Zašto bi najnapredniji vojni avioni u Evropi mogli da predstavljaju problem

Evropska unija i njene države članice, suočene sa pomešanim signalima iz Bele kuće o poštovanju obaveza prema NATO, sve više razmatraju odbrambenu autonomiju, jačanje domaće industrije i smanjenje zavisnosti od SAD. Ali to nije tako jednostavno u slučaju programa najnaprednijeg američkog vojnog aviona F-35. On je generaciju ispred svojih evropskih rivala, ali je pod pritiskom još naprednije konkurencije u razvoju.

F-35 Lightning II, koji je razvio američki proizvođač oružja Lockheed Martin u partnerstvu s Northrop Grumman-om i britanskim BAE Systems-om, borbeni je avion pete generacije, što znači da uključuje tehnologije 21. veka poput izbegavanja radara i povezivanja s drugim vojnim objektima putem naprednih računarskih sistema. Prvi put su ga koristile američke snage 2015. godine. A prvu borbenu upotrebu imao je 2018. u izraelskoj vojnoj floti.

Definicija “pete generacije” nije precizna, tako da ne postoji potpuni konsenzus o tome koji avioni spadaju u ovu tehnološki najnapredniju grupu. Međutim, najčešći avioni pete generacije uključuju američki F-22 Raptor, koji je Lokid proizvodio u saradnji s Boingom između 1996. i 2011. godine (u upotrebi od 2005.), kineski Čengdu J-20 i ruski Suhoj Su-57. J-20 je u upotrebi od 2017, a nakon dugih odlaganja, ruske snage su 2020. prvi put letele svojim novim modelom, koji bi trebalo postepeno da zameni avione MiG-29 i Su-27.

SAD ne izvoze Raptor, koji se smatra prvim operativnim avionom pete generacije. Zabrinuti su oko curenja tehnoloških tajni, kako je propisano zakonom iz 1998. godine, dok izvoze F-35. Kina je takođe zabranila izvoz svog konkurenta, J-20 Mighty Dragon, takođe navodeći mogućnost krađe tehnologije. Strani analitičari su kao razlog za zabranu naveli moguću upotrebu ruske tehnologije ili manje sposobne tehnologije od američke konkurencije.

Dvanaest evropskih zemalja kupuje avione F-35

Pored američke vojske, avione koristi ili naručuje 19 američkih saveznika. Uključujući Ujedinjeno Kraljevstvo, Italiju, Finsku, Norvešku, Holandiju, Nemačku, Belgiju, Poljsku, Rumuniju, Dansku, Češku i Grčku. Lokid očekuje da će do kraja decenije imati oko 550 komada F-35 u upotrebi u Evropi. Do danas ih je prodato više od 1.200.

Na samitu NATO u junu, članice su se obavezale da će do 2035. povećati troškove vezane za odbranu sa dva na pet odsto bruto domaćeg proizvoda. To će, prema očekivanjima odbrambene industrije, povećati potražnju za naprednim vojnim sistemima poput borbenih aviona i dronova. Mnoge evropske zemlje takođe smanjuju troškove za odbranu i zaustavljaju kupovine od pada Sovjetskog Saveza. Pokušavaju da modernizuju zastarelu opremu u svetlu nove geopolitičke nestabilnosti.

Ali to ne znači nužno da će vojska kupiti F-35. Dok se u Velikoj Britaniji daju nove narudžbe, a Norveška je upravo primila poslednji od svojih 52 aviona F-35, Portugal je izrazio rezerve u vezi s kupovinom, iako su njegove vazduhoplovne snage preporučile da se njihovi zastareli F-16, koje takođe proizvodi Lokid, zamene sa F-35. Ministar odbrane Nunjo Melo naveo je politiku američkog predsednika Donalda Trumpa. On je više puta zahtevao da evropski partneri više doprinesu njihovoj zajedničkoj odbrani i kupe američko oružje u zamenu za kontinuiranu zaštitu.

U martu, nakon što je Tramp otvorio carinski spor sa svojim severnim susedom, kanadski premijer Mark Kerni čak je naredio reviziju porudžbine 88 aviona F-35 vredne više od 13 milijardi dolara.

