacionalnih vazdušnih, kopnenih i pomorskih snaga poklapala sa potrebom da se odgovori na pretnje različitih oblika, brzina i veličina“, dodaje Markes.

Moguće je da je došlo do preopterećenja komunikacija – baraž radio-poruka, elektronsko ratovanje i brzo menjanje planova.

„Sistemi za prenos podataka, komunikacije i računari koje koristimo za koordinaciju snaga ostaju složeniji i zamršeniji nego što bi se moglo zamisliti po današnjim standardima“, kaže Markes. „Prostor za grešku je minimalan, a na Bliskom istoku usklađujemo obuku, tehnike i procedure više različitih država. Čak i kada koriste isti sistem, poput Patriota“.

Za sada se ne zna koji je sistem pogodio F-15, ali kombinacija različitih tehnologija samo povećava rizik da neka od njih nije pravilno identifikovala avion kao prijateljski.

„Moguće je da su stariji i noviji radarski sistemi imali kontradiktorne identifikacije za F-15. Ili da je noviji sistem radio na osnovu loših podataka koje je dobio od starijeg“, dodaje Markes.

Da li zaboravili da uključe signal?

Sledeće važno pitanje jeste da li je avion bio na odlasku ili dolasku. Ako je odlazio iz zone dejstava, Venejbl kaže da situacija „zaista smrdi“. Avion bi se tada povećavao visinu, udaljavajući se od sistema naoružanja. I ne bi ulazio u neprijateljski prostor, gde bi bio „fenced in“ sa isključenim emiterima.

„Ako je na odlasku, svi bi trebalo da znaju da je to prijateljski avion“, rekao je Venejbl. Napominje da se dešava da avioni pri izlasku iz borbene zone moraju da se ‘fence out’ i uključe transpondere.

„To je veoma napeto vreme i piloti mogu da zaborave“, dodaje. „Ali to se gotovo nikada ne dešava u dvosedu kao što je F-15E Strike Eagle. Tu je zadnji član posade – operater sistema naoružanja – zadužen za taj zadatak“.

Bilo bi gotovo nemoguće da su tri Strike Eagle-a letela nazad ka bazi bez uključenih transpondera.

„Ideja da ti avioni nisu emitovali identifikacioni signal vrlo je malo verovatna“, nastavlja Venejbl.

Ipak, uprkos današnjim zaštitnim merama, više faktora može dovesti do nesreća. Operacija Epic Fury je velikih razmera i uključuje brojne države.

„Važno je imati na umu da je u svakoj vazdušnoj bici iznad određene skale gotovo zagarantovano da će doći do incidenata prijateljske vatre. To je neizbežnost magle rata“, kaže Markes. „Čak i sa modernom tehnologijom, vazdušno ratovanje i protivvazdušna odbrana zahtevaju veliki broj pilota i posada koji rade prema različitim prioritetima i podsticajima, posmatrajući borbu iz dve potpuno različite perspektive“.

Faktor operatera na zemlji

To uključuje i „nemerljive“ faktore, poput osećaja sigurnosti i opuštenosti koji pilot može imati nad prijateljskim nebom, naspram stalne percepcije pretnje koju raketna posada vidi sa zemlje. Tehnologija takođe nije nepogrešiva.

„Napredna tehnologija poput IFF transpondera treba da obezbedi identifikaciju na elektromagnetnom spektru, označavajući avion kao prijateljski. Ipak, ti sistemi su i ranije otkazivali, a postoje i taktički razlozi zbog kojih i prijateljski i neprijateljski avioni mogu imati isključene sisteme, što je u prošlosti dovodilo do teških incidenata“, dodaje Markes.

Tu je i ljudski faktor na zemlji.

On može uključivati i ono što Venejbl naziva „unutrašnjom pretnjom“. Odnosno, mogućnošću da je neki kuvajtski operater imao proiranske ili antiameričke stavove.

„Oboriti tri američka aviona bio bi veliki ‘uspeh’. I ta osoba bi mogla da ode u zagrobni život i dobije svoju nagradu“, sugeriše Venejbl. „Ili je operater jednostavno postao nervozan. Možda je mlađa osoba bez potrebne obuke ili iskustva postavljena za konzolu. Način na koji se ovo dogodilo obuhvata čitav spektar mogućnosti“.

Piter Susiju, saradnik Forbes