EKSKLUZIVNO Dragan Škrbić: Pivotmen u hirurškom odelu

Iako je nepisano pravilo da mnogi sportisti nakon završetka igračke karijere svoj put uglavnom nastave u svetu sporta kao treneri, direktori klubova ili kroz angažman u sportskim savezima, jedan deo njih ipak pokušava da se oproba i u nekom biznisu koji nije povezan sa sportom.

Takav životni put i novi poziv izabrao je i proslavljeni rukometaš Dragan Škrbić, a njegov izbor sasvim je neobičan: loptu i poziciju pivotmena na terenu zamenio je medicinom.

Timski duh koji neguje svaki sport, kaže, bio mu je od velike pomoći u novom biznisu u kome se našao sasvim slučajno.

„Mnoge dobre stvari u životu dešavaju se slučajno pa se tako i meni desilo da sam još dok sam igrao rukomet upoznao ljude koji su bili u ovom biznisu odnosno medicinskoj industriji“, priča Dragan Škrbić ekskluzivno za Forbes Srbija.

Predsednik rukometne sekcije u klubu Barselona, gde je Škrbić igrao poslednjih godina karijere, radio je za jednu špansku firmu koja je uvoznik i distributer medicinskih sredstava u ortopediji i ponudio mu je da se uključi u taj posao i da biznis unaprede osnivanjem nove, zajedničke kompanije.

Dragan je sa partnerima iz Španije 2014. osnovao firmu MCT SEE koja je 10% bila u njegovom vlasništvu, a 90% je držala španska firma Medkom tek (Medcom Tech). Danas je stopostotni vlasnik ovog biznisa.

„Kod lekara idem samo zbog povrede, šta ja znam o tome?“

Kako kaže, najpre je bio iznenađen predlogom, a potom je odlučio da postupi krajnje iskreno i otvoreno:

„Rekao sam mu da nisam spreman na to, da ne znam ništa o tome. Kod lekara sam do tada odlazio samo u slučaju povrede, ali on me je, budući da se to sve poklapalo sa završetkom moje sportske karijere, ubedio da vredi pokušati. Počeo sam da učim o tome, da se informišem, pohađam seminare, a posle i da idem u operacione sale sa lekarima, da vidim kako izvode tako složene zahvate i operacije”, priča jedan od nekadašnjih najboljih rukometaša Srbije i sveta.

Firma koju su osnovali bavi se uvozom i distribucijom medicinskih sredstava i materijala za ortopediju i neurohirurgiju, kao što su proteze za kolena, kukove, pločice za prelome, sistemi za operaciju kičme, prelome…

Ubrzo je odlučio da počne da pomaže i pacijentima u Srbiji, prevashodno deci koja imaju teške deformitete kičme, a kojih nije mali broj i te veoma složene operacije izvode najbolji evropski hirurzi, među kojima je čuveni Norberto Ventura i dr Miladi iz Pariza.

Zahvaljujući prijateljstvu sa njima uspeo je da ih poslednjih godina dovede u Srbiju gde u većim zdravstvenim centrima, pre svega Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu operišu naše pacijente.

Ističe da je tu ideju podržalo resorno ministarstvo budući da se time što se pacijenti operišu u Srbiji štedi novac jer su troškovi odlaska na takve zahvate u inostranstvo znatno skuplji.

Ideja biznisa je i da se pomogne edukacija domaćih lekara, koji mogu da se informišu i obučavaju uz kolege iz inostranstva.

Zahvaljujući toj inicijativi i saradnji do sada je operisano 120 pacijenata iz Srbije, od čega 70 dece koja uglavnom imaju neuromuskulatorne skolioze ili mišićnu atrofiju.

Sada se takve operacije obavljaju u Kliničkom centru Niš, Kliničkom centru Kragujevac, Institutu za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine u Novom Sadu, kao i na Institutu za ortopediju Banjica u Beogradu jer oni ispunjavaju uslove za takve komplikovane operacije.

Šta posle sportske karijere

Proslavljeni sportista kaže da je, još dok je aktivno igrao rukomet, razmišljao o tome da se po završetku karijere bavi nečim što nema veze sa sportom, ali se nije nadao da će rukometnu loptu i dres zameniti medicinom i hirurškim materijalima.

„Sportska karijera je ipak kratka i završi se brzo, smatrao sam da treba da razmišljam čemu da se posvetim nakon aktivnog bavljenja sportom. Nisam želeo da ostajem u sportu iako se većina mojih kolega odlučila na to da se posveti trenerskom poslu ili ostane u upravama klubova gde je do tada igrala“, ističe Škrbić.

Uz podršku Škrbićeve firme,do sada je operisano 120 pacijenata iz Srbije, od čega 70 dece
koja uglavnom imaju neuromuskulatorne skolioze ili mišićnu atrofiju

Budući da u rukometu ne može da se zaradi novac kao u nekim drugim sportovima i sa njim živi dugoročnije, kaže da je znao da će jednog dana kada završi sportsku karijeru raditi nešto drugo, odnosno uložiti upravo u neki biznis.

Nekretnine i uzgajanje mandarina

Najpre se oprobao u sektoru nekretnina, jer su se mnogi sportisti u to vreme često uključivali u taj biznis. Time se, priča, nije dugo bavio, jer je ekonomska kriza 2008. pomutila računice i planove u mnogim, a neminovno i u tom sektoru.

Budući da je jedan period svog života proveo u Španiji, a kako je Valensija poznata kao podneblje pogodno za uzgoj mandarina, rešio je još dok je igrao rukomet da novac koji je zaradio uloži i u proizvodnju ovog voća.

Taj biznis i dalje je aktivan iako, kako priznaje, ne stiže da mu se posveti u potpunosti zbog primarnog posla i za to su prevashodno zaduženi njegovi saradnici.

Šaljivo dodaje da je to biznis, za kasnije, za penziju.

Na pitanje kako baš da mu je od svega u čemu se oprobao najviše legao posao u medicini, Škrbić kaže da je u početku bio skeptičan, ali da je uspeo nakon mnogo učenja, truda i informisanja, da se pronađe u tome upravo zbog toga što je posao u toj grani poistovetio sa svim onim što čini igru jednog kolektivnog sporta kakav je rukomet, a to je pre svega, zalaganje i timski rad.

„Sada sam igrač sa klupe, ali važan“

„Slično kao i u sportu, ovaj posao je ekipni, timski rad samo što se za razliku od perioda kada sam bio igrač očekivalo da dam najviše golova, a u ovom slučaju sam kao igrač koji sedi na klupi i dođe da igra utakmicu dva, tri ili pet minuta koji su možda odlučujući“, slikovito opisuje Škrbić.

Ipak, kako kaže, u početku je bilo dosta teško prihvatiti to da nije baš sve tako jednostavno kao u sportu:

„ U sportu, na primer, imate rezultat odmah posle utakmice, a kada sam ušao u ovaj biznis imao sam osećaj da hodam, ali da sam na istom mestu jedan duži period i tek pet ili šest meseci kasnije počinjali su i rezultati da budu vidljivi“, priseća se početaka Škrbić.

Takođe, kada je uplovio u preduzetničke vode bilo mu je neobično i to da organizuje svoje vreme i napravi raspored.

U sportu se zna kada je trening, kada se putuje na pripreme, a kada na prvenstva, dok kada vodiš svoj biznis sam organizuješ raspored posla i radno vreme, pa i to da li ćeš ustajati ujutro u sedam ili kasnije, priča Škrbić.

Budući da nije znao gotovo ništa o medicini i materijalima koji se koriste u hirurgiji bila je važna obuka i edukacija, jer kako kaže, njegova početna pozicija nije bila ista kao za nekog ko je već nešto znao ili se usavršavao u ovom sektoru.

„Karijeru sam završio sa 38 godina, a mladi su posle završenog fakulteta počinjali da rade. Takođe, među ljudima koji su ušli u ovu industriju su i lekari, medicinske sestre… Ipak, mislim da su mi sportski mentalitet i istrajnost pomogli da sve stvari prođem i naučim na najbrži i najbolji način“, dodaje on.

Kaže i da mu je motiv bilo to što, kada je počinjao da radi u španskoj firmi, u komercijali je radilo dosta bivših rukometaša i rezultati koje su postizali vremenom su bili izvandredni.

Verovao je zato da i on može da uspe u ovom poslu.

Sreća je raditi ono što voliš

Dok je igrao rukomet, kaže, bio je srećan jer radi ono što najviše voli, a tako je i sada.

„Sebe sam našao u ovom poslu i osećam se kao deo ekipe bez obzira na to što sam igrom slučaja ušao u sve to. Uživam u tome i radujem se svakom radnom danu. Osećam se kao deo ekipe koja čini jednu dobru i plemenitu stvar iako ima dosta zahtevnih stvari. Kao i u svakom poslu, ima nekih dobrih i loših strana, ali sam zadovoljan time kako sam se snašao“.

Ističe da je nastavio da na neki način živi sportski život i mentalitet u kome se podrazumeva timski i ekipni rad.

„Kao što sam nekad bio u ekipi u kojoj smo pomagali jedan drugome da pobedimo, sada svi pomažemo u tome da pacijent bude operisan i da se oporavi. Nema veće sreće kada vidiš da je neko posle zahvata i oporavka vremenom počeo da vodi kvalitetniji život sa manje napora i muka nego pre jer je reč o izuzetno teškim slučajevima i deformitetima“, ističe Škrbić.

„Miris operacione sale dugo sam osećao“

Pamti i prvo iskustvo sa kojim se suočio kad je prvi put kročio u operacionu salu da vidi na koji način se koristi materijal i izvode operacije.

„To je za mene bilo nepoznato iskustvo jer je reč o prostoru u kome nisam mogao da dominiram situacijom kao na terenu. Sve je za mene tu bilo novo, moraš da paziš da ono što je sterilno ne smeš da diraš… Miris hirurške sale prvi put kada sam ušao dugo sam osećao…“, priseća se Dragan Škrbić.

Planovi za budućnost i novi trendovi u spinalnoj hirurgiji

Osim što će se sa ovakvim operacijama nastaviti i u sledećoj godini, u narednom periodu kako kaže, pažnju u radu će, u saradnji sa stručnjacima, usmeriti ka tome da se operacije izvode minimalno invazivno, odnosno da rezovi budu što manji i sa što manje krvarenja i rizika za infekcije, a da se tako obezbedi i brži oporavak pacijenata jer su upravo to najnoviji trendovi u spinalnoj hirurgiji.

Radni dan Dragana Škrbića sportiste i Dragana Škrbića poslovnog čoveka

Škrbić se priseća i da se, dok se aktivno bavio sportom, uvek žalio na to da nema dovoljno slobodnog vremena, a da sada kada je u privatnom biznisu shvata zapravo šta znači nemati slobodnog vremena.

„Sada tek shvatam da je sve između treninga i utakmica bilo slobodno vreme, a sada ga praktično nemam i nadam se da ću u narednom periodu da poradim na tome da se makar rekreativno posvetim sportu“, priča on.

Sjajna sportska karijera, šta najviše pamti, a za čim žali

U sportu je i dalje aktivan, samo na drugačiji način, budući da je sada na poziciji predsednika UO Crvene zvezde. Nada se, kaže, da će ovaj sport kao i klub u kome je nekad igrao, u narednom periodu uspeti da se vrati na staze stare slave.

Sportske uspehe i golove ispisivao je igrajući na poziciji pivotmena u ekipama Crvenke, gde je počeo karijeru, zatim Crvene zvezde, Atletiko Madrida, Barselone, Hamelna, Celja Pivovarne Laško, Nordhorna, nacionalnoj reprezentaciji sa kojom je osvajao medalje na evropskim i svetskim prvenstvima.

U dresu reprezentacije Jugoslavije (Srbije i Crne Gore) od koje se oprostio 2003. odigrao je više od 200 utakmica i osvojio bronzane medalje na Svetskim šampionatima u Egiptu 1999. i Francuskoj 2001. godine, kao i na Evropskom prvenstvu 1996. u Španiji.

U svoju kolekciju takođe dodao je i zlato sa Mediteranskih igara u Atini 1991.

Sportska javnost i ljubitelji sporta pamte i da je 2000. bio najbolji igrač sveta po izboru Međunarodne rukometne federacije.

Osvajao je sa svojim timovima i Ligu šampiona, a dva puta zaredom mu je pošlo za rukom da bude najbolji pivotmen španske lige, bio je i najbolji strelac među stranim igračima….

Ponosan je, kaže, na rezultate koje je ostvario u sportu i to što nema medalje niti utakmice za kojom žali kao propuštenom šansom jer mu je svaka od njih kao i svaki trening predstavljala zadovoljstvo i uživanje.

Ipak najupečatljvije su mu, kaže, bile utakmice koje je igrao za reprezentaciju.

„Ne postoji bolji osećaj nego taj dok stojiš na terenu i slušaš himnu svoje zemlje ili na pobedničkom postolju, a znaš da su uz tebe svi, i da to kako igraš ti i tvoj tim gledaju familija i prijatelji, taj osećaj se ne može porediti ni sa čim drugim“, ponosno priča Dragan Škrbić.

Posebno urezana u sećanje ostala mu je utakmica na SP u Egiptu 1999. i osvojena bronzana medalja, u ni malo prijatnim okolnostima koji su tada zatekli Jugoslaviju.

„Zbog bombardovanja spremali smo se u Grčkoj u krajnje skromnim okolnostima, bez mogućnosti da odigramo ijednu prijateljsku utakmicu i više smo razmišljali o tome gde će da padne bomba i šta će biti, i uprkos tome uspeli smo da osvojimo medalju koja baš zbog svih tih okolnosti ima za nas poseban značaj“, priseća se ovih trenutaka Dragan Škrbić.

---

Društvena odgovornost

Dragan Škrbić danas je takođe, aktivan i na polju društvene odgovornosti budući da je jedan od osnivača Asocijacije gejming operatera Srbije (AGOS), čija je osnovna misija borba za prevenciju bolesti zavisnosti od igara na sreću, širenje svesti o rasprostranjenosti ovog problema, kao i pronalaženje načina da se postave zdrave granice.

U saradnji sa Bolnicom za bolesti zavisnosti u Drajzerovoj ulici u Beogradu organizuju tribine na kojima informišu građane zašto je to važno.

„Zajedno sa stručnjacima sa kojima imamo saradnju, spremni smo da pokrećemo inicijative u cilju edukacije o društveno odgovornom ponašanju, a takođe cilj nam je i da svako kome je pomoć potrebna na što jednostavniji i efikasniji način dođe do podrške i uđe u proces rehabilitacije i resocijalizacije ako je potrebno“, dodaje sagovornik Forbes Srbija.