Dugme za isključivanje

Poslednjih meseci strani mediji su pisali o zabrinutosti evropskih lidera da bi Sjedinjene Američke Države mogle da onesposobe avione F-35 u flotama glavnih evropskih vojski u slučaju sukoba s NATO partnerima. Američke kompanije i Pentagon imaju kontrolu nad tehnologijom i softverom u avionu. To bi im omogućilo da ga jednostavno ugase.

Ovaj scenario je u intervjuu za nemački Bild u martu spomenuo Joakim Šranchofer , šef komunikacija nemačkog proizvođača oružja Hensold. Lokid je negirao glasinu, rekavši da kupci mogu samostalno da upravljaju avionom. To su potvrdili i predstavnici vojski Ujedinjenog Kraljevstva, Norveške, Finske, Švajcarske, Belgije i Češke.

Stručnjaci za odbranu i industrijski portali takođe su pisali da je stvarni “kill switch” na F-35 malo verovatna mogućnost. Ali, mnogi dodaju da ažuriranja softvera kao deo usluga održavanja već decenijama vežu evropske zemlje za američke dobavljače, što ograničava autonomiju tih zemalja.

Najveći trošak je održavanje

Cena izgradnje aviona F-35, koja uzima u obzir samo troškove proizvodnje i proizvodne opreme bez troškova istraživanja, razvoja i održavanja, počinje od 82 miliona dolara i može porasti na oko 109 miliona dolara po avionu, zavisno od toga koju od tri verzije kupac kupi.

Najveći trošak kupovine vojnih aviona nisu sami avioni, već naknadne usluge održavanja koje pruža glavni programer, Lokid Martin, ili drugi partneri. U Sjedinjenim Američkim Državama, vojni program Joint Strike Fighter (JSF), koji uključuje razvoj, isporuku i održavanje F-35, koštao je zemlju više od dva biliona dolara od svog početka pre 20 godina. To je dvostruko više od budžeta Pentagona prošle godine, prema izveštaju Kancelarije za odgovornost američke vlade iz aprila prošle godine. Čak 80 odsto ovog iznosa, ili oko 1,6 biliona dolara, dolazi samo od održavanja flote. To uključuje i obuku pilota i ažuriranje softvera, izveštava Volstrit žurnal.

Lokid, u međuvremenu, naglašava da program F-35 u Sjedinjenim Državama doprinosi 72 milijarde dolara godišnje domaćoj ekonomiji. Američka vojska planira značajno da poveća svoju flotu F-35 do 2044. Sa sadašnjih više od 600 na oko 2.500 aviona. Ovo je namenjeno obezbeđivanju vazdušne nadmoći SAD i njihovim saveznicima najmanje do 2070.

Evropski rivali manje sposobni

Evropske zemlje i njihove domaće odbrambene kompanije grade tri različita vojna aviona za koje se očekuje rast porudžbina zbog geopolitičke nestabilnosti i poziva na stratešku autonomiju. Ali sva tri su avioni četvrte generacije koji, iako uključuju neku naprednu tehnologiju, ne uspevaju da dostignu mogućnosti izbegavanja radara, napredne senzore i mrežnu povezivost F-35.

Avion Eurofajter Tajfun, koji proizvodi konzorcijum evropskih proizvođača oružja Erbas, BAE Sistems i Leonardo putem zajedničkog ulaganja, u aktivnoj je službi od 2003. Reč je o projektu Ujedinjenog Kraljevstva, Nemačke, Italije i Španije, koje su ujedno i najveći kupci. Pored njih, Eurofighter je deo flote austrijskih snaga. Može se naći i u bliskoistočnim zemljama poput Saudijske Arabije i Omana. Naručili su ga i Kuvajt i Katar. Evropski avioni su popularni u bliskoistočnim zemljama jer SAD tamo ne prodaju F-35, između ostalog i zbog strategije davanja Izraelu zračne nadmoći u regionu.

Eurofajter je takođe skuplji od F-35, s cenom od oko 117 miliona dolara, prema podacima veb stranice Aerotajm. To ne uključuje troškove svih usluga održavanja koje traju tokom celog životnog veka aviona. Proizvođač na svojoj veb stranici navodi da je do sada primio više od 729 porudžbina za avion.

