Digitalni okean: Kako Kina pokušava da istisne Ameriku sa Pacifika

Nakon iračkih pustinja prelazimo na tirkizne vode Pacifika, gde Kina ispisuje novu definiciju diplomatije koja se ne meri dosadašnjim i ustaljenim parametrima međunarodnih odnosa. Ono što su nekada bili konzulati danas su novoizgrađeni dokovi i luke.

Ream

Simbol ove transformacije je pomorska baza Ream u Kambodži. Smeštena na strateški ključnom ulazu u Tajlandski zaliv, ova baza je godinama bila simbol američkog prisustva. Izgrađena je sredstvima Vašingtona. Danas, nakon temeljnog renoviranja koje je finansirao Peking, ona je postala prva kineska „zajednička logistička stanica“ u regionu. Američko prisustvo i simbolički je okončano 2020. godine, rušenjem zgrade koju su izgradile SAD (takozvani Tactical Headquarters of the National Committee for Maritime Security), kako bi se napravio prostor za kineske objekte.

Kina je finansirala izgradnju novih baraka, produbljivanje luke i proširenje mola koji sada može da primi ratne brodove do 20.000 tona. Satelitski snimci iz 2024. i 2025. otkrili su da je dok dužine 363 metra. To je identična brojka onoj u kineskoj bazi u Džibutiju (Baza za podršku Kineske narodnooslobodilačke vojske u Džibutiju, prva kineska prekomorska vojna baza, otvorena 1. avgusta 2017.).

Taj dok svakako nije građen za ribarske brodove Kambodže, već za kineske grdosije poput nosača aviona Fuđian. Kina je bazu modernizovala kao poklon. Iako Ustav Kambodže zabranjuje strane baze, kineski ratni brodovi su tamo prisutni čitave godine. Pnom Pen zvanično tvrdi da baza ostaje pod njihovom kontrolom, ali je otvorena za sve „prijateljske nacije“. Zapadne obaveštajne službe (prema pisanju Volstrit žurnala) veruju da postoji tajni 30-godišnji ugovor koji Kini daje ekskluzivna prava na korišćenje trećine baze, što Pnom Pen negira.

To je prva kineska baza u jugoistočnoj Aziji. Njome Peking stavlja „šapu“ na ulaz u Malajski prolaz, najvažnije usko grlo svetske trgovine. Kina na Pacifiku ne gradi samo baze, već gradi čitavu arhitekturu zavisnosti kroz infrastrukturnu diplomatiju.

Solomonska Ostrva

Ukoliko je Ream demonstracija kineske inženjerske moći, Honiara, glavni grad Solomona, postala je simbol diplomatskog blickriga kojim je Kina ušla u diplomatsko dvorište SAD i Australije. Pre samo nekoliko godina, Solomonska Ostrva su bila jedan od najvernijih saveznika Tajvana. Međutim 2019. godine, uz obećanja o stotinama miliona dolara u infrastrukturi, premijer Manaseh Sogavare povlači radikalan potez i prekida odnose sa Tajpejom. Okreće se Pekingu (u poslednjih nekoliko godina su i Kiribati i Nauru učinili isto. Često neposredno nakon obećanja o velikim investicijama u stadione, aerodrome i vladine zgrade).

To nije bio samo birokratski čin, već početak nove ere u kojoj se suverenitet meri debljinom kineskog investicionog portfolija.

Kulminacija ovog procesa dogodila se tri godine kasnije potpisivanjem tajnog bezbednosnog pakta između Kine i Solomonskih Ostrva. To je bio hladan tuš za Zapad jer je sporazum podrazumevao da Kina može da „pošalje policiju i vojsku radi održavanja društvenog reda“. I baš kao u slučaju baze Ream, širom otvara vrata kineskim brodovima za dopunu goriva i logistiku. Time efektivno daje Pekingu prvo uporište usred Pacifika, južno od ekvatora. Dok SAD pokušavaju da pariraju ponovnim otvaranjem ambasade u Honiari nakon 30 godina pauze, Kina je već na terenu. Ogroman nacionalni stadion, izgrađen kineskim novcem za Pacifičke igre, stoji kao vizuelni podsetnik ko donosi brza rešenja.

