Cena internet usluga kao okidač studentskih protesta na Kubi: Sličnosti i razlike sa Srbijom

Autoritarni režimi i diktature obično drže čvrstu šapu nad svim društvenim grupama. Ništa drugačije nije ni na Kubi decenijama, posebno kada su u pitanju studentski pokreti. Čuveni politički teoretičar, američki profesor Džon Miršajmer objasnio je prirodu velikih sila. Plastično, kroz čekić i nakovanj. U međunarodnim odnosima nakovanj čekićem možete da udarite koliko je potrebno ili do kraja. Ne moram da napomenem koja mu je bila konkluzija.

Analogno ponašanju velikih sila u međunarodnim odnosima ponašaju se i autoritarni režimi prema sopstvenom narodu. Samo za razliku od velikih sila, njihovo „do kraja“ često ima i cenu. Tako su i na Kubi represivne taktike režima nenamerno udahnule novi život novoj generaciji studentskih aktivista koji su spremni da se bore za veće slobode i prava.

Internet kao plata

Kada je kubanska državna telekomunikaciona kompanija ETECSA, objavila velike promene cena interneta početkom juna, malo ko je mogao da predvidi da će ta odluka probuditi uspavanog giganta. Intenzivna frustracija zbog naglog rasta troškova podataka brzo se razvila u nešto mnogo značajnije. Prvi pravi studentski pokret na Kubi otkako je Fidel Kastro preuzeo vlast 1959.

Prvi put za više od šest decenija, kubanski studenti doveli su u pitanje fundamentalne strukture državne kontrole. Neposredna iskra bila je očigledna beskrupuloznost nove šeme cena interneta. Mesečni plan iznosio je šest gigabajta podataka za 360 kubanskih pezosa (otprilike jedan američki dolar). Svaka dodatna tri gigabajta koštala bi 3.360 pezosa. To je više od minimalne mesečne zarade u zemlji (2.100 pezosa).

U dualnoj ekonomiji Kube, jednoj od najsiromašnijih zemalja u Latinskoj Americi i Karibima, zemlji sa visokom inflacijom, kolektivnim siromaštvom i nestašicama hrane, koja je zadužena zbog glomaznog javnog sektora, svaki dolar znači. Povećanje cena interneta zapravo je simptom dubljih problema. To je zavisnost od američkog dolara, sa kojim jedino i mogu da se kupe ove dopune, a koji većina Kubanaca – nema.

Ranije je jedan gigabajt mobilnih podataka koštao oko 125 pezosa. Stoga je nova cena predstavljala skoro desetostruko povećanje. Za generaciju koja se oslanjala na internet, za obrazovanje, komunikaciju sa porodicom u inostranstvu i povezivanje sa širim svetom, ovo je predstavljalo više od ekonomskih teškoća. Mrak.

Pretnje službe bezbednosti

Početkom juna, studenti Fakulteta za matematiku i računarstvo Univerziteta u Havani pozvali su na akademski štrajk. Kolege sa drugih fakulteta, uključujući filozofiju, sociologiju i umetnost i književnost, ubrzo su se pridružile. Kasnije i drugi univerzitetski centri, Olgin, Santjago de Kuba, Bajamo, Santa Klara. Ono što je razlikovalo ovaj pokret od izolovanih protesta iz prošlosti – uključujući one iz 2021. i 2024. zbog nestašice lekova, hrane i struje – bio je način na koji su studenti iskazivali svoje žalbe i zahteve.

Izdali su zvanična saopštenja upućena univerzitetskim vlastima. Održali su mirni akademski štrajk i organizovali međufakultetske koordinacione sastanke. Distribuirali su otvorena pisma u kojima su odbacili nove cene uz naglašavanje akademskih sloboda. Iako nenasilni, protesti su im na crtu doveli univerzitetske administrativce i agente državne bezbednosti. Oni su zapretili izbacivanjem sa univerziteta ukoliko nastave štrajk i odbiju da potvrde svoju bezuslovnu podršku Komunističkoj partiji.