Izvoz iz Francuske i kraj suše u Švedskoj

Francuska, koja se zalaže za princip evropske strateške autonomije još od vremena Šarla de Gola, u međuvremenu pravi vojni avion Rafal, koji proizvodi domaći proizvođač oružja Dassault Aviation u saradnji s francuskim kompanijama Thales i Safran. Francuska vojska ga koristi od 2001. godine. Proizvođač ga izvozi i u osam zemalja: Hrvatsku, Srbiju, Egipat, Indiju, Katar, Grčku, Indoneziju i Ujedinjene Arapske Emirate. Cena jednog aviona je oko 125 miliona dolara.

Daso je prikupio oko 560 porudžbina (ispunjenih i još neispunjenih) za Rafal, a strane porudžbine su već premašile one francuske vojske.

Treći konkurent je švedski Saab, koji proizvodi vojne avione Gripen od 1990-ih. Mlaznjak ove godine doživljava pravu renesansu. Osigurao je prve porudžbine nakon 11-godišnje suše otkako ga je brazilska vojska kupila 2014. Ove godine, porudžbine vredne milijarde dolara su već primljene ili se planiraju iz Kolumbije, Tajlanda i Perua. Sab je do sada prodao više od 270 aviona Gripen, od kojih je nešto više od 200 u upotrebi švedske vojske.

Jedan od glavnih problema za Gripen je njegova zavisnost od SAD. Avioni koriste motore američkog proizvođača Dženeral Elektric. SAD, kao dobavljač ključnih delova, već su zapretile vetom na švedski izvoz aviona. To je dozvoljeno prema međunarodnom zakonu o trgovini oružjem pod nazivom Međunarodni propisi o trgovini oružjem (ITAR).

Neke nedavne kupovine pokazuju da zemlje plaćaju znatno više od 200 miliona dolara po avionu za Rafal i Gripen. Ali, ta cifra takođe uključuje usluge održavanja, rezervne delove i ažuriranja softvera. Prema Aerotajmu, samo Gripen, bez delova i održavanja, procenjuje se da košta oko 85 miliona dolara.

Šesta generacija je na vidiku

U međuvremenu, neke zemlje već razvijaju vojne avione šeste generacije, za koje se očekuje da će ući u upotrebu nakon 2030. Jedan za američku vojsku razvija Boing, a još dva se stvaraju u konzorcijumima nekoliko zemalja i kompanija.

U martu ove godine, Tramp je objavio da je njegova administracija odabrala Boing za razvoj borbenog aviona F-47 šeste generacije kao deo vladinog programa Next Generation Air Dominance (NGAD), koji je osmišljen 2018. Boing je pobedio Lokid na tenderu, iako se ovaj avio-gigant bori u svojoj diviziji komercijalne avijacije i razljutio je Trampa kašnjenjima u isporuci novog predsedničkog aviona, Air Force One.

F-47 će biti centralni deo NGAD “porodice sistema”. Ona takođe uključuje kooperativne borbene avione i najsavremenije senzore, oružje i drugu tehnologiju koja će omogućiti bolju povezanost sa satelitima i drugim letelicama. Avion je dizajniran za delovanje u prostranom indo-pacifičkom regionu i suprotstavljanje naprednim kineskim sistemima naoružanja. Tramp je u martu rekao da razmatra da li bi F-47 mogao biti odobren i za izvoz.

U decembru 2022. godine, Ujedinjeno Kraljevstvo, Italija i Japan najavili su pokretanje zajedničkog Globalnog programa borbenog vazdušnog delovanja (GCAP). On će kombinovati dva prethodno odvojena projekta aviona šeste generacije: projekat Tempest britanske kompanije BAE Sistems i italijanske kompanije Leonardo, te projekat Micubiši FX japanskog proizvođača. Prošle godine, konceptualni dizajn aviona, koji se još zove Tempest, predstavljen je na aeromitingu. Očekuje se da će novi avion biti spreman za upotrebu do 2035.

Tu je i program Future Combat Air System (FCAS), koji obuhvata kompletan sistem protivvazdušne odbrane. Uključujući avion šeste generacije koji bi mogao da zameni flote Rafala ili Tajfuna u vojskama zemalja učesnica (Nemačke, Francuske i Španije). Za glavnog programera aviona odabran je francuski Daso, koji radi u saradnji sa evropskim vazduhoplovnim koncernom Erbas.

Jan Artiček, novinar Forbes Slovenija