Novi energetski rat i zašto je važan: Rusija ne može da bombarduje Zapad, mora da ga hakuje

Paljenje rafinerije nafte Gaspromnjefta u moskovskom naselju Kapotnja pokazuje da Kremlj ne može da ignoriše ukrajinsku kampanju napada dronovima. Onesposobljavanjem ključnog postrojenja koje snabdeva oko 40% potreba ruske prestonice za benzinom, masovni napadi eksplozivnim dronovima preneli su direktan rat ekonomskog iscrpljivanja pravo na prag Moskve.

Međutim, hiljadama kilometara dalje od gustog crnog dima koji se uzdizao iznad rafinerije, odvija se i drugi, nevidljivi energetski front – sajber upadi. Pošto Rusija ne može da baca fizičke bombe na zapadne saveznike, a da pritom ne izazove opšti globalni sukob, Moskva uzvraća kroz tihu, koordinisanu kampanju usmerenu na automatizovani softver koji upravlja zapadnim elektroenergetskim sistemima.

Ovaj energetski rat na više frontova razotkriva očigledan paradoks nacionalne bezbednosti. Ubrzana težnja Zapada da izgradi digitalizovanu „zelenu“ elektroenergetsku mrežu – zajedno sa nezasitom potražnjom za električnom energijom koju stvara veštačka inteligencija – stvara ogromnu i izuzetno ranjivu digitalnu metu za strane protivnike.

Hakovanje kao svakodnevica

„Pošto je evropski kontinent sada ozbiljno posvećen postepenom napuštanju ruske nafte i gasa, svaki energetski objekat postaje geopolitička meta Rusije“, kaže Oleksij Rijabčin. On je direktor za međunarodnu saradnju kompanije Naftogaz Group.

Pošto je upravljao energetskom otpornošću na prvim linijama fronta, Rijabčin upozorava da se priroda hibridnog ratovanja iz temelja promenila.

„Pre 20 godina napadi na našu infrastrukturu podrazumevali su širenje računarskih virusa. Danas je to postalo svakodnevica sa kojom korporativni svet mora da se nosi. Svaka energetska kompanija u svetu trebalo bi da ima isti tip IT jedinice. Kako bi razumela kako da se odbrani od napada i kakvu ulogu najvažnija strateška oprema može da odigra“.

Da bi se u potpunosti razumelo zašto su zapadne elektroenergetske mreže odjednom postale geopolitičke mete od izuzetne vrednosti, potrebno je sagledati razmere infrastrukturne transformacije. Kako bi se oslobodile zavisnosti od ruskih fosilnih goriva, evropske zemlje poput Poljske i Italije ubrzano su decentralizovale svoje elektroenergetske sisteme. Velike, tradicionalne termoelektrane na ugalj i gas zamenjene su hiljadama vetroparkova, solarnih elektrana i postrojenja za skladištenje energije u baterijama. Pošto su ovi „zeleni“ kapaciteti geografski rasuti, njima su potrebni automatizovani digitalni sistemi povezani na internet kako bi trenutno usklađivali proizvodnju i potrošnju električne energije.

Državno sponzorisani hakeri posebnih namera

Istovremeno se globalna trka u oblasti veštačke inteligencije sudarila sa ovom osetljivom tranzicijom. Napredni modeli veštačke inteligencije zahtevaju do sada nezabeležene količine stabilne električne energije, dostupne neprekidno, 24 časa dnevno. Ovaj dvostruki pritisak gura zastarele elektroenergetske mreže do krajnjih granica njihovih operativnih mogućnosti.

Nigde ova napetost nije vidljivija nego u američkoj prestonici energetike – Teksasu. Elektroenergetska mreža ERCOT prednjači u Sjedinjenim Državama po integraciji decentralizovanih obnovljivih izvora energije, dok istovremeno ubrzano gradi ogromne klastere data centara potrebne za obuku naredne generacije modela veštačke inteligencije. Prema preliminarnim projekcijama operatora mreže ERCOT, vršna potražnja za električnom energijom mogla bi do 2032. godine da dostigne čak 367.790 megavata.

To predstavlja gotovo četvorostruko povećanje u odnosu na sadašnji rekord vršne potrošnje u toj saveznoj državi od približno 85.500 megavata. Pri čemu je ovaj rast gotovo u potpunosti posledica razvoja data centara, industrijskog rasta i širenja primene veštačke inteligencije. Kako bi zadovoljio takvu potražnju, Teksas ubrzano gradi izuzetno složenu mrežu proizvodnih kapaciteta koja u velikoj meri zavisi od softvera.

Upravo ovu strukturnu ranjivost akteri koje podržavaju države aktivno uče da iskoriste. Kako je upozorila Džen Isterli, direktorka američke Agencije za sajber bezbednost i bezbednost infrastrukture (CISA), u izveštaju o pretnjama kritičnoj infrastrukturi, državno sponzorisani hakeri aktivno nastoje da ostvare „unapred pripremljen pristup“ mrežama elektroprivreda. Njihov cilj nije kopiranje datoteka niti krađa poslovnih tajni. Oni nastoje da se neprimetno ugrade u automatizovane softverske sisteme kako bi mogli da poremete pružanje usluga tokom neke buduće geopolitičke krize.

Opasnost od mikro-poremećaja

Međutim, uobičajeni komentari u potpunosti propuštaju da sagledaju pravi rizik. Sajber napadači ne moraju da izazovu masovni, filmski totalni nestanak struje kako bi paralizovali savremenu ekonomiju.

„Najveći skriveni rizik u tranziciji ka zelenoj energiji i veštačkoj inteligenciji nije nedovoljna proizvodnja električne energije. Najveći rizik je nestabilno ponašanje elektroenergetske mreže izazvano međusobnim delovanjem nestalne proizvodnje i hiperskalnih, izuzetno brzih digitalnih opterećenja“, kaže Dmitro Osika. On je direktor za informacione tehnologije kompanije DTEK Group i izvršni direktor kompanije MODUS X.

„Više nije potrebno fizički doći do trafostanice da biste izazvali štetu. Protivnici ciljaju programski kod koji održava stabilnost mreže. Svaka digitalna kontrola koju uvedete radi integracije obnovljivih izvora energije, i svaki megavat koji dodate da biste napajali veštačku inteligenciju, predstavlja i novu tačku zavisnosti do koje napadač može da dopre“.

Za napredni AI data centar u kojem rade hiljade čipova visokih performansi, kvalitet električne energije jednako je važan kao i njena količina. Elektroenergetska mreža funkcioniše prema strogo definisanom ritmu naizmenične struje. Ukoliko sajber napadač neprimetno izmeni digitalni kontrolni softver mreže, može izazvati mikroskopska kašnjenja u radu automatizovanih prekidača ili stvoriti veoma mala odstupanja u električnom ritmu mreže.

Opasnije od direktnog fizičkog napada

Osika upozorava da je ovakva suptilna manipulacija, u mnogim aspektima, daleko opasnija od upadljivog fizičkog napada upravo zato što je izuzetno teško utvrditi njenog počinioca.

„Ne morate da ostavite čitav region bez električne energije da biste izazvali ozbiljnu štetu“, objašnjava Osika. „Mala, namerna izmena logike za regulaciju frekvencije ili automatizovano prebacivanje može da izbaci sistem izvan granica tolerancije od kojih zavise osetljiva opterećenja. AI data centrima potreban je gotovo savršen kvalitet električne energije. Čak i odstupanja frekvencije ili napona koja traju manje od jedne sekunde mogu aktivirati zaštitne sisteme, oštetiti računarske procese ili izazvati kvar hardvera“.

Stvaranjem ovakvog trenja, država koja sprovodi napad ne mora da izazove potpuni nestanak struje da bi ostvarila cilj. Umesto toga, može postepeno da naruši poverenje javnosti i tržišta u stabilnost elektroenergetskog sistema.

„A sama neizvesnost – da li je reč o tehničkom kvaru ili neprijateljskom napadu – postaje oružje“, ističe Osika.

Rusija i njena agresivna strategija

Dok će tradicionalni vojni stratezi tvrditi da sajber napadi nemaju stvarnu, dugoročnu razornu moć fizičkog uništavanja, takvo gledište postaje opasno zastarelo. Rafinerija nafte može se vremenom obnoviti. Gorivo se može dopremiti morskim putem kako bi se ublažile lokalne nestašice. Međutim, kompromitovana elektroenergetska mreža izaziva sistemsku psihološku paralizu. Ona narušava institucionalno poverenje javnosti neophodno za funkcionisanje visokotehnološkog društva.

Rusija na svojoj teritoriji vodi rat fizičkog razaranja po starom modelu. Ali Zapadu pokušava da nametne visokotehnološki rat pouzdanosti.

Mukotrpno iskustvo Ukrajine sa prve linije fronta tokom poslednjih nekoliko godina jasno pokazuje koliko agresivno Rusija koristi ovu višeslojnu strategiju. Dok je Ukrajina uspešno zadala udarce ruskoj naftnoj privredi, pokazujući da je ogromna infrastruktura Moskve veoma ranjiva na fizičko iscrpljivanje, Rusija je dosledno koristila kombinaciju fizičkih i digitalnih operacija kako bi sistematski razarala domaću elektroenergetsku mrežu Ukrajine.

„Pokušavaju da prekinu naše snabdevanje gasom i bukvalno nas zamrznu“, kaže Rijabčin.

Rusija ne sme da se potceni

„Ne smemo da potcenimo Rusiju. Borimo se protiv velikog carstva koje želi da uništi Ukrajinu i našu demokratiju. To je neprijatelj protiv kojeg se borimo. Potrebna nam je podrška da obnovimo energetsku infrastrukturu i izgradimo betonske bunkere. Takođe imamo jedinstveno upravljačko iskustvo koje možemo da podelimo sa celim civilizovanim svetom o tome kako opstati“.

Istinska nacionalna bezbednost više se ne može deliti u uredne, odvojene kategorije. Vojna strategija, klimatska politika i tehnološke inovacije sada su priključene na istu utičnicu. Dok se dim razilazi iznad zapaljene moskovske naftne infrastrukture, pravo bojno polje budućnosti ostaje tiho ugrađeno u softver koji upravlja elektroenergetskim sistemima.

Buduća snaga Zapada neće zavisiti samo od toga ko će izgraditi najbrže modele AI ili najčistije elektroenergetske mreže. Već od toga ko će imati sistemsku otpornost da ih održi u funkciji.

Ken Silverstin, saradnik Forbes