ETECSA je studentima ponudila skroman ustupak od dodatnih šest gigabajta. Gest koji su oni odbili. Reakcije vlasti, preko državne kompanije bila je poput one Evropske zajednice kada se raspadala Jugoslavija. Prekasno, prejeftino, premalo (to late, to cheap, to little).

Represija i sličnosti sa Srbijom

Koliko je ovaj događaj za Kubu važan govori i ta 1959. godina. Tada je kubanska vlast uzela autonomiju univerzitetu. Do tada je bio centar političkog aktivizma i intelektualne debate. Studenti su predvodili proteste protiv korupcije, zahtevali demokratske reforme i igrali odlučujuću ulogu u nacionalnoj politici. Čuvena Eskalinata (Escalinata Universitaria) Univerziteta u Havani bila je mesto bezbrojnih demonstracija.

Nakon 1959, Kastru se ne samo nije dopao glas studenata, već je shvatio da su mu potrebni novi, „njegovi“ studenti. Režim je sistematski preuzeo kontrolu nad studentskim organizacijama u zemlji. Transformisao ih je u sredstvo za usađivanje državne ideologije i kontrolu. Univerziteti su izgubili svoju tradicionalnu autonomiju i postali instrumenti revolucionarne indoktrinacije, a ne centri kritičkog istraživanja. Kastrov režim je shvatio da autonomni studentski pokreti predstavljaju egzistencijalnu pretnju autoritarnoj kontroli.

Njegov cilj bio je nešto sasvim drugo, da univerzitet postane mesto stvaranja poslušnih profesionalaca, a ne mislećih građana. A tako je i bilo, sve do sada. Nakon generacija tišine, pojavila se pukotina u vlasti.

I sama tema državnog monopola ni nama nije strana. Sposobnost ETECSE da nametne tako dramatično povećanje cena odražava nekontrolisanu moć državnih monopola u sistemu koji ne toleriše konkurenciju ili odgovornost.

U svakoj normalnoj ekonomiji, takva povećanja cena bi bila ograničena konkurentskim alternativama ili regulatornim nadzorom. Međutim, na Kubi su građani podložni proizvoljnim odlukama državnih preduzeća. Bez ikakvog prava na regres osim tihe pokornosti. Mnogi građani u Srbiji dobijaju minijaturnu fusnotu o povećanju cena usluga, koja nije definisana ugovorom. Ona kasnije služi kompanijama kao izgovor za povećane cene.

Poslušnost ispred obrazovanja

Monopolska struktura ekonomski služi režimu i izvlači maksimalne prihode od stanovništva. Posebno ciljajući kubansku dijasporu koja šalje doznake članovima porodice na ostrvu. Politički, ona održava kontrolu nad tokovima informacija tako što pristup internetu čini privilegijom, a ne pravom.

Internet tako postaje slamka generacija koje bi trebalo da nose Kubu na svojim plećima. Generacija kojima je upravo on bio prvi, trajni kontakt sa svetom bez državne kontrole, nadzora i manipulisanja. Videli su kako njihovi vršnjaci u drugim zemljama žive, uče i slobodno se izražavaju. Videli su da i tamo nije sve idealno, ali i da previše toga na Kubi nije kako bi trebalo da bude.

Mnogi, pa i kubanski autoritarni režim, svesno se zarad kontrole odriču ekonomskog razvoja, obrazovanja. Strah rađa neznanje, i obrnuto.

Države koje još putuju na nekim svojim tranzicionim maršrutama poput Kube vape za obrazovanim i tehnički kvalifikovanim kadrom. Njih bi univerziteti trebalo da proizvode, a u njih spadaju i prosvetni radnici, lekari, inženjeri… Sa druge strane, autoritarni režimi su prvi u redu spremni da ih žrtvuju. Umesto da jedina mera lekara i prosvetnog radnika bude njihovo znanje i umešnost, od njih se primarno traži poslušnost, bez obzira na cenu koja se plaća ukoliko prva dva uslova nisu ispunjena. Nekada se za kvalitetnog lekara nije jurila veza niti se pravila analiza o kome se radi kada dobijete ime dodeljenog lekara.

