INTERVJU Kler Sirs: Politika se umešala u kulturni sektor pre više od 20 godina i to je veliki teret

Britanski savet (British Council) u Srbiji obeležava 85 godina rada. Tokom tih godina, kroz obrazovne programe, kulturne projekte i međunarodnu saradnju, povezao je institucije, umetnike i studente iz Srbije i Velike Britanije.

Tim povodom, u intervjuu za Forbes Srbija, direktorka Britanskog saveta za Srbiju i Zapadni Balkan, Kler Sirs, govori o rezultatima tih programa, ali i o širem položaju kulture i kreativnih industrija u regionu.

Ona ukazuje na nedovoljno definisan položaj kreativnog sektora, izazove u finansiranju kulture i potrebu da se umetnost i kreativne industrije posmatraju i kao ekonomski potencijal.

Nakon 10 godina rada u Srbiji, Sirs se osvrće i na projekte koji su obeležili njen mandat. Od programa digitalnih veština za škole do velikih međunarodnih izložbi.

Britanski savet je prisutan u Srbiji već 85 godina. Šta biste rekli da je njegov najznačajniji doprinos u razvoju kulture i obrazovanja ovde?

Tokom poslednjih 85 godina, kao rezultat rada Britanskog saveta, ostvareni su milioni veza između ljudi u Srbiji i ljudi u Ujedinjenom Kraljevstvu. Kroz upoznavanje sa britanskom umetnošću i kulturom, stipendije i studijska putovanja u Veliku Britaniju, pa sve do našeg nedavnog programa „21st Century Schools“ (Škole 21. veka), koji je obuhvatio svaku školu u Srbiji i mladima pružio digitalne veštine i veštine kritičkog razmišljanja. Ove veze grade dugotrajna prijateljstva, poverenje i razumevanje između zemalja.

Programi Culture Connects i WB-UK fond za razvoj kreativne ekonomije podstiču saradnju između umetnika, kreativnih profesionalaca i institucija iz Velike Britanije i zemalja Zapadnog Balkana. Koje su najznačajnije projekte i organizacije do sada podržali ovi programi?

Fond Ujedinjenog Kraljevstva za Zapadni Balkan podržao je saradnju između više od 30 organizacija iz Velike Britanije i Zapadnog Balkana, kako bi razvijali ključne veštine potrebne za rad u kreativnim industrijama. To je uključivalo obuku glumaca za motion capture tehnologiju, platforme za dizajn tekstila, razvoj video-igara i razvoj autorskog pisanja pesama. Program Culture Connects omogućio je prošlog leta izložbu Dejvida Hoknija u Beogradu, saradnju sa festivalom Exit, podršku Belgrade Irish Festivalu i podršku razvoju muzičke scene u Subotici. Program će takođe podržati turneju jedne britanske pozorišne produkcije po regionu na proleće.

Šta je sve iz tih programa proisteklo?

Kroz program „21st Century Schools“ radili smo sa milionima dece u 4.000 škola širom Zapadnog Balkana. Pomogli smo im da steknu veštine programiranja i kritičkog razmišljanja. Kao rezultat tog programa, dvoje četrnaestogodišnjaka iz Crne Gore dobilo je patent za projekat koji je pronašao rešenje za poboljšanje protoka vode u hidroelektranama.

Naše izložbe vizuelne umetnosti takođe će se dugo pamtiti: izložbe Demijena Hersta, Grejsona Perija, Dejvida Hoknija i izložba „Perceptions“, koja je predstavila savremene umetnice iz Velike Britanije i Srbije. Ova izložba je predstavljena u Kjotu na Međunarodnoj konferenciji muzeja kao pionirski primer u oblasti vizuelnih umetničkih izložbi.

Šta je bio najveći izazov u sprovođenju ovih projekata?

Svaki projekat nosi svoje posebne izazove – kamioni sa uređajima za programiranje koji su ostajali zaglavljeni na zavejanim planinama, osiguranje neprocenjivih umetničkih dela – ali pretpostavljam da je sprovođenje obuka u više od 1.000 škola tokom globalne pandemije COVID-19 verovatno bilo među najvećim izazovima.

Odlazite nakon 10 godina rada u Srbiji. Postoji li projekat ili saradnja koja vam je posebno ostala u sećanju kao primer nečega što je imalo transformativan efekat?

Ima ih toliko da je nemoguće izdvojiti samo jedan. Mislim da je naš program „21st Century Schools“ bio izuzetno važan. Upoznala sam mnogo dece iz cele Srbije. Bila su zaista angažovana, inspirativna i veoma zabavna i radila su neverovatne stvari sa micro:bit uređajima. Taj program je nezavisno evaluiran i ocenjen kao inicijativa koja je „generisala transformativni uticaj uz niske troškove“. Naše izložbe vizuelne umetnosti takođe su zabeležile poseban trenutak u smislu uticaja, medijske vidljivosti i dosega publike i bile su transformativne kako za nas, tako i za muzeje koji su učestvovali.

Po Vašem mišljenju, koji sektori imaju najveći potencijal za rast? Da li je to film, gejming, dizajn, muzika, digitalna umetnost…?

Verujem da ova zemlja ima ogroman potencijal za rast zbog talenta i kreativnosti svojih ljudi, a ne zbog jednog konkretnog sektora. Kada pogledate kako se određeni sektori razvijaju u nekim gradovima i mestima, često je u pitanju kombinacija politike, duha vremena i kreativnosti. Na primer, kulturna renesansa Mančestera proistekla je iz nezavisne muzičke scene.

Kako ocenjujete kulturnu politiku Srbije danas?

Možda to i nije pravo pitanje za jednu Britanku. Znamo da je naš pristup pomalo drugačiji od onog na kontinentu i u Srbiji. Šalu na stranu, u oba pristupa postoje dobre i loše strane. U Evropi je ekonomska kriza pogodila sistem koji se u velikoj meri oslanja na državno finansiranje, dok je u Velikoj Britaniji međunarodna saradnja postala teža nakon Bregzita. Na pragmatičnom nivou, verujem da i Srbija i Velika Britanija mogu da urade više kada je reč o pristupu kulturi, raznolikosti i podršci kreativnoj ekonomiji.

Finansijska izdvajanja za umetnost i kulturu su više nego skromna. Da li je problem u visini budžeta ili u načinu raspodele sredstava i koliko je važno da država posmatra kulturu kao ekonomsku granu, a ne samo kao budžetski trošak?

Sredstava za umetnost i kulturu nikada nema dovoljno i to je uvek izazovno. Znam da je termin „kreativna ekonomija“ prilično nepopularan ovde u Srbiji, posebno među samim umetnicima. Ali na početku je bilo gotovo isto i u Velikoj Britaniji. Koncept kreativne ekonomije zapravo stavlja umetnost i kulturu u bolju poziciju i pruža više mogućnosti za finansiranje. Poenta je da kvalitetna umetnička i kreativna rešenja mogu da generišu prihod, direktno ili indirektno. Zato, kao što ste i sami rekli, ona ne bi trebalo da se posmatraju samo kao trošak.

U tom smislu verujem da kreativni projekti ne bi trebalo da budu samo u nadležnosti Ministarstava kulture. Oni bi trebalo da budu deo portfolija ministarstava ekonomije, inovacija, nauke, infrastrukture, turizma i mnogih drugih. Međutim, i kreativni sektor mora još mnogo da napreduje i da shvati da ta ministarstva mogu da funkcionišu samo na osnovu investicija i da su njihovi instrumenti pre poreski podsticaji nego zamišljeni fondovi novca. Rekla bih da problem nije budžet, već celokupan pristup.

Kako biste ocenili funkcionisanje kulturnih institucija u Srbiji i gde smo po tome u odnosu na Veliku Britaniju?

Različiti modeli finansiranja zahtevaju različite stilove upravljanja. Neke srpske institucije imaju veliku istoriju. Neke su, iz različitih razloga, pretrpele poteškoće tokom poslednjih nekoliko godina. Koliko razumem, politika se umešala u kulturni sektor pre više od 20 godina. I verujem da je to veliki teret. Institucije ne mogu da funkcionišu bez iskrenog i objektivnog pristupa svojoj misiji.

U Velikoj Britaniji trudimo se da unutrašnji institucionalni dijalog bude transparentan. Tražimo harizmatične lidere, ali još važnije je da ih sistemski podržavamo. Uloge upravnih odbora, umetničkih i poslovnih direktora jasno su definisane i u potpunosti se koriste kako bi se obezbedio uspeh institucija.

U kojoj meri muzeji i kulturne institucije u Velikoj Britaniji uspevaju samostalno da generišu sopstvene prihode? Koliko je taj model finansiranja održiv i kako biste ga uporedili sa Srbijom?

Uvek sam veoma impresionirana time koliko muzeji, institucije i umetnički centri u Velikoj Britaniji naporno rade kako bi bili održivi. Nedavno istraživanje pokazalo je da se među 10 najodrživijih umetničkih institucija na svetu čak četiri nalaze u Velikoj Britaniji.

Većina tih institucija koristi svaki deo svog prostora kako bi generisala dodatne prihode, kroz korporativno iznajmljivanje prostora u zatvorenom i na otvorenom, prikupljanje sredstava u zajednici, sponzorstva, filantropiju, ulaganje u obnovljive izvore energije, prodavnice suvenira, kao i strategije u oblasti hrane i pića. To je standard u Velikoj Britaniji. Međutim, uprkos tome gotovo je nemoguće biti potpuno finansijski samoodrživ i istovremeno nuditi besplatan ulaz u stalne postavke. Sve institucije se u određenoj meri oslanjaju na dugoročno javno finansiranje.

Šta vidite kao najveću prepreku u razvoju kreativnog sektora na Zapadnom Balkanu?

Najveći problem za sektor jeste to što on trenutno nije jasno definisan i ne funkcioniše kao sektor. Fragmentisan je, nema efikasne organizacije članstva niti jasne predstavnike i zato nije u stanju da predstavi ubedljivu priču o svojoj vrednosti niti da obezbedi relevantne podatke o potencijalu rasta koji bi ubedili vlade da investiraju.