Češki arhitekta Fiala za Forbes: Generalštab je memento zla koje ne bi smelo lako da se izbriše iz kolektivnog pamćenja

Stanislav Fiala upravo udara svoj drugi pečat u Beogradu. On je priznati češki arhitekta što bi trebalo da potvrde nagrade (arhitekta godine 2019.) ili zgrade (DRN, Palata Špork…). Odaje utisak čoveka koji time ne ume da se pohvali, ali je više nego ponosan. I siguran u ono što je uradio.

Po izgledu pre biste pomislili da je rok muzičar nego arhitekta (svira gitaru). Svejedno, dolazi iz sveta umetnosti. I uklapa se u sliku arhitekata koji nastoje da ono što kreiraju bude otvoreno za što širu javnost. Bilo da je naselje koje neće biti opasano ogradom poput kondominijuma bilo da je kompleks u kojem će prolaznici neće biti pod budnim okom kamera na svakom ćošku.

Primer je DRN koji, iako je reč o poslovnoj zgradi koju direktno koristi određeni broj ljudi, ima otvoreno dvorište za sve i dom je nekoliko kafića i restorana koji ovaj objekat čine „živim“ svakog dana.

U Beogradu je po njegovom dizajnu podignuta stambena zgrada na Senjaku, a u toku je gradnja kompleksa Marina Dorćol. Projekat je naišao na kritike, pre svega ljudi iz susednog naselja, ali i pojedinih aktivista koji ukazuju na, po njihovom sudu, loše urbanističke i ekološke aspekte u realizaciji. Isti investitor planira gradnju i na prostoru Avala filma prekoputa Košutnjaka što ga je ponovo dovelo u fokus javnosti ne samo zbog kritika na račun potencijalnog ugrožavanja zelenih površina već i zbog načina kako je rešeno pitanje prostornog plana.

Iako Fiala nije radio na dizajnu naselja možda je u poziciji da razume (i pomiri?) dve strane. U razgovoru s njim se vidi da nije fan prepuštanja talasu svega što dolazi sa Zapada. Kao i da je apsolutno na strani zelenila što se vidi i iz njegovih radova.

Marina Dorćol

Kako je nastao predlog za Marinu Dorćol? Kako se arhitekta, koji pred sobom ima prazno platno, kreće i dolazi do onoga što će se na kraju izgraditi?

U odgovoru se, hteli–ne hteli, ne može izbeći nekoliko najopštijih istina.

Pre svega, pokušavate da se orijentišete u prostoru najbližeg i šireg okruženja grada i da sagledate različite veze i odnose, da u glavi razvrstate i činjenice i osećaje koji bi mogli da utiču na projekat.

Jedna od osnovnih povezanosti jeste poštovanje i budući odnos prema svemu onome što u okruženju smatrate vrednijim, nečemu što stvara dominantan ambijent mesta. Važno je odlučiti da li ćete za projekat izabrati metod kontrasta u odnosu na okolinu ili, eventualno, neki put snažnog prilagođavanja postojećem karakteru.

Mi smo se ovde opredelili za ovo prvo – iskren metod kontrasta sa okruženjem, jer je reč o tipičnom prostoru nastalom zapuštanjem dugogodišnje brige odgovornog domaćina. To je prostor u kojem se postepeno izgubila njegova prvobitna funkcija i koja je tokom dugog perioda bila nadomeštana raznim privremenim načinima korišćenja.

Apsolutno je presudna namera klijenta i što dublja diskusija s njim o svim aspektima koje bi, u najboljem slučaju, projekat trebalo da ispuni.

Zatim u glavi počinju da se odigravaju različiti scenariji koje pokušavate da prenesete na papir i iz kojih postepeno birate noseću temu, onu koja dobija veće simpatije uključenih partnera. Ova faza odlučivanja često je najteža, jer ponekad morate sami sebi da odbijete razne ideje i da počnete da izbacujete ono što se ne uklapa.

U Beogradu smo, povrh toga, pronašli srodnu dušu – talentovanu arhitekticu Jelenu Kuzmanović, koja je za nas postala važan partner u stvaranju. Ona je potom u tim dovela čitav niz svojih kolega kojima je ukazala poverenje, a taj obogaćeni tim nam je prirodno obezbedio i dublju povezanost s lokalnim tradicijama i stilom života.

Šta je veći izazov ili veće zadovoljstvo, projektovati kuću, zgradu ili čitav kompleks?

Logično bi čovek rekao da je to pre kompleks, jer pred vas stavlja širi spektar problema za rešavanje i samim tim je veći izazov. Ali odgovor ne mora u svakom projektu biti tako jednoznačan. Ponekad projekat jedne kuće na teškoj lokaciji može biti veći izazov nego veliki kompleks.

Čitav kompleks zgrada nudi prividno veće zadovoljstvo zbog razmere poduhvata, ali ako vam ne nedostaje skromnosti, možete podjednako ceniti i mali projekat i veliki.

Urbanistički aspekt je svojevrsna poslastica, jer je najkompleksniji i jer u rezultatu vašeg rada uživa daleko veći broj ljudi. Ali upravo urbanizmu se ne možete izmaći ni u jednom projektu. Urbanističkim aspektom se uvek počinje, pa makar bila reč i o najmanjoj kući.

Da li je bilo lakše projektovati Marinu Dorćol s obzirom na to da je ovaj deo grada još uvek nezgrađen, odnosno da se tu pretežno nalaze skladišni prostori?

To je donekle tačno, ali ovde se ujedno susreću atmosfera zapuštenog braunfilda i funkcionalnog stambenog naselja iz otprilike sedamdesetih i osamdesetih godina.

Naš braunfild je, međutim, izuzetan. Sadrži veoma vredan arhitektonski spomenik – staru termoelektranu na ugalj, instaliranu na prelazu iz 19. u 20. vek od renomirane firme Siemens, građenu u slavnom minimalističkom stilu Bauhausa. Njen nekadašnji masivni čelični kran takođe snažno određuje karakter okruženja.

Ispod njega je stara luka za brodove na ugalj, danas potpuno zatrpana dubokim muljem.

Upravo takve prepreke često su najbolji „začin“ za postepeno nastajanje novog prostora. To su, u određenoj meri, „greške i nedostaci“ koje ne smete želeti da ispravite previše, jer bi se lako mogla izgubiti čar datog područja.

Bašte u stanovima, tri do četiri stana po spratu. Iz vaših projekata je takođe vidljivo da preferirate da spoljašnji zidovi stanova budu od stakla. I da su stanovi veliki, kao i dnevne sobe. Šta to govori o vašem pogledu na stanovanje danas?

Ideal koji nosim u sebi je pre život okružen zdravom prirodom, ali ovi parametri koje ste opisali verovatno predstavljaju moju predstavu nekog ideala koji smo u stanju da dostignemo u ograničenom okruženju koncentrisanog grada. Veličinu stanova uglavnom izvodim iz predstave o potrebama porodice koja ima najmanje dvoje dece, kako društvo ne bi izumiralo. To je u današnjem svetu već prilično konzervativan pristup, ali ja ga se ne umem odreći sam od sebe – jedino po nalogu klijenta i njegovih poslovnih savetnika.

Na sreću, u našem zajedničkom kreativnom timu sa investitorom prilično smo slično usklađeni, pa su se parametri stanova postepeno iskristalisali u oblik koji mi je blizak. Nestao je veliki broj malih, takozvanih investicionih stanova. Struktura stanova u zadatku klijenta tako postaje odraz i njegove životne vere i procene šta na tržištu nedostaje i šta se ljudima može ponuditi za kvalitetno stanovanje, dopunjeno atraktivnim javnim prostorom u okruženju.

Količinom zelenila možda instinktivno pokušavamo da nadomestimo to što ga u javnom prostoru trenutno nema dovoljno.

Verujemo da ima smisla da se makar na tom malom polju koje nam je povereno, svim snagama trudimo da napravimo dobar, zdrav „miks zelenila i betona“.

Kako se arhitekta oseća kada vidi i čuje da neko protestuje protiv realizacije njegovog dela?

Oseća se kao svaki stvaralac kada ga neko usred procesa iznenadi i kritikuje rad na kojem je „ostavio mladost i živce“. Kada svoj zadatak pošteno, naporno i dugo razvijate do nečega čega se u budućnosti nećete stideti, mora vas iznenaditi da se odjednom pojavi neka grupa i pokrene protiv vas talas negativne kampanje, najčešće zasnovane na brzom sudu i pojednostavljenoj filozofiji: „Mi to ovde ne želimo, jer nam se ne sviđa“.

Ispitujete njihove argumente, na trenutak ste zatečeni, a zatim se trudite da ne dozvolite da vam to zagorča život i sav uložen trud.

Ako imate čistu savest da ste za rešavanje datog zadatka i prostora učinili sve što je bilo u vašoj moći i da ste pokušali da ponudite nešto u čemu biste i sami želeli da živite, što se prema svom okruženju odnosi s poštovanjem i poniznošću, onda vas aktivistička kritika ne može previše izbaciti iz ravnoteže.

Ovaj tip kritike se polako, ali sigurno uvukao u naše živote i postao uobičajena karakteristika savremenog stila građanskog progresivističkog društva. Ali verujte mi – oduzima ogromnu količinu životne energije.

Beograd

U jednom intervjuu ste rekli da je arhitektura oduvek bila odraz stanja društva i da to važi i danas. Šta arhitektura Beograda govori o srpskom društvu? U kojoj meri ste pratili grad dok ste planirali Marinu Dorćol?

Grad posmatram onoliko koliko mi to dozvoljavaju moje lične posete Beogradu. Ali ovde imamo izgrađen tim lokalnih saradnika i stručnjaka s kojima smo u direktnom i čestom kontaktu i nastojimo da koristimo njihovo iskustvo i savete ljudi koji su rođeni i koji svakodnevno žive na tom mestu.

U Beograd dolazim već dugo i imam priliku da posmatram koliko se brzo razvija i oporavlja od vremena kada je energija grada bila pogođena neoprostivim, razornim intervencijama stranih sila – ne samo u život Beograda, već i čitavog srpskog naroda.

Smatram to potpunim neuspehom međunarodne zajednice i snažno navijam da se to strašno i gorko iskustvo pretvori upravo u ono što vas jača i ujedinjuje na putu koji je ponosan i samosvestan.

Kod nas, u vreme moje mladosti, tokom čehoslovačkog socijalizma, vaš prostor bivše Jugoslavije, a samim tim i Srbije, doživljavan je kao „Zapad“, kao mesto koje je u razvoju bilo korak ispred nas. Vaše firme su kod nas gradile značajnije objekte, pratili smo vašu brutalističku arhitekturu kao nešto što smo mi tek stidljivo pokušavali da uvedemo.

Zato mi je slika Beograda zauvek povezana s tim periodom i kroz tu prizmu ga posmatram i danas. Ovde se oseća karakter svetske metropole koja je imala tu nesreću da joj razvoj na neko vreme ozbiljno uguše međunarodni interesi moći.

Utoliko više navijam za vas dok posmatram neverovatnu energiju i snalažljivost vašeg naroda i način na koji se brzo izvlačite iz te senke. Osećam kod vas veliku bliskost s našim iskustvom. Kako i ne bih, kada govorimo slovenskim jezicima srodnih naroda. Naši karakteri i istorijska iskustva nisu preterano različiti.

Kako Beograd može da obnovi zelenilo koje nestaje zbog nastojanja da se prostor maksimalno iskoristi za gradnju?

Čitav svet zasnovan na tržišnoj ekonomiji ima sličan problem i svaki njegov deo traži odgovore na svoj način.

U Francuskoj, na primer, razbijaju i prekopavaju velike asfaltirane površine i pokušavaju da ih vrate prirodi. U te raskopane saobraćajne trake i parkinge, koje su procenili kao suvišne, sade odgovarajuće vrste otporne vegetacije, a ona vremenom sama preuzme prostor. Iznenađujuće je koliko brzo.

Slično važi i za vodotokove. Kada država uspe pažljivim i strpljivim radom da dugoročno ukloni izvore zagađenja, vodotok vrlo brzo pokaže svoju sposobnost samopročišćavanja.

U svakom slučaju, društvo mora umeti da se odrekne maksimalizacije profita. Da sebi uskrati nešto za šta misli da može imati i da na to ima pravo. Sve dok ne shvati da to jednostavno ne može i da planetu nije moguće iscrpljivati prekomerno i unedogled.

I realizacija zelenih krovova je ekonomski zahtevna, pa se i investitor mora odreći dela zarade u korist makar malog doprinosa zdravlju grada.

Jedna od javnih kritika u Srbiji jeste da neke od najznačajnijih projekata projektuju strani arhitekti. Kako gledate na tu praksu? Da li se u Češkoj favorizuju strani arhitekti ili se i dalje daje šansa domaćima?

U zemljama postsocijalističkog bloka duboko se ukorenio fenomen obožavanja stranih stvaralaca, možda kao svojevrsnog začina koji donosi osveženje u domaće okruženje. To odražava određeno divljenje svetu iza gvozdene zavese, koji nismo imali priliku izbliza da upoznamo. Ono što nam je dugo bilo zabranjeno, obično najviše želimo.

Ja lično nikada nisam imao osećaj da me je to u Pragu naročito uznemiravalo ili ugrožavalo moj rad. Bavio sam se svojim mravljim poslom i nisam žudeo za velikim projektima. Doživljavao sam to kao postrevolucionarni folklor koji mora da se „izduva“ i možda sam od sebe isprazni, pre nego što društvo shvati da ono što je bilo iza gvozdene zavese nije baš toliko sjajno kako smo mislili. Smatrao sam to svojevrsnim podešavanjem uporedne lestvice i samim tim i određenim obogaćenjem i sticanjem iskustava. A za svako obogaćenje mora se nešto i platiti.

Priliku domaći autori moraju prirodno sami da izgrade, korak po korak. Ja sam uvek birao put da se ne žalim, već da radim. Uspeh će doći – ili neće. Ali iznuđivati bilo šta veštačkim pravilima nikada mi nije delovalo ni prirodno ni zdravo.

U Beogradu je aktuelan slučaj potencijalnog rušenja kompleksa Generalštaba, dela arhitekte Nikole Dobrovića, studenta iz Praga. Kako generalno gledate na ideju da se kulturni spomenici zamene modernim dizajnerskim objektima koji se ne uklapaju u kulturno-istorijsku celinu grada? Da li biste srušili kulturno dobro, posebno imajući u vidu da ste jedno u Pragu restaurirali?

Moje lično polazište može se ukratko opisati ovako:

U ogromnoj većini slučajeva nastojim da iskoristim sve ono što je na datom mestu ostalo iza naših predaka. Ne gledam toliko na formalnu istorijsku vrednost, koliko na priču i pamćenje mesta. Sve materijalno što je tu oblikovalo čitljive slojeve priče trudim se da sačuvam od „bacanja na smetlište“, ukoliko to ima smisla i ne sprečava rešavanje zadatka do funkcionalne celine. Svoje ideje razmatram s najvažnijim partnerima, pre svega s klijentom – naručiocem zadatka. Ako ne naiđem na suštinski otpor i ako ideje zažive, učiniću sve da se ta mozaik slika uspešno složi.

Ovo konkretno beogradsko mesto o kojem pitate ostalo mi je u sećanju od trenutka kada sam ga prvi put video. Ono je memento zla koje ne bi smelo tako lako da se izbriše iz kolektivnog pamćenja, jer predstavlja snažno upozorenje na nepromišljene, razorne interese često veoma uskih grupa moćnih i bezobzirnih ljudi.

Meni lično bi bilo žao da se to sećanje potpuno izbriše. I pokušao bih da pronađem rešenje koje bi makar delimično sačuvalo sliku te zastrašujuće istorijske epizode.

To bi bio princip od kojeg bih pokušao da pođem. Ne znam, međutim, da li bi to u datim okolnostima uopšte bilo moguće. Možda su u toj „igri“ uslovi postavljeni drugačije, a kršenje uslova u konkursima se kažnjava diskvalifikacijom. (Ipak, postoje i konkursi u kojima je pobednik morao da prekrši pravilo da bi stvorio izuzetno delo.)

Arhitektura i urbanizam

U Pragu je vaša zgrada sa staklenom fasadom izgrađena pored baroknih objekata. Kako šira javnost, koja nije upoznata s arhitekturom i urbanizmom, može da shvati da je to moguće?

Možda jedino tako što zgradu jednostavno realizujete, ugradite je u organizam živog grada i ponudite ljudima za život. Ili će je prihvatiti i početi da koriste njene pozitivne osobine i funkcije, ili neće. To je onda najveća kazna, pre svega za investitora, ali za arhitektu možda još veća, jer je u rad uložio svoju dušu. Ne postoji ništa gore od gubitka poverenja klijenata i ljudi oko sebe.

Svaka epoha stvorila je neki karakter svojih građevina, uglavnom diktiran materijalnim mogućnostima i tehnologijama. Po mom mišljenju, nema smisla pokušavati da se gradi u stilu starih vremena samo zato što se nadovezujete na istorijsku zgradu. To mi se čak čini nepoštenim i zbunjujućim – kao kada vas neko primorava da stvarate izmišljene replike istorije. To je slično laganju ili odbijanju da se dalje razvijate i stvarate sopstveni kulturno-istorijski sloj.

Ipak, nikada ne bih takav pristup zamerao kolegi, jer nikada ne mogu pošteno i dubinski da procenim kakve je polazne uslove morao da ispuni. Put do rešenja zadatka često je vrlo trnovit i komplikovan.

