Džon Elkan i carstvo Fijata: Kako je neočekivani naslednik postao spasilac giganta
Kako preuzeti korporativnu monarhiju koja kontroliše sudbinu jedne nacije, a nalazi se na korak od potpunog bankrota? Kada je porodica Anjeli pretrpela niz antičkih tragedija, sudbina kapitala teškog milijarde evra pala je na leđa dvadesetosmogodišnjeg mladića. Spasavanje torinskog giganta zahtevalo je rušenje vekovnog feudalizma, uvođenje hladnokrvnog inženjerskog pragmatizma i seriju najhazarderskijih pregovaračkih blefova u istoriji moderne auto-industrije.
Torino je meka dinastije Fijat, koju je osnovao Đovani Anjeli 1899. godine, u pokrajini Pijemont, u mestašcu Vilar Perosa, u kojem ova porodica poseduje imanje još od 1811. godine. Deda Đovani, izuzetno privržen svom unuku Đaniju koji je rano ostao bez oba roditelja, pustio je mladog naslednika da uživa u bezbrižnoj mladosti. Taj period blagostanja prekinut je školovanjem na konjičkoj akademiji u Pinerolu i studijama prava u Torinu. Potom i Drugim svetskim ratom.
U junu 1940. godine, Italija ulazi u rat na strani sila Osovine, a Đani biva mobilisan i dva puta ranjavan na Istočnom frontu i u Severnoj Africi. Služio je u diviziji oklopnih vozila koje je proizvodio upravo Fijat. Za pokazano junaštvo odlikovan je Ratnim krstom za vojnu hrabrost.
Razmere moći čoveka koji će postati najbogatiji i najuticajniji industrijalac u istoriji Italije najbolje oslikava podatak da je na vrhuncu kao šef Fijata kontrolisao neverovatnih 4,4% italijanskog BDP-a. Pitajte bilo kog Italijana, mlađeg ili starijeg, ko je otelotvorenje šarma, stila i posleratne renesanse njihove nacije. Dobićete samo jedno ime: „L’Avvocato“ (Advokat), kako su ga iz milošte zvali. On nije bio samo industrijalac, već estetska i politička institucija. Njegove kravate vezane preko košulje, raskošne palate i bliskost sa svetskim liderima definisali su italijansku moć u 20. veku.
Kada je preminuo 2003. godine, predsedničku fotelju nakratko je preuzeo njegov mlađi brat Umberto. Umire već naredne godine, ostavljajući posrnulog giganta u rukama menadžerskog tima predvođenog Serđom Markioneom i Lukom di Montecemolom. Iza zavese ove korporativne drame, pod senkom mita o velikom dedi i carstva koje je krvarilo milione evra dnevno, stajao je dvadesetosmogodišnji mladić na čija je leđa preko noći palo breme teže od same istorije. Đanijev izabrani naslednik, unuk Džon Elkan.
Teret i senka „Advokata“ i tragedije
Kruna porodične imperije nikada nije trebalo da završi na glavi Džona Elkana. Sudbina je, međutim, odigrala surovu igru eliminacije koja podseća na antičke tragedije. Prvobitno projektovani naslednik, Đanijev harizmatični bratanac Đovanino Anjeli, koji je posedovao dedin šarm i oštar poslovni um, tragično je preminuo od retkog oblika raka 1997. u svojoj 33. godini.
Čitava Italija je tugovala, a porodica je ostala bez prirodnog vođe nove generacije. Tri godine kasnije, Đanijev jedini sin Edoardo, čovek sklon misticizmu i filozofiji koji nikada nije pronašao svoje mesto u surovoj sferi teške industrije, izvršio je samoubistvo skokom sa mosta. Izbor je, po sili porodične tragedije i hladne pragmatičnosti, pao na tihog, analitičnog i povučenog unuka. On je sin Đanijeve ćerke Margerite i francusko-italijanskog pisca Alena Elkana.
Iako je Elkan zvanično preuzeo punu kontrolu i funkciju predsednika grupacije Fijat tek u aprilu 2010. godine (nasledivši Luku di Montecemola), a godinu dana kasnije postao i izvršni direktor porodičnog holdinga Eksor, njegovo vatreno krštenje dogodilo se znatno ranije. Sa svega 28 godina, imenovan je 2004. za potpredsednika kompanije. Zvanična krunidba bila je samo formalnost. Njegova stvarna vladavina počela je u trenutku kada je porodična imperija bila u plamenu. Kada su bankari već uveliko sastavljali planove za komadanje Fijata. Javnost i mediji su sa otvorenim podsmehom posmatrali mladog naslednika, uvereni da on nema ni harizmu, ni težinu da preživi u svetu u kom su se staromodni vukovi auto-industrije borili za svaki procenat tržišta.
„Ožalošćena porodica“ na italijanski način i ivica bankrota
Sa jedne strane stajala je neprobojna senka njegovog legendarnog dede. I javni pritisak da preko noći pokaže istu harizmu i moć. Sa druge, sačekala ga je grčevita borba za goli opstanak. Između 2001. i 2004. godine Fijat je proždirao samog sebe, izgubivši više od šest milijardi evra. Nekadašnji ponos Italije imao je očajnu reputaciju po pitanju kvaliteta. Finansijska tržišta su njegov kreditni rejting svela na ponižavajući nivo „smeća“. Na stranim tržištima, akronim FIAT ironično je prevođen kao „Fix It Again, Tony“ (Popravi ga ponovo, Toni). Banke koje su finansirale Fijat počele su da postavljaju ultimatume. Pretile su da će preuzeti kontrolu nad akcijama i pretvoriti dugove u vlasništvo. Time bi porodica Anjeli izgubila kontrolu nad firmom koju je osnovala.
Da situacija bude gora, Elkan, odnosno „Jaki“, što je nadimak koji je dobio u detinjstvu, ostao je na vrhu potpuno sam, bez dede, deda-strica i mentora. Umesto porodične podrške, dočekao ga je novi hladan tuš. Njegova rođena majka, Margerita, pokrenula je bolne, javne i agresivne sudske tužbe protiv njega sina oko raspodele dedinog nasledstva. Bila je to italijanska verzija Nušićeve drame „Ožalošćena porodica“. Ali sa ulozima od nekoliko milijardi evra i pod svetlima svetskih medija. Sve je bilo upereno protiv Džona.
Kako se kalio čelik
Ipak, stari „Advokat“ je bio ozbiljan vizionar. Džon svoju šansu nije dočekao potpuno neiskusan, jer ga je već u 21. godini Đani ubacio u Upravni odbor Fijata, kao studenta. Nije ga štedeo kao što je njega njegov otac, koji mu je dopuštao bonvivanski život, društvo najlepših žena sveta, plejboj status i blještave noći na francuskoj rivijeri.
Tokom studija, Elkan je letnje prakse obavljao inkognito, radeći na fabričkim trakama u Velikoj Britaniji. Takođe, u pogonu za proizvodnju radijatora u Poljskoj. Živeo je u skromnim radničkim stanovima, da bi na kraju u Francuskoj radio kao prodavac automobila. Pre potpredsedničke funkcije diplomirao je menadžersko inženjerstvo na Politehničkom univerzitetu u Torinu, uz dve godine rada u američkom Dženeral Elektriku, pod vođstvom čuvenog Džeka Velča. Tu je naučio hladnu, analitičku metodologiju rezanja troškova i optimizacije procesa.
Bez stalne adrese, postao je i poliglota. Usled specifične karijere svog oca, Džon je odrastao na tri kontinenta. Rođen je u Njujorku (Elkan se 2012. zvanično odrekao američkog pasoša, čime je eliminisao dvostruko oporezivanje i dodatni regulatorni pritisak administracije iz Vašingtona). Osnovnu školu je pohađao u Velikoj Britaniji i Brazilu, dok je srednju završio u Parizu. Testament putešestvijama i visprenosti je tečan govor na četiri jezika: engleski, italijanski, francuski i portugalski.
Spašavanje Fijata i Serđo Markione
Elkan je, međutim, bio inženjer. Umesto da kopira dedu, uradio je ono što se od njega najmanje očekivalo. Srušio je vekovni korporativni feudalizam porodice Anjeli i predao ključeve operativne moći autsajderu u crnom džemperu, koji je prezirao odela i etikeciju, sinu karabinjera, koji se školovao u Kanadi – Serđu Markioneu. On nije imao nimalo sentimentalnosti prema slavnoj prošlosti torinskog giganta. Nije ni čudo, spavao je svega četiri sata dnevno, pio ogromne količine espresa i stalno pušio. Zahtevao je od svih saradnika fanatičan rad. Ko u ovim koordinatama može da očekuje mekoću i tananost?
To partnerstvo je spasilo i potpuno transformisalo Fijat. Kompanija je decenijama funkcionisala kao tromo ministarstvo, zatrpano birokratijom i menadžerima koji su položaje dobijali na osnovu plemićkog porekla i lojalnosti porodici. Taj okoštali korporativni feudalizam tada je kompaniju koštao zastrašujućih pet miliona evra dnevno. Elkan je rekao: „stop“. Bilo je to savršeno izbalansirano partnerstvo koje je spasilo italijansku auto-industriju.
Dok je Markione na terenu brutalno „sekao glave“, eliminisao nivoe srednjeg menadžmenta i menjao strukturu iz korena, Elkan je radio ono što je bilo najteže. Držao je politički i porodični front. Smirivao je uplašene rođake, pregovarao sa bankarima i neutralisao pritiske italijanske vlade. On kao hladnokrvni strateg u senci, a Markione kao nemilosrdni taktičar na prvoj liniji fronta.
Poker
Prva pobeda ovog dvojca ušla je u anale biznisa kao vrhunski pregovarački blef. Početkom 2000-ih, Dženeral Motors (GM) je kupio 20% Fijata uz klauzulu koja je Amerikance obavezivala da kupe i preostalih 80% ukoliko Torino to zatraži.
Kada je Fijat kliznuo ka bankrotu, u Detroitu je zavladala panika. Preuzimanje gubitaša povuklo bi i sam GM na dno. Uz Elkanovu podršku, Markione je ugovor pretvorio u oružje. Zapretio je Detroitu da će aktivirati klauzulu i naterati ih na kupovinu. Sateran u ćošak, GM je poklekao. Tako je 2005. platio Fijatu dve milijarde dolara samo da bi ugovor bio poništen. Ta spasonosna infuzija keša kupila je Torinu vreme i finansirala razvoj novih modela, uključujući i globalni hit – Fijat 500.
Kada je finansijska kriza 2008. bacila Detroit na kolena, većina direktora se povukla u defanzivu. Elkan i Markione su uradili suprotno, svesni da Fijat nema kritičnu masu za samostalan opstanak na globalnom tržištu. Meta je bio posrnuli Krajsler. Dok je Vašington spasavao domaću auto-industriju, Markione je ubedio Obaminu administraciju da Fijat poseduje ključnu tehnologiju za ekonomična vozila koja je Amerikancima neophodna za preživljavanje.
Rezultat je bio briljantan: Fijat je preuzeo kontrolu nad Krajslerom bez plaćanja ijednog dolara u gotovini. Profitabilno američko tržište, predvođeno brendovima Džip i Ram, počelo je da generiše milijarde dolara profita, obezbeđujući kapital za restrukturiranje i opstanak fabrika u Italiji. Džon Elkan je dokazao da je prva faza spasavanja završena, torinski pacijent ne samo da je preživeo, već je počeo da osvaja svet.
Kraj prvog dela