Kiribati

Kiribati predstavljaju najsuptilniji i strateški najopasniji potez Pekinga. Ova ostrvska država, koja kontroliše jednu od najvećih pomorskih teritorija na svetu (3,5 miliona kvadratnih kilometara okeana), čini treći krak kineske pacifičke ofanzive. Lokacija Kiribata je noćna mora za Pentagon. Smešteni su na pola puta između Havaja i Australije, u samom „stomaku“ američke pacifičke odbrane. Onaj ko kontroliše Kiribate, kontroliše vidno polje nad ključnim pomorskim putevima koji povezuju Severnu Ameriku sa Australijom i Novim Zelandom.

Kina je sa vladom Kiribata potpisala sporazum o obnovi zapuštene piste duge blizu 2.500 metara. Datira još iz Drugog svetskog rata. Zvanično objašnjenje je razvoj turizma i logistike, dok je u realnosti pista ove dužine dovoljna za sletanje najtežih kineskih transportnih aviona. Čak i bombardera. Sa Kiribata, kineski izviđački avioni i dronovi mogli bi direktno da nadgledaju američke vojne vežbe na Havajima i testiranja raketa na atolu Kvadžalejn.

Kina je kroz investicije u ribarstvo i istraživanje morskog dna praktično kupila pravo na eksploataciju resursa u zoni koja je nekada bila pod strogim nadzorom Zapada. Slično kao na Solomonima, u 2024. i 2025. primećeno je prisustvo kineskih policijskih snaga koje pomažu u „održavanju reda“ i digitalizaciji državne uprave. To Kini daje uvid u sve unutrašnje procese zemlje. Kina finansira postavljanje novih podvodnih kablova i satelitskih terminala na Kiribatima. I to nije samo pitanje interneta već način da se zaobiđe američka digitalna kontrola Pacifika.

Pobeda zapadnog konzorcijuma

Kompanija HMN Tech (bivši Huawei Marine) glavni izvođač ovakvih radova, omogućava Kini da nudi kablove po cenama koje su 20-30% niže od zapadnih konkurenata (poput američkog SubCom ili japanskog NEC-a). Time pacifičke nacije stavlja u nezavidnu poziciju. Ko vlada kablovima nema samo komercijalni monopol. Ima mogućnost presretanja komunikacija, meta-podataka i ometanja signala u slučaju krize.

Nakon oštrog diplomatskog protesta SAD (koji je obrazložen činjenicom da bi delovanje kineske firme na Kiribatima, Nauruu i Mikroneziji ugrozilo bezbednost komunikacija, jer se kabl povezuje na osetljivo čvorište na ostrvu Guam koji je američka vojna baza), karte su se okrenule. Da bi istisnuli Kinu, SAD, Japan i Australija su se udružili i u potpunosti finansirali novi projekat vredan oko 95 miliona dolara. Glavni posao postavljanja kablova dobio je japanski NEC. Novi Hladni rat ne vodi samo kroz to ko ima više novca, već ko može da ponudi sigurniju infrastrukturu. Kina je dobila bazu, ali je Zapad (za sada) zadržao kontrolu nad informacijama koje teku ispod okeana.

Biserna niska

Dok se zapadni analitičari fokusiraju na pojedinačne baze, Peking igra partiju šaha na tri okeana. Strategija poznata kao „Biserna niska“ (String of Pearls) više nije samo teorija iz Pentagonovih izveštaja. To je opipljiva stvarnost iscrtana u betonu i čeliku. Kina gradi lanac uporišta koji poput omče opkoljava Indiju i sistematski potiskuje američku Sedmu flotu iz njenih tradicionalnih zona dominacije. Od iračke luke Fao, megaprojekta Gvadar, kineske ispostave na Arabijskom moru u Pakistanu, do Reama u Kambodži.

U igri moći, Kina primenjuje asimetričnu logiku, pomalo gerilsku iz knjiga Mao Cedunga. Dok SAD održavaju ogromne, masivne i ekstremno skupe baze poput Guama, Peking bira drugačiji put gradeći desetine manjih, fleksibilnih uporišta maskiranih u komercijalne luke. U miru su one čvorišta za kontejnere i trgovinu, a u krizi? Ostaje nam da vidimo.

Jedno je sigurno, Pacifik više nije isključivo američko uporište. Ukoliko je Irak bio ekonomski poraz SAD, Pacifik je strateško opkoljavanje, na koje je Zapad odgovorio svojom prvom pobedom na Kiribatima. Sa druge strane, obnova piste na ostrvu Kanton 2025. je sve samo ne turistički projekat. To je postavljanje strateške šahovske figure samo 3.000 kilometara od Havaja, kojima je Kina svoje linije odbrane i osmatranja pomerila duboko u osetljivu zaleđinu SAD.