Koliko se danas pažnje posvećuje urbanističkom planiranju? Čini se da su gradovi, naročito Beograd, preopterećeni, a stambena naselja se tek grade.

Da, preopterećenost velikih metropola jeste ozbiljan problem.

Osnova svega je dobra saobraćajna infrastruktura, ali njome se, nažalost, ne bavi uvek dovoljno pažljivo. Njena finansijska zahtevnost često dovodi do zaobilaženja i odlaganja stvarnih rešenja. To je verovatno prilično veliki deo problema Beograda.

Dobro zoniranje, logična i razumljiva mreža ulica, jasno definisani prostori za javne površine, zelene zone i objekte – sve to gradski urbanisti svakako rade u dovoljnoj meri, ali verujem da je najveća prepreka ponovo ekonomija.

Sve površine koje na prvi pogled ne donose direktan profit deluju kao da su osuđene na odlaganje „za kasnije, kada bude novca“. Rešenja se prvenstveno traže u budžetima gradova i država. Zato rešenje ne vidim toliko na strani urbanista i arhitekata, koliko na strani „direktora planete“ – u hrabrosti i odlučnosti društvenih lidera.

Primetićete da su najveći urbanistički poduhvati u istoriji često nastajali zahvaljujući hrabrim vladarima. Ali vladar u savremenom shvatanju sveta više nije vladar, već izabrani predstavnik, i u tom uslovljenom statusu odlučivanje je utoliko teže što je veća i složenija struktura predstavništva. Ljudi je jednostavno previše da bi se lako dogovorili, a pojam „društveni konsenzus“ u svojoj praktičnoj primeni gotovo je zastrašujući i znači sporost, neodlučnost i veliko slabljenje snage mnogih ideja.

Kako uskladiti želju investitora da maksimalno iskoristi kapacitet lokacije i viziju arhitekte o tome kako bi nešto trebalo da izgleda?

O tome se ne može mnogo govoriti samo rečima. Mi pokušavamo da to „ispričamo“ ljudima upravo kroz svoje dosadašnje realizacije i kroz nove i nove pokušaje. Svaki sledeći projekat je eksperiment u koji unosimo ono što se pokazalo dobrim i pokušavamo da eliminišemo greške. Tako učimo, korak po korak, da budemo bolji i pametniji – kao deca.

Mnogo zavisi i od atmosfere u tandemu investitora i stvaralaca, kao i u celom timu. Možda čak i više nego stroga pravila, funkcioniše održavanje što prirodnije, dobre moralne osnove i odbijanje da se od nje odustane. Dobar rezultat je, po mom sudu, u velikoj meri zavisan od prirodne ljudske moralnosti.

Da li ste primetili da vas kopiraju?

Ne doživljavam to tako i ne obraćam mnogo pažnje na to. Poznato ljudsko iskustvo kaže da je sve čega se mi setimo već nekada palo na pamet nekome na svetu. Pomirimo se s tim. Ali važi i jedno gvozdeno pravilo: „Kada dvoje rade isto, to nije isto“.

Za mene je osnova dobrog osećaja i dobrog života čista savest. Moram da imam čistu savest da, recimo, nisam pokušao nešto da tupavo kopiram. U trenutku kada to pravilo prekršim, gubim radost – a ona je snažan pokretač pristojnog života.

Koliko danas veštačka inteligencija utiče na arhitekturu i može li ljudski dizajn izgubiti trku?

Veštačka inteligencija je onakva kakvom je ljudi naprave. Ono što u nju ne unesu – ona ne zna. Ona samo kompilira celokupno znanje sveta, nagurano na zajednički „server čovečanstva“. Ali takva količina podataka istovremeno daje i velike šanse za generisanje besmislica i grešaka. Kada veštačka inteligencija napravi toliko grešaka da to postane neizdrživo, možda će se čovek setiti da je isključi – ako to tada još bude moguće. A možda će i mnogo ranije nestati dovoljno električne energije za njen pogon.

Ljudsko delo će, možda, ponovo postati vrednija roba od dela mašina.

Kako će stan i zgrada izgledati u budućnosti?

To zaista ne znam i bilo bi prepotentno verovati da to neko zna. Samo se iskreno nadam da će zadržati neke osobine prirodnog ljudskog života i da se neće pretvoriti isključivo u tehnološku liniju za stanovanje – da će zadržati makar nekakav odnos prema majci prirodi.