Doktor Kenan Arnautović: Od otkaza na KCUS-u do najuticajnijeg Bosanca u svetu neurohirurgije

Većina građana koji su napustili svoje domove u toku rata u Bosni i Hercegovini, nakon potpisanog mirovnog sporazuma u Dejtonu, planirali su svoj povratak. Međutim, ekonomska i politička situacija nakon postizanja mira, i dalje nije dozvoljavala život u punom kapacitetu na koji su navikli u inostranstvu, najčešće u Nemačkoj i drugim evropskim zemljama, i SAD-u. Zemlja je bila potpuno razorena u demografskom, ekonomskom, i infrastrukturnom smislu. Istovremeno, dijaspora BiH počela je spontano da se okuplja u brojnim organizacijama, koje djeluju na lokalnom nivou i na takav način nastavljaju da doprinose BiH.

Jedan od najboljih i najuticajnijih doktora, neurohirurga u SAD-u i svetu, Kenan Arnautović govori za Forbes BiH o svom školovanju na Medicinskom fakultetu u Sarajevu, specijalizacijama, otkazu na KCUS-u, i doprinosu neurohirurgiji u BiH, SAD-a i edukaciji bh. lekara u Americi.

Dve specijalizacije u BiH i SAD

Doktor Arnautović diplomirao je na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Sarajevu, kao najbolji student u svojoj generaciji. Prvu specijalizaciju iz neurohirurgije završio je u Sarajevu i Hanoveru, a drugu na Univerzitetu Arkanzas. Kaže da je upravo to dokaz njegove ljubavi prema medicini, dvojna specijalizacija iz neurohirurgije, u Bosni i Hercegovini, i SAD.

Mentor mu je bio slavni doktor Sem Al Meftaj (Sam Al-Mefty), jedan od najboljih neurohirurga na svetu. 1994. godine Arnautović je emigrirao u SAD. Od 2002. godine radi na Simes Marfej (Semmes-Murphey) klinici i predaje neurohirurgiju na Univerzitetu Tenesi u Memfisu. Aktivno objavljuje radove u prestižnim stručnim publikacijama iz neurohirurgije, tri puta je Žurnal neurohirurgije (Journal of Neurosurgery) objavio njegove članke na naslovnoj strani.

Kaže da je odmah na početku studija na Medicinskom fakultetu, znao da će postati neurohirurg.

Želja se rodila pohađajući predavanja profesora Faruka Konjhodžića, a kasnije i prisustvom operacijama mozga i kičme na klinici u Sarajevu. U toku specijalizacije izrazio sam želju da odem u posetu stranim klinikama i da učim od velikih neurohirurga

Kenan Arnautović, neurohirurg

Prvi put je boravio u Hanoveru 1990. godine, a zatim i 1991. godine. Za Forbes je ispričao kakve su bile okolnosti odlaska u Nemačku godinu pred početak rata u BiH.

“Drugi put 1991. je tadašnja Jugoslavija već bila pod sankcijama pa nije moglo da se leti više u Nemačku, nego u Holandiju, a onda autobusom u Hanover. No, odlazio sam sa osmehom i zadovoljstvom. Roditelji su mi pomogli finansijski, i tada sam shvatio važnost edukacije, promene načina razmišljanja, težnju za vrhunskim u struci. Tada sam i prevazišao strah od putovanja, kontakta sa neurohirurškim autoritetima. Shvatio sam gledajući vrhunske neurohirurge, koji su zapravo bili imigranti u Nemačkoj, da se može doći do velikih profesionalnih uspeha, svojim naporima i talentima, ali i teškim radom”, kaže doktor Arnautović.

Član je osam američkih profesionalnih udruženja, uključujući Američku asocijaciju neurohirurga (American Association of Neurological Surgeons). Suosnivač je i član Bosansko-hercegovačko-američke akademije nauka i umetnosti (BHAAAS).

Dovodio je i svoje američke kolege neurohirurge u Sarajevo, i bh. bolnicama je osigurao veliki broj donacija opreme. Zahvaljujući ugledu koji uživa u SAD dogovorio je brojne obuke za bh. lekare na američkim klinikama.

Otkaz na KCUS i odlazak u SAD

Da li biste danas uradili nešto drugačije u smislu Vaše karijere? U Americi ste od 1994. Zašto ste otišli i kako je uticao njihov zdravstveni sistem i pristup na Vas kao doktora, specijalistu neurohirurgije?

Ja nikada nisam planirao da odem iz Sarajeva i nastavim karijeru bilo gde, čak ni u Americi. Sticajem okolnosti, pred kraj rata dobio sam poziv na šest meseci za subspecijalizaciju u SAD. Odlučio sam da odem nakon dve i po godine rada u okruženom gradu, i da se vratim u Sarajevo naoružan novim znanjima i energijom. To je bio moj plan.

Međutim, odmah po zahtevu za specijalizaciju, dobio sam otkaz u Kliničkom centru tako da nisam imao drugi izbor, nego da pronađem mogućnost za dalji rad i specijalizaciju kako bih mogao da nastavim da radim ono što najviše volim, a to je neurohirurgija. Korak po korak, teškim radom i odricanjem, ispit po ispit, iskušenje po iskušenje, došao sam do završetka druge po redu, neurohirurške specijalizacije u Americi.

Da li možete da izdvojite prednosti američkog pristupa u neurohirurgiji, šta je drugačije u odnosu na Evropu? Šta je izuzetno važno za neurohirurga da bude uspešan?

Američki pristup neurohirurgiji se znatno razlikuje od evropskog. Forsira se edukacija spcijalizanata „hends on“ kako bi po završetku specijalizacije – odmah mogli da rade samostalno gotovo sve vrste operacija. Za razliku od Evrope, ekspertiza operacija nije samo na kranijalnim operacijama, nego i na kompleksnim operacijama kičme, deformitetima, rekonstrukcijama, endovaskularnoj neurohirurgiji, pedijatrijskoj neurohirurgiji, funkcionalnoj neurohirurgiji, ekspertizi u traumama. Svaki od ovih neurohirurških segmenata u Americi mora da prođe kroz 6-12 meseci “hends on” obaveznu rotaciju u ovim specifičnim operativnim praksama. Na kraju se mora pokazati tačan broj obavljenih operacija u tim segmentima da bi se mogao završiti kompletan obrazovno-specijalizantski program.

Od 2002. godine radite na Simes Marfej klinici i predajete neurohirurgiju na Univerzitetu Tenesi u Memfisu. Kada podučavate svoje studente, kako im pristupate, da li imate neki poseban način u prezentovanju izazovnih neurohirurških zahvata? Šta je najvažnije da student nauči na Vašem predmetu?

Moj odnos sa specijalizantima je prijateljski, ali moraju da poštuju hijerarhiju. Mrzim nered, zaboravljanje detalja oko, pre- i post-operativne nege pacijenata. Cenim profesionalnost, kompletno obavljen posao pre, za vreme, i nakon operacije. Moji specijalizanti to znaju, i znaju da će shodno trudu i boljem pristupu pacijentu, dobiti veću minutažu u operacionoj sali, i na težim operacijama.

Kada kooautorski pišemo radove, to mora da bude vrhunski rad, detaljna provera literature, vrhunska ilustracija i najbolji naučni časopisi. Nije dobro potrošiti dane i sedmice pišući radove da bi taj rad objavili u nekom naučnom časopisu, koji niko u svetu neurohirurgije ne čita. Zašto ste se onda mučili? Uvek treba težiti publikacijama u vrhunskim časopisima. Naravno, ponekad se objavi i u manje važnom, ali ogromna većina u najboljim.

Vi ste i predsednik Komiteta Svetske asocijacije neurohirurga, za koju su vas nominovale kolege iz SAD-a, kako uspevate da uskladite sve profesionalne uloge? Koja Vam je uloga najdraža?

Nije lako, jer se ti poslovi rade noću, nakon napornog dana, vikendom, u avionu. Međutim prenos znanja i servis neurohirurgiji u SAD, Bosni ili svetu, shvatam kao misiju da vratim nazad mlađoj generaciji bar deo znanja, koje sam dobio radeći kao neurohirurg više od trideset godina. Moja iskustva će pomoći mlađima da skrate nepotrebno vreme u edukaciji i publikovanju na način da ih naučim kako efikasno da rade, na koje procese ne treba da troše vreme itd.

Zahvaljujući Vašem uticaju i položaju u Americi, mnogo ste bosansko-hercegovačkih doktora doveli u SAD na edukacije, nastavljate li i dalje da radite na tome? Šta Vas motiviše za to delovanje? Da li je neko od tih doktora ostavio poseban utisak na Vas?

Da, oko četrdeset lekara iz Bosne, Hrvatske, Albanije, Srbije, Nemačke, Rusije, Sirije i mnogih drugih zemalja provelo je mesec do dva, na mojoj klinici. Iako sam ja učio njih, i oni su meni preneli znanje o sakupljanju podataka iz literature, statistici. Nekoliko njih su svojim radom postali lideri neurohirurgije na svojim klinikama. Pomenuo bih sada profesore Ibrahima Omerhodžića, Eldina Burazerovića, Mirzu Pojskića, Fatosa Oldashija, Gorana Lakičevića. Drago mi je da vidim koliko su postigli.

Kako sarađujete sa zdravstvenim institucijama u Bosni i Hercegovini, na koji način ostvarujete kontakt i saradnju? Da li je kreiran neki sistem u okviru kojeg doktori mogu redovno da dolaze na edukacije u SAD? Šta biste promenili, a šta pohvalili u tom odnosu? Kako Vam se čini bosanski zdravstveni sistem?

Ja sam otvoren za saradnju, ukoliko postoji interes. Najviše sarađujem putem Akademije Nauka i Umetnosti (BHAAAS) čiji sam suosnivač. Ta akademija i danas nosi bajrak naučne saradnje dijaspore i Bosne i Hercegovine. Mnogi lideri iz mnogih struka, medicinskih i nemedicinskih, moji prijatelji i kolege su dali svoj nemerljiv doprinos misiji BHAAAS-a. Tu je i planirana saradnja sa ANUBiH čiji sam član, ali i sa Kliničkim centrima u Sarajevu, Tuzli, Zenici i Mostaru, naravno ukoliko bude interesa.

Šta biste danas savetovali mladim neurohiruzima u Bosni i Hercegovini, koji su na početku svoje karijere? Šta je najvažnije da bi postali uspešni?

Najvažnije je voleti ono što radite i biti spremni da celi svoj profesionalni život podredite tom cilju. Ukoliko nema te strasti i spremnosti da date svaki dan – celi dan – tom cilju, neće biti rezultata.

Šta Vas svakodnevno motiviše, s obzirom da je to izuzetno zahtevan posao, na koji način održavate fokus tokom operativnog zahvata? Imate li neki ritual u operacionoj sali? Kada operacija ne ide planiranim tokom, kako reagujete, šta je važno u tim situacijama da se učini?

Naravno, ima dana i sati kada sve ne ide najbolje, kada se situacija preokrene i kada dođe do teških komplikacija. Srećom, to je izuzetno retko. Tada treba sve učiniti da se na stručan način zaustavi komplikacija i onda sve uradi da se negativne posedice vrate na početni položaj koliko je god moguće. I to radite sve dok ne postignete cilj.

Arnautović zaključuje da se potpuno ostvario u profesionalnom smislu. “Ponosan sam što sam dobio retku priliku da budem profesor neurohirurgije u SAD-a, da imam članstvo u svim relevantnim neurohirurškim asocijacima u Americi i svetu, i mnogim liderskim pozicijama. Želim samo dobro zdravlje kako bi što duže mogao da obavljam ovaj, vrlo težak posao, sa ovakvim žarom i zadovoljstvom, a na dobrobit pacijenata i neurohirurgije uopšte”.

Gana Forić, novinarka Forbes BiH