Kako francuska dinastija Milije, vlasnik poznatog lanca sportske opreme u Srbiji, vlada svetskom maloprodajom iz apsolutne senke
Dok globalni poslovni mediji u stopu prate svaki korak Bernara Arnoa, tvorca luksuznog konglomerata LVMH (75 poznatih brendova u portfoliju), ili seciraju navike i životne stilove silicijumskih tehnoloških milijardera, daleko izvan medijskih reflektora vlada jedna tiha imperija, u vreme kada su imperije sve glasnije i željne pažnje.
Njen uticaj na svakodnevnu egzistenciju prosečnog građana Evrope, ali i sveta, zapravo je neuporedivo dublji nego što bi većina mogla da pretpostavi. Svaki put kada ste u Dekatlonu kupovali opremu za rekreaciju, širom Evrope kupovali u hipermarketu Ošan (Auchan) u potrazi za namirnicama, ili preuzimali građevinski materijal u Leroa Merlen (Leroy Merlin), na kasi ste spuštali novac na oltar jedne te iste porodice.
Reč je o dinastiji Milije, zatvorenom francuskom porodičnom klanu koji iz svog istorijskog sedišta na severu Francuske upravlja udruženjem poznatim kao Association Familiale Mulliez (AFM). Sa konsolidovanim godišnjim prihodima koji prelaze psihološku granicu od 100 milijardi evra i sa globalnom armijom sa više od 700.000 zaposlenih, ova preduzetnička loza je uspela u nečemu što moderni Volstrit smatra nemogućim.
Izgradili su poslovni model otporniji na krize od većine tehnoloških giganata današnjice. Tajna njihovog opstanka i kontinuiranog rasta kroz decenije ne krije se u agresivnim akvizicijama finansiranim jeftinim dugovima, već u gotovo religioznom socio-ekonomskom konceptu koji ekonomisti često, sa dozom ironije i divljenja, nazivaju „komunizam deoničara“. Izraz koji je osmislio i upotrebio francuski novinar i pisac Bertran Leman.
Fanfare Bernara Arnoa…
Da bi se u potpunosti shvatilo koliko je modus operandi porodice Milije anomalija u savremenom kapitalizmu, neophodno je postaviti ga u direktan kontrast sa najbogatijim čovekom Francuske i jednim od najbogatijih u svetu Bernarom Arnoom. Arno je hodajuća personifikacija modernog koncepta akumulacije bogatstva i dominacije. On ne trguje samo materijalnim dobrima. LVMH prodaje status i prestiž upakovan u skupocenu kožu i fine mehaničke sklopove. Nedavne istrage italijanskog tužilaštva otkrile su da se torbe brendova unutar konglomerata (poput Diora) sklapaju u kineskim ilegalnim radionicama u predgrađu Milana za svega 53 evra, A prodaju se u buticima za 2.600 evra. Uprkos tome, potražnja nije opala.
Arno ide i korak dalje, kupujući besmrtnost kroz mecenatstvo, grandiozne umetničke izložbe i arhitektonske spomenike. Status mu je ravan predsedničkom, i to moćnih država. Njegova Fondacija Luj Viton, locirana na obodu Bulonjske šume u Parizu, predstavlja čudo od stakla i čelika koje potpisuje legendarni Frenk Geri. Fizičku manifestaciju njegove moći krase neke od najskupljih privatnih kolekcija savremene umetnosti na planeti. Remek-dela Žan-Mišel Baskijata, Endija Vorhola, Gerharda Rihtera i Demijana Hirsta. Kroz ove vanserijske kulturne projekte, Arno se pozicionirao na sam vrh svetske društvene hijerarhije. Savršeno je spojio akumulirani kapital sa apsolutnom kulturnom i intelektualnom nadmoći nad masama.
… i Fransoe Pinoa
Glavni Arnoov suparnik na berzanskom parketu, ali i na polju umetničkog prestiža, jeste Fransoa-Anri Pino. Harizmatični lider konkurentske grupacije Kering. Pod njenom kapom se nalaze modne kuće Guči i Balensijaga. Pinoov status u globalnom džet-setu dodatno je zacementiran i glamuroznim brakom sa holivudskom divom Salmom Hajek.
Dok Arno i Pino vode neprekidni tihi rat otvarajući privatne muzeje po Parizu i Veneciji, i dok se javno takmiče ko će potpisati veći ček i donirati više stotina miliona evra za rekonstrukciju spaljenog Notr Dama, njihovi životi i poslovni potezi seciraju se pod lupom javnosti. Nasuprot tom svetu bliceva, skupocenog šampanjca i crvenih tepiha, porodica Milije je apsolutna antiteza. U njihovoj sferi uticaja nema paparaca. Nema dizajnerskih muzeja i glamuroznih supružnika sa holivudske A-liste. Samo red, rad i disciplina.
Komunizam akcionara, tajni pakt iