Proizvodnja nafte u Persijskom zalivu mogla bi brzo da se oporavi po završetku rata: Ovo su primeri iz prošlosti
Jedna od glavnih briga na tržištu nafte odnosi se na sposobnost proizvođača iz Persijskog zaliva da obnove snabdevanje nakon ponovnog otvaranja Ormuskog moreuza. Zbog punih skladišnih kapaciteta, većina njih bila je primorana da obustavi proizvodnju. Procenjuje se na osam do 10 miliona barela dnevno. Postoji bojazan da takvi prekidi mogu oštetiti bušotine ili barem zahtevati dodatne radove kako bi se proizvodnja vratila na nivo pre sukoba. Međunarodna agencija za energiju sugerisala je da bi oporavak mogao trajati i do dve godine, što bi duže vreme održavalo visoke cene nafte.
Ovo je važno jer bi dugotrajan prekid imao ozbiljne ekonomske posledice. Njegova dužina određuje i adekvatne odgovore energetske industrije. Većina naftnih kompanija okleva da poveća ulaganja u istraživanje i proizvodnju uprkos visokim cenama, zbog neizvesnosti koliko će one trajati. S druge strane, zagovornici alternativnih izvora energije veruju da bi produženi poremećaji učinili njihove tehnologije privlačnijim. Njujork Tajms citirao je jednog od njih: „Sa solarnom energijom možete značajno smanjiti zavisnost od fosilnih goriva za svega nekoliko godina“.
Tvrdnja da bi iranske naftne bušotine mogle „eksplodirati“ i trajno biti oštećene nije ozbiljna. Ali to ne znači da se proizvodnja može jednostavno uključiti i isključiti poput prekidača. Glavna briga je da bi tokom obustave moglo doći do prodora vode u bušotine, pa bi nakon ponovnog pokretanja sadržaj vode bio veći nego ranije. To je naročito problem kod karbonatnih ležišta, kakva su česta u Iranu.
Primeri iz prošlosti
Istorijski gledano, obimni prekidi proizvodnje usled političkih previranja teško su se obnavljali. Klasičan primer je Iranska revolucija 1979. Pre revolucije proizvodnja je iznosila šest miliona barela dnevno. Bilo je potrebno čitavu deceniju da se stabilizuje na polovini tog nivoa. Slično tome, nakon Drugog zalivskog rata, Iraku je takođe trebalo gotovo 10 godina da obnovi proizvodnju, iako danas beleži rekordne nivoe.
Međutim, oba ova slučaja pre svega odražavaju neuspeh političkog rukovođenja, a ne fizička ili tehnička ograničenja. Zato nisu nužno relevantni za današnje okolnosti. Inženjeri su više puta pokazali da mogu postići više i brže nego što se očekivalo. Na primer, nakon što je Sadam Husein sabotirao kuvajtska naftna polja, procene su govorile da će gašenje požara trajati od jedne do sedam godina. U stvarnosti, požari su ugašeni za samo devet meseci.
Napad na postrojenje za preradu nafte Abqaiq u Saudijskoj Arabiji, kapaciteta sedam miliona barela dnevno, još je jedan upečatljiv primer. Godinama se smatralo najranjivijim objektom u industriji. Napad dronovima u septembru 2019. pogodio je više delova postrojenja. Procene o vremenu popravke kretale su se od nekoliko dana do nekoliko nedelja. U praksi, proizvodnja je obnovljena za manje od dve nedelje, a oktobarski nivo bio je gotovo isti kao pre napada.
Obnova proizvodnje i za nekoliko meseci
Neki ukazuju i na obustavu američke proizvodnje iz škriljaca tokom pandemije. Tada je proizvodnja pala za oko milion barela dnevno i trebalo joj je oko 15 meseci da se oporavi. Međutim, veliki deo tog pada verovatno je posledica smanjenog bušenja, a ne trajnog oštećenja bušotina.
Pritom, geologija škriljaca nije uporediva sa konvencionalnim ležištima. Bušotine koje koriste ubrizgavanje pare, naročito kod teške nafte u Kanadi, zahtevaju održavanje temperature tokom zastoja, inače se sporije oporavljaju. Slično, prekid ubrizgavanja gasa ili vode može smanjiti pritisak i produžiti povratak proizvodnje.
Ipak, postoje brojni primeri gde je proizvodnja nakon zastoja brzo obnovljena. Najjasniji je Saudi Aramko. Ta kompanija je često naglo povećavala ili smanjivala proizvodnju u skladu sa tržišnim kretanjima. Tokom Zalivskih ratova povećala je proizvodnju za dva miliona barela dnevno. U prvom ratu u roku od mesec dana, a u drugom u roku od tri meseca.
Ne ignorisati lekcije
Od 1990. Saudijska Arabija je više od sedam puta povećala proizvodnju za više od milion barela dnevno u roku od dva meseca. To sugeriše da je procena od dve godine za oporavak tri miliona barela dnevno verovatno previše pesimistična. Za druge proizvođače (Irak, Kuvajt i UAE), gde je proizvodnja obustavljena zbog nedostatka skladišnog prostora, dodatni napori verovatno neće biti veliki. Posebno ako Ormuski moreuz ne ostane zatvoren duže od nekoliko meseci.
Tačan kraj blokade ostaje neizvestan, kao i budući tok cena. Obnavljanje pomorskog saobraćaja verovatno će brzo sniziti cene. Ali bi moglo proći nekoliko meseci pre nego što se vrate na nivo pre sukoba, čak i uz brzu obnovu proizvodnje.
Ipak, oni koji investiraju pod pretpostavkom da će proizvodnja biti van funkcije i do dve godine – i da će cene ostati visoke isto toliko – verovatno će se razočarati. Kao što su se mnogi razočarali početkom 1980-ih, kada su verovali da će cene, nakon što su se utrostručile, nastaviti da rastu. Tada su izgubljene desetine milijardi dolara, posebno na projektima sintetičkih goriva. Ali, verovatno će ovaj put gubici biti manji. Ipak, ne bi bio prvi put da se lekcije iz istorije ignorišu.
Majkl Linč, saradnik Forbes