Vozom od Londona do Njujorka za 60 minuta: Anatomija najveće medijske zablude 21. veka

Ideja koja je više maštarenje, a manje realan koncept nije nova. Vezuje se za sina slavnog istraživača Žila Verna, Mišela. Njegovu viziju mnogi i danas pogrešno pripisuju njegovom slavnom ocu, zbog banalne greške u prevodu na engleski. Kada je 1895. knjiga „Ekspres budućnosti“ (Un Express de l’avenir) objavljena u poznatom časopisu Strand, potpisana je sa „M. Verne“. Engleski urednik je slovo „M“ pogrešno protumačio kao skraćenicu za „Monsieur“ (gospodin) i automatski pripisao delo Žilu.

Boston i Liverpul i cifra od 20 biliona

Za razliku od današnjeg koncepta maglev vozova i magneta, Mišel Vern je zamislio pneumatsku železnicu i pogon na kompresovani vazduh. To je tehnologija slična cevima u bankama kroz koje vazduh šalje kapsule sa novcem. Opisane su dve džinovske gvozdene cevi položene na samo dno Atlantskog okeana koje spajaju Boston i Liverpul. Putnici bi sedeli u dugačkim, cilindričnim kapsulama koje bi savršeno prijanjale uz unutrašnjost cevi. Vern je procenio brzinu vožnje na oko 1.800 km/h, čime bi se Atlantik prešao za manje od tri sata. Ipak, čak se i u Vernovom maštarenju pojavila skepsa. Pošto je priča napisana iz ugla naratora kojem američki pukovnik pokazuje tehnički podvig, ona dobija zaplet kada se narator u jednom momentu budi. Sve je dakle bio naučnofantastični san.

Teme su nastavile da se nižu. Nemački pisac Bernard Kelerman objavio je 1913. megapopularni roman „Tunel“. Tokom 1930-ih snimljena su čak tri filma na ovu temu. Sa razvojem nuklearne energije nakon Drugog svetskog rata, u naučnim časopisima, poput Popular Science-a, pojavili su se koncepti u kojima se predlagalo korišćenje kontrolisanih nuklearnih eksplozija za brzo kopanje tunela ispod okeanskog dna. Fantazmagorije su svoje naučne obrise dobile 1972. kada je američki fizičar Robert Salter iz korporacije RAND objavio rad o VHST sistemu. Prvi je zvanično predložio vozove u vakuumskim cevima na magnetnu levitaciju koji spajaju obale Amerike i Evrope.

Par dekada nakon toga stigli smo i do prve projektovane cifre. Inženjeri TV kanala Diskaveri seli su 2003. da objedine parametre. Dubinu od 3-8 kilometara, pritisak, plutajuće sajle, sisteme za održavanje vakuuma na 5.500 kilometara i stopu inflacije za 21. vek. Stigli su do cifre od 20 biliona dolara.

Kako je stara ideja preko noći postala nova vest?

Iako je projekat potpuno nerealno izgraditi u doglednoj budućnosti, tema je postala viralna i globalno popularna zbog provokativnih ideja tehnoloških mogula, medijskog interesovanja za megaprojekte i napretka u vakuumskoj (hyperloop) tehnologiji. Reciklirani sadržaj sa društvenih mreža (poput Jutjub kanala The B1M, raznih Tiktok profila) pokupili su mejnstrim mediji i duh je pušten iz boce. Kroz visoko-produktivne, 3D animirane rendere i video-klipove koji su vizuelno prikazali kako „voz budućnosti“ juri 5.000 km/h kroz Atlantik. Imali su milionske preglede. Kada je sve postalo viralno, novinar Teo Burman iz Njusvika je decembra 2024. objavio detaljan članak u kojem je ponovo izvukao procenu od 20 biliona dolara.

Samo dva dana kasnije, portal Tajmaut Njujork objavljuje dramatičan naslov: „Tunel od 20 biliona dolara mogao bi da poveže Njujork i London za 54 minuta“. Za njima je uredništvo CNN sekcije „Putovanja“ objavilo svoj osvrt. Uz ironičnu opasku da su se „vredni dabrovi i vesele krtice na internetu raspričale o vaskrslim planovima“. Tako su iskoristili priliku da uporede ovu fantaziju sa stvarnim podvodnim projektima, poput tunela Femarnbelt između Danske i Nemačke.

Tviteraš Ilon

Iako se prašina smirila početkom 2025. nakon što su vodeći stručnjaci za megaprojekte u izjavama za medije projekat proglasili „ekstremno visokim rizikom“, tema je dobila novu, još veću eksploziju u medijima u proleće 2026. godine. Ilon Mask preko svoje platforme X retvitovao je objavu jedne biznis stranice koja je ponovila cifru od 20 biliona dolara za put od 54 minuta. Mask je dopisao komentar: „Moja kompanija @boringcompany bi to mogla da uradi za 1.000 puta manje novca“ (20 milijardi).