Kubanski studenti 2.0

U Srbiji vrhunski lekari i profesori dobijaju otkaze ne zbog svog rada već prava na stav, koji nije deo njihove profesije. I na Kubi, kao i u Srbiji, inicijalni odgovori vlasti bili su kontradiktorni, zbunjujući. I iza njih se nije krila suštinska želja za razumevanjem već traženje načina za pacifikovanjem.

Kubanska univerzitetska administracija je istovremeno priznala „legitimnu zabrinutost“ studenata. Upozoravajući na poremećaje akademskih aktivnosti. U međuvremenu, vlada je testirala strategiju okrivljavanja spoljnih sila za unutrašnje nezadovoljstvo. Zvuči poznato, zar ne?

Da i Kuba ima svoje „studente 2.0“ potvrdio je potez Saveza mladih komunista. Oni su odlučili da odaju počast Specijalnim snagama Revolucionarnih oružanih snaga. To su elitne represivne jedinice režima poznate kao „crne ose“. Ovaj simbolični gest poslao je nedvosmislenu poruku: usred studentskih zahteva za većom slobodom, država se spremala da upotrebi silu kako bi održala kontrolu. Represija je odnela još jednu pobedu.

Tri nedelje nakon što su kubanski studenti prvi put pozvali na štrajkove zbog povećanja cena interneta, režim je orkestrirao pažljivo inscenirani dijalog osmišljen da stvori privid odgovornosti. A istovremeno osigura kapitulaciju.

Univerzitetska administracija je tiho identifikovala studentske lidere i izdala privatna upozorenja o akademskim posledicama. Porodice istaknutih demonstranata posećivali su agenti državne bezbednosti. Navodno, da bi razgovarali o važnosti budućnosti svoje dece. Pretnja je, i neizgovorena, bila jasna.

Gušenje protesta

Istovremeno, vlasti su pažljivo odabrale grupu „reprezentativnih“ studenata za ono što je režim nazvao „konstruktivnim dijalogom“ sa zvaničnicima ETECSE. Ovi pažljivo odabrani učesnici su vođeni ka unapred određenim zaključcima o „teškim ekonomskim okolnostima“ kompanije i „neophodnosti“ povećanja cena. Rezultujuća studentska izjava, objavljena uz veliku pompu, izrazila je razumevanje za stav internet provajdera i zahvalnost za skromni dodatni paket podataka koji je ponuđen posebno univerzitetskim studentima. Izjava je nosila sve obeležja zvanične manipulacije šačice pojedinaca u ime cele studentske zajednice upakovana u otužnu servilnost.

Obrazac je bio jasan, izolovanje pravih lidera, kooptiranje umerenih, fingiranje pomirenja. „Taktika zastrašivanja režima, primenjena sa hirurškom preciznošću protiv porodica i budućnosti studenata na kraju je doprinela gušenju protesta, koji su se od tada stišali. Tu prestaju razlike sa Srbijom, koja tek čeka jesen i prave obrise snage studentskog protesta, koji nije ugušen.

Strah je nestao, pa se ponovo pojavio, a tri nedelje kubanski studenti su se ponašali kao građani, a ne kao podanici. Zahtevali su odgovornost od državnih institucija, potvrđujući svoje pravo na jednak tretman. Duh iz boce je pušten, ali je boca i dalje previše jaka da bi makar i napukla. Ipak su to godine i godine državne represije, koja će kao i svaka druga u nekom momentu doživeti svoj kraj. Pitanje je samo kada, i po koju cenu. A do tada su i sve njene pobede faktički Pirove.