Erdogan kritikuje Izrael, a onda im prosleđuje naftu koja završava u bombarderima: Šta je praksa, a šta priča
Na COP28 u Dubaiju, posmatrao sam kako turski predsednik Redžep Tajip Erdogan osuđuje izraelsku vojnu kampanju u Gazi kao „ratni zločin i zločin protiv čovečnosti“. Pozvao je na krivično gonjenje i tražio od muslimanskih zemalja da izoluju Izrael.
U međuvremenu, nafta iz Azerbejdžana tekla je kroz naftovod koji se završava u turskoj luci. Utovarena je na tankere i direktno otplovila ka izraelskim rafinerijama. Istraživači su dokumentovali da se ta nafta prerađuje u gorivo za iste borbene avione F-35 Lightning II koji izvode napade koje je Erdogan osuđivao. Turska je naplaćivala taksu na svaki bareli.
To je priča. Ne retorika – već naftovod. Teško je objasniti kako turski predsednik može da uskladi takvo razmišljanje. Zapravo, energija, trgovina oružjem i unutrašnja politika sudaraju se unutar jedne od najproblematičnijih članica NATO.
„Erdogan ne može da se osloni na snažan ekonomski učinak. Turski građani preziru njegov način upravljanja“, rekao mi je Sinan Sidi, viši saradnik u Fondaciji za odbranu demokratija, u intervjuu. „On skreće pažnju pronalaženjem spoljnog neprijatelja, iako je teško proceniti koliko njegovi građani prihvataju tu distrakciju. Sve što radi jeste da iznosi žestoku retoriku. Ne zatvara vazdušni prostor, ne zaustavlja isporuke nafte niti prekida preostalu trgovinu“.
Povećanje isporuka nafte
Turski izvoz u Izrael iznosio je skoro 400 miliona dolara u prvih pet meseci 2025. godine, dok je Turska ostala jedan od najvećih dobavljača Izraela – zauzimajući peto mesto 2024. godine – uprkos zvaničnom embargu.
Još značajnije, Azerbejdžan je gotovo dve decenije snabdevao oko 40% godišnje potrošnje sirove nafte Izraela putem naftovoda Baku–Tbilisi–naftovod Cejhan, koji ide od Kaspijskog mora preko Gruzije do turske mediteranske luke, odakle se nafta šalje u Izrael. U januaru 2024. Izrael je bio najveći kupac azerbejdžanske nafte. Uvezli su 523.500 tona u vrednosti od 297 miliona dolara samo tog meseca.
Do septembra 2024 – znatno nakon što je Erdogan proglasio trgovinski embargo prema Izraelu – azerbejdžanski izvoz u Izrael porastao je na 2,37 miliona tona samo tog meseca. To je četvorostruko povećanje od početka rata u Gazi. Udeo Turske: potvrđen na 1,27 dolara po barelu od strane člana Erdoganove vladajuće partije.
Embargo koji to nije bio
Kada je Erdogan najavio trgovinski embargo u maju 2024, istraživači iz više organizacija pratili su kretanje tankera i utvrdili da se isporuke nastavljaju. Jedan tanker je napravio 10 dokumentovanih putovanja između turskog terminala i izraelske luke. Osam nakon proglašenja embarga.
Brodovi su gasili svoje signalne uređaje u istočnom Mediteranu i falsifikovali dokumentaciju. Navodili su Egipat kao destinaciju, ali su pristajali u Izraelu. Tursko ministarstvo energetike tvrdilo je da nema kontrolu nad krajnjom destinacijom nafte. Pozvali su se na sporazum iz 1999. koji pravno obavezuje Tursku da održava naftovod u funkciji bez obzira na regionalne sukobe.
To je pravni alibi. Strateška realnost je još indikativnija.
Izrael je jedan od glavnih dobavljača oružja Azerbejdžanu. To uključuje borbene dronove, dalekometnu artiljeriju i protivvazdušni raketni sistem vredan 1,2 milijarde dolara. Izraelski dronovi bili su presudni u pobedi Azerbejdžana nad Jermenijom 2020. godine. Takođe, državna naftna kompanija Azerbejdžana nedavno je dobila licencu za istraživanje gasa u mediteranskim vodama Izraela. Odnos ove dve zemlje opisan je kao „najstabilniji“ koji Izrael ima sa bilo kojom muslimanskom državom.
Raskorak
Azerbejdžan je ujedno i najbliži etnički i politički saveznik Turske. Erdogan ne može da izvrši pritisak na Azerbejdžan bez narušavanja tog odnosa i ometanja vojno-industrijske saradnje od koje Baku zavisi. Prekid rada naftovoda pogodio bi najvažnijeg saveznika Turske, a ne vojnu moć Izraela.
Trougao izgleda ovako: azerbejdžanska nafta ide ka Izraelu preko Turske. Izraelsko oružje ide nazad ka Azerbejdžanu. Turska naplaćuje tranzitnu taksu, a Erdogan osuđuje čitav aranžman u govorima.
Sidi iz Fondacije za odbranu demokratija otvoreno govori o stvarnom stanju. Naglašava da Turska trpi ekstremno visoku inflaciju, nezaposlenost i siromaštvo. „Azerbejdžan je pokušao da posreduje između Izraela i Turske. Ne može da navede Erdogana da ublaži retoriku. Svi zatvaraju oči i nastavljaju dalje. Erdogan mrzi Izrael. Sada pokušava da ubedi građane da Izrael, nakon Irana, ima Tursku na nišanu. On živi u svetu kontradikcija jer i on i svi u njegovoj mreži patronata profitiraju od tog odnosa“.
Predsednik pod pritiskom
Erdogan je priteran uza zid, što je postalo očigledno u martu 2025. Njegova vlada uhapsila je gradonačelnika Istanbula, Ekrema Imamoglua – njegovog najjačeg političkog rivala – samo nekoliko dana pre nego što je trebalo da bude formalno nominovan kao predsednički kandidat opozicije. Izbili su najveći ulični protesti u Turskoj u više od jedne decenije. Erdoganov odgovor: dodatno pojačavanje antiizraelske retorike.
„To je savršen primer Erdoganove očajničke situacije“, objašnjava Sidi.
Licemerje se proteže u više pravaca. Dok osuđuje izraelske vojne operacije, Erdogan je sprovodio kontinuirane prekogranične vojne kampanje protiv kurdskih snaga u Iraku i Siriji. To je dovelo do raseljavanja desetina hiljada civila.
Turski vazdušni napadi ubili su 12 ljudi u jednom danu u oktobru 2024. Njihov protivnik? Sirijske demokratske snage koje podržavaju SAD, predvođene Kurdima i ključni partner u borbi protiv ISIS. Logika koju Erdogan koristi – borba protiv terorizma i nacionalna bezbednost – podseća na obrazloženje koje Izrael daje za Gazu. Razlikuju se samo meta i publika.
Neki analitičari tvrde da Erdogan pokušava da balansira između nemogućih ograničenja. Burak Kadersan, profesor strategije na Koledžu za pomorsko ratovanje, opisuje njegov pristup kao pokušaj „postizanja ravnoteže između unutrašnje politike i realpolitike na međunarodnoj sceni“.
Nafta nastavlja da teče
Međutim, Turska je članica NATO-a, a posrednik ne naziva lidera druge strane „kasapinom iz Gaze“ niti zahteva suđenje u Hagu. Takođe, pravi pregovarač ne zatvara u zatvor najpopularnijeg demokratskog političara u zemlji iste nedelje kada osuđuje autoritarno nasilje u inostranstvu.
Čak je i zamenik turskog ambasadora, navodno, priznao izraelskim zvaničnicima da oštra Erdoganova retorika „proizlazi iz njegovih političkih kalkulacija“.
Naftovod Baku–Tbilisi–Cejhan možda jeste infrastruktura, ali baca loše svetlo na šefa države koji je izgradio imidž na moralnom gnevu, dok istovremeno naplaćuje tranzit robe koju osuđuje. Erdoganov politički opstanak zavisi od toga da birači zanemare očigledne kontradikcije između njegove retorike i njegovih postupaka.
Turski zvaničnici su nedavno dodatno zaoštrili retoriku povodom izraelskih napada na Hezbolah u Libanu. Nagovestili su mogućnost vojne konfrontacije. Takav diskurs može imati odjeka u određenim krugovima, ali je problematičan za saveznike SAD. Ipak, kao i u Erdoganovoj retorici o Gazi, pretnje nadmašuju realnost. Nafta i dalje teče, trgovina se nastavlja, a osnovni odnosi ostaju netaknuti.
„Erdogan ima dvoličan odnos sa NATO. Isto kao i sa Izraelom“, kaže profesor Sidi. „Turska omogućava funkcionisanje ruske ratne mašinerije. Erdogan voli da drži noge u oba tabora, što je problem za saveznike. Sve je to duboko licemerno i kontradiktorno, ali njemu su potrebni trgovina i profit“.
Govori ne koštaju ništa. Naftovod donosi novac. To nije kontradikcija – to je strategija. I to je rizična igra u kojoj bi Erdogan na kraju mogao da izgubi.
Ken Silverstin, saradnik Forbes