Njegova konstatacija bila je dovoljna da mediji širom sveta (od tehnoloških portala do stranica poput Unwaste the Planet) u martu 2026. lansiraju potpuno nove naslove: „Mask planira vakuumski tunel od Njujorka do Londona za 20 milijardi dolara“. To je izazvalo novi talas debata jer su ljudi počeli da veruju da Mask zaista pokreće taj projekat. Iako je to bila samo klasična provokacija na mrežama, ispostavilo se vrlo učinkovita.

Voz ispod Atlantika – tehnološki i inženjerski košmar

Da bi bilo jasnije koliko je ideja o transatlantskom tunelu daleko od stvarnosti, dovoljno je pogledati šta o njoj kažu ljudi koji zapravo grade najveće i stvarne svetske infrastrukturne projekte.

Profesor Bent Flivbjer, vodeći svetski stručnjak za megaprojekte sa Univerziteta u Oksfordu i autoritet za upravljanje građevinskim rizicima, izjavio je za medije da je ovaj projekat definicija „ekstremno visokog rizika“. Izrazio je duboku skepsu povodom toga da li bi brzina ikada mogla da opravda astronomske troškove gradnje pod vodom. A 20 biliona dolara prevazilazi godišnji BDP većine država na svetu. To ovaj projekat čini gotovo izvesno finansijski neisplativim. 

„Vozovi bi morali da se kreću nezamislivo brzo da bi uopšte bili konkurentni avio-saobraćaju. Govorimo o brzinama koje još nigde na svetu nisu viđene za vozove“

Bent Flivbjer

Dok laici vide samo ravnu liniju između dva kontinenta, građevinski inženjeri vide smrtonosne dubine. Rik Sigmund, stručnjak za infrastrukturu, objasnio je za naučni portal Live Science koliki je zapravo problem hidrostatičkog pritiska vode u Atlantiku. Naveo je da su curenja, prodor vode i urušavanja tunela već dovodili do katastrofalnih finansijskih gubitaka i smrtnih ishoda u dosadašnjim podvodnim projektima.

Da je projekat nemoguć sa trenutnim tehnologijama, potvrđuju i analitičari infrastrukture. Ako bismo analizirali brzinu kojom je građen čuveni Evrotunel između Engleske i Francuske, trenutno najduži podvodni tunel na svetu sa svojih 37 kilometara, računica vremena postaje apsurdna. Stručnjaci su izračunali da bi ovim tempom izgradnja transatlantske rute trajala pune 782 godine.

S obzirom na prosečna dubinu Atlantskog okeana od oko 3,3 kilometra, koja na pojedinim mestima biva i više od osam, jasno je da trenutno ne postoje građevinski materijali, uključujući najjači čelik i beton, koji mogu da izdrže taj nivo drobećeg hidrostatičkog pritiska vode. Najdublji podvodni tunel na svetu danas ide na svega 293 metra dubine (Rifilke u Norveškoj).

Nemogući poduhvat

Alternativa kopanju ispod dna, (stručno nazvan Arhimedov most), koji je predložio inženjerski tim u saradnji sa kanalom Diskaveri za potrebe emisije “ Ekstremno inženjerstvo“ iz 2003. godine, takođe bi bio osuđen na propast. Takva konstrukcija bila bi izložena podvodnim strujama, plimama i kretanju okeana. To bi izazvalo smrtonosne vibracije i pucanje cevi. Da bi voz išao brzinom od 5.000 km/h, unutar tunela dugog 5.500 kilometara mora da postoji stopostotni vakuum (bez vazduha). Stručnjaci navode da je održavanje vakuuma na toj razdaljini naučno nemoguće sa današnjom opremom. „Sneška“ dodatno ruši činjenica da bi tunel morao da preseče Srednjoatlantski greben. To je mesto gde se tektonske ploče spajaju i konstantno razmiču. I to je područje koje karakterišu stalni zemljotresi, podvodni vulkani i pomeranje tla.

Logično pitanje koje se nameće je zašto se o ovome onda uopšte priča? Osim osornosti tehnološkog mogula, želje za klikbejtom, stručnjaci zaključuju da ovakav brejnstorming služi kao laboratorija ideja. Jer, razmišljanje o ovako ekstremnim problemima pomaže inženjerima da unaprede tehnologije koje koristimo na kraćim i realnijim relacijama, kao što su manji vakuumski projekti koji se trenutno testiraju u Kini i Indiji.

Na kraju, zaključak je da je aspekt novca presudan za ovaj voz. Čak i da države skupe 20 biliona dolara, investicija se nikada ne bi isplatila. Cena karata za takav voz morale bi da koštaju pravo bogatstvo, samo da bi se pokrili troškovi održavanja sistema. Mada, koliko su „teški“ današnji milijarderi i koliko žude za izuzetnošću i klasnom segregacijom, ovaj voz bi itekako imao svoje mušterije. Baš iz razloga da se pokaže koliko malo ljudi može sebi da ga priušti.