Iva Čukić: Ljudi koji su decenijama živeli u Beogradu odlaze u prigradska naselja
Publikacija „100 Woman: Architects in Practice“ Kraljevskog instituta britanskih arhitekata (Royal Institute of British Architects – RIBA) predstavila je rad višestruko nagrađivanih arhitektica širom sveta. Među 100 žena koje su ostavile svoj pečat u arhitekturi, našla se i Iva Čukić koja je svoje angažovanje i rad sabrala u kolektiv Ministarstvo prostora, čiji je suosnivač.
„Da odmah odgovorimo na najčešće pitanje iz inboksa – nismo pravo ministarstvo, ali bi ovakvo ministarstvo trebalo da postoji“, navodi se na njihovom sajtu.
Rane naznake da će arhitektura biti njen životni put, videle su se u detinjstvu, u njenoj opsednutosti Lego kockama. Nakon gimnazije, akademsko usavršavanje nastavlja na Arhitektonskom fakultetu, gde su joj pitanja urbanizma i planiranja prostora privukli pažnju.
„Imala sam različite životne faze. Baš kao mala bila sam fascinirana Lego kockama. Kasnije su me uglavnom privlačile umetničke discipline. Slikala sam, svirala gitaru, išla na glumu. Talenat da razumem prostor kao treću dimenziju je otkrila u stvari moja koleginica, prijateljica mojih roditelja, u toku gimnazije i tada sam počela da se preusmeravam na arhitekturu i više učim o njoj. Ja sam u stvari završila projektantski smer na Arhitektonskom fakultetu, gde sam od sjajnih profesora naučila mnogo, ali sam se onda preusmerila na urbanizam i doktorirala na urbanizmu, jer sam kroz praksu naučila da je to mesto gde se dešavaju odnosi moći, donose odluke i da urbanizam utiče na život ljudi mnogo više nego sama arhitektura“, ističe Čukić.
Paralelno sa osnivanjem Ministarstva prostora, shvatila je da svoja znanja može da upotpuni učenjem iz drugih nauka i poznanstvima sa ljudima različitih profesija, te je tako ta znanja usmerila u osnivanje interdisciplinarnog tima koji ima za cilj da svoj doprinos pruži razvoju gradova.
„Nakon diplomiranja sam jedno vreme bila u privatnoj arhitektonskoj praksi i čini mi se da me je ta realnost usmerila kod postavljanja Ministarstva prostora i upošljavanju svih svojih veština i znanja tako da pravimo pravedne gradove u kojima ima mesta za sve, a ne samo za onaj 1% najbogatijih ljudi“, kaže Čukić.
Kada je pre godinu i po dana kontaktirao autorski tim publikacije u kojoj se našla, mislila je da se radi o šali jer, kako nam je objasnila, Kraljevski institut arhitekata Velike Britanije predstavlja najuticajniju organizaciju koja postavlja standarde u arhitektonskoj praksi. Doprinos u svetu arhitekture dala je radom na aktivaciji i reaktivaciji postojećih prostora uz konstantan rad sa ljudima, sa namerom da iznedri bolja rešenja za trenutne izazove.
„Ja sam to doživela kao ogromno priznanje, posebno što je način na koji se bavim arhitekturom dosta nekonvencionalan u odnosu na to šta mi učimo na fakultetu. Pretpostavljam da su autori prepoznali taj pristup koji neguje rad sa zajednicom, u čijem je fokusu, između ostalog i društveni boljitak. U knjizi je značajna dominacija žena koje se bave projektovanjem i izgradnjom, a moj rad karakteriše aktivacija i reaktivizacija postojećih prostora, uz konstantan rad sa ljudima“, ističe Čukić.
Beograd – grad nedovoljne količine kiseonika
Istraživanje koje je sprovelo Ministarstvo prostora, a čiji su rezultati objedinjeni u izveštaju „Prioriteti razvoja Beograda“, pokazuju da se ljudi ne osećaju dobro u Beogradu. Više od polovine ispitanika je smatralo da se grad razvija u skladu sa interesima moćnika, a zanimljivo je i da je za svakog drugog ispitanika životna sredina bila najvažnija stvar.
„Zvanična dokumentacija koju proizvodi institucija ove zemlje i ovog grada pokazuje da Beograd trenutno ima 12 odsto zelenih površina, od čega je 10 pod šumama, a samo 2 je ostalo zelenilo, dok su šume uglavnom na obodima grada. Dodatni poražavajući podatak o kome se uopšte ne govori dovoljno, a nalazi se u Planu generalne regulacije sistema zelenih površina Beograda, u zvaničnom dokumentu, jeste da Beograd raspolaže sa oko 12.000 hektara zelenih površina pod drvećem na teritoriji grada koje dnevno proizvodi kiseonika za samo 310.000 stanovnika, a nas ima 1.600.000. To su alarmantni podaci“, kaže Čukić.
Kako nam je objasnila, rešenja za ovu situacije su različita – povećan stepen participacije građana, ozelenjavanje, stvaranje velikih površina koje su u kontaktu sa tlom kako bi voda koja se stvara nakon kiše imala gde da ode.
„Imamo primere dobre prakse u Evropi. Imali smo priliku da vidimo da gradonačelnica Pariza insistira na ozelenjavanju centralnih zona. U Beču je odnos zelenih površina i izgrađene strukture 50-50. Ljubljana ima 70 odsto u korist zelenih površina. To nije važno samo zbog kiseonika, već i zbog rashlađivanja. Mi smo se malo potopili i umalo da se potopimo svaki put kada padne kiša, zato što voda nema gde da ode“, ističe Čukić.
Takođe, Kopenhagen je, prema njenom mišljenju, jedan od primera dobre prakse, u kome su napravljena zelena ostrva koja, na neki način, doprinose zaštiti životne sredine.
„Distribucija zelenih površina je veoma važna. Nije poenta da imamo 50 odsto zelenila i da se ona nalaze iza Surčina, već da nama najudaljenija zelena površina bude na 500 metara peške, što je prema parametrima kvalitetnog života. To sve treba spojiti sa celinama koje su već izgrađene, koje ne možemo da rušimo“, navodi Čukić.
Budući da je govorila o rešenjima, dodala je da ne bi bilo loše da se poradi i na smanjenju intenziteta saobraćaja, stimulisanjem javnog prevoza – pešačkog i biciklističkog.
„Svi ti elementi nisu nikakva naučna fantastika i ne podrazumevaju ogromne investicije, u smislu nečega što kao zemlja ne bismo mogli da napravimo“, dodala je Iva.
Arhitekta nije pion nekoga ko ima moć
Naša sagovornica u razgovoru za Forbes Srbija kaže da su funkcionalnost i estetika nekog prostora neodvojive, ali i da se uglavnom kreće od funkcionalnosti – da taj prostor budući korisnici mogu na najbolji mogući način da koriste. To važi i za enterijere i za eksterijere. Kako je objasnila, važno je poznavati i razumeti navike i ukuse ljudi, uvažiti ih, ali i dati neki svoj lični pečat nekoga ko ima ekspertizu.
„Ne može arhitekta da bude pion nekoga ko ima moć, kapital i profit, pa da ispunjava neke sumanute želje, već treba da bude medijator između izgrađene sredine i onoga ko u tu sredinu investira. U tom smislu je neophodno praviti balans i sve vreme imati emancipatorsku ulogu. Projektovanje je u stvari jedna predivna disciplina gde vi, praktično od nule, napravite nešto. Kao kada kuvate. Stavljate sastojke, na kraju ispadne čudo i još ako ljudi u njemu uživaju, osećaju se dobro i koriste ga, to je pun pogodak, najbolji recept“, ističe Iva.
U okviru Ministarstva prostora, Iva je radila na podršci lokalnoj zajednici i smišljanju alata za njihovo veće učešće, a u poslednje dve godine je organizovala građanske skupštine u kojima se okupljaju različiti ljudi na teritoriji Beograda. Taj proces, kako je objasnila, traje od osam do 16 sati, a ljudi pokušavaju da dođu do zajedničkog rešenja.
„Dovodimo eksperte iz različitih oblasti i u idealnim slučajevima bi tu bilo i donosioca odluka i investitora. Tu ljudi nauče da pričaju jedni s drugima, neguju kulturu dijaloga, neguju kulturu argumentovanog dijaloga. Ne iz straha, ne iz besa, ne iz grča, nego iz stavova koji su vrlo jasni. Vi tada dobijete jedan input od ljudi koji žive na toj teritoriji, oni je najbolje i poznaju jer tu žive, a od eksperata dobijete znanje da to prevedu u neku prostornu formu i to zaista daje sjajne rezultate. Da smo mi srećni politički kontekst, to bi bio formalni mehanizam. Nažalost, kod nas se suzbija participacija tendenciozno i prostora za ovakve eksperimente gotovo da nema“, ističe Iva.
U Beogradu su svi ljuti
Situacija u kojoj se lokalno stanovništvo iseljava iz grada na periferiju nije nova pojava. Tako je i u Ljubljani koja se sve više prilagođava potrebama turista. Na naše pitanje da li takav scenario možemo da očekujemo i mi i kome se Beograd prilagođava, Iva ističe da ta mantra u glavnom gradu traje već 15 godina.
„To je vidljivo kroz izjave raznih donosioca odluka i vlasti, da privlačimo investicije i turiste i to je postala rečenica koja se sve vreme provlačila u idejama kako grad treba da se oblikuje. Ja sam se pitala gde su tu građani. Šta ćemo mi koji nismo ni investitori, ni turisti. To nije način na koji se gradovi oblikuju“, kaže Čukić.
Na odlazak ljudi iz glavnog grada, kako nam je objasnila, utiču i „vrtoglave cene kvadrata“.
„Prošle godine je to bilo veoma dominantno. Puno ljudi je otišlo u Pančevo i Novi Sad. Sad imamo i voz, pa je lakše doći do Beograda. Mnogo ljudi je otišlo u prigradska naselja i to su ljudi koji su živeli decenijama na drugim lokacijama po Beogradu. Vi direktno utičete na to kako su neke navike i odnosi bili formirani do tog trenutka“, dodaje Čukić.
Onlajn mapa koju je Ministarstvo prostora napravilo početkom 2023. pokazuje koliko je priuštivo stanovanje u Beogradu. Kada uđete na ovu digitalnu platformu, sa leve strane možete da vidite dostupne nekretnine u gradu, dok sa desne, kada ispunite lične parametre, poput veličine domaćinstva, vaša primanja i gde biste želeli da živite, možete da vidite koliko stanova i na kojim lokacijama je, prema datim parametrima dostupno.
„Podaci su bili poražavajući. Vi shvatite da ne postoji ništa na teritoriji Beograda. Ideja je bila ne samo da zaključimo da je situacija katastrofalna, već da motivišemo i organizujemo da se stambene politike menjaju. Mislim da je to osnovno ljudsko pravo“, zaključuje ona.
Iva nam je objasnila i da stanovništvo Srbije dolazi u „grad koji pruža prilike“, jer je, u većini manjih mesta, lokalna ekonomija potpuno uništena, prostori degradirani i u njih se ne ulaže dovoljno. Isto tako postoji manjak univerzitetskih centara koji bi okupili ljude i zadržali ih tamo, što je „posledica višedecenijskog nebavljenja time“.
„Napetost koja postoji u Beogradu, što bi rekla jedna žena koja živi na primorju, kada sam je zvala da dođe u Beograd da je ugostimo, a ona kaže ‘ne mogu, čula sam da su u Beogradu svi ljuti’. To je zato što živite u nehumanim uslovima. Kada smo konstantno izloženi zvuku sirene, nekoj vrsti vizuelnog i zvučnog zagađenja, mi ne možemo da budemo opušteni“, kaže Čukić.
Koncept 15-minutnog grada
Mnogi gradovi u svetu imaju takozvane „Sitije“ ili nešto nalik konceptu 15-minutnog grada. U „gradu unutar grada“ imate sav potreban sadržaj „nadohvat ruke“. Sa Ivom smo ragovarali i o tome da li Beograd ima takvo jedno mesto i da li postoji mogućnost za njegovo razvijanje.
„Kada se govori o tome, onda se najčešće priča o Beogradu na vodi, kao nekoj novoj celini. Beograd na vodi to nije. To je u arhitektonskom smislu neka osrednja replika toga. On je i vrlo osiromašen obrazac takvih gradova, gde je stanovanje luksuzno. Tu nema vrtića, škola, domova zdravlja, sadržaja kulture i slično“, navodi Čukić.
Inače, koncept 15-minutnog grada, osmislio je profesor sa Sorbone Karlos Moreno, a ideja je bila da se zadovolje svakodnevne potrebe čoveka u opsegu kratke šetnje ili vožnje biciklom od petnaestak minuta.
„Zanimljivo je da je naš generalni urbanistički plan iz 1972. godine čak omogućio da Beograd to bude. Dakle, pre 50 godina je Beograd zamišljen kao decentralizovani skup međusobno povezanih centara, a najbolji primer toga su, na primer Banovo Brdo, blokovi na Novom Beogradu, Cerak Vinogradi, pa čak i Dorćol“, kaže Čukić.
Planiranje grada je zajednička odgovornost
Iva zaključuje da je prostor fizička manifestacija vrednosti jednog društva i da je sramota da naši prostori budu izbetonirane površine, kockarnice, prazni stambeni kvadrati, neprovetreni i neosunčani prostori.
„Mi treba da se služimo tehnološkim napretkom, da nam to budu alati, da nam kapital bude alat, kako bismo pravili gradove za ljude i da ih dugoročno planiramo. Dakle, ne u vremenskom periodu političkog mandata, to je realnost Srbije. Ne na dve, četiri ili pet godina, nego 20, 50, 100. To je karakteristika razvijenih gradova, da se planira dugoročno, uzimajući u obzir političke, društvene, ekonomske, kulturne i ekološke obrasce“, kaže Čukić.
Ona je dodala da moramo da budemo sa civilizacijskim napretkom jer je planiranje grada naša zajedička odgovornost i mora da bude odraz društvenog dogovora.
„U suprotnom, mi nismo nikako u skladu sa civilizacijskim napretkom. Moramo da pravimo humane prostore, zelene, održive. Stambenu arhitekturu koja je u skladu sa potrebama, tako da svi imaju krov nad glavom, da naselja imaju kulturne, obrazovne i rekreativne sadržaje, misleći da oni koji u njemu žive, žive dostojanstveno, ali i vodeći računa o budućim generacijama“, zaključuje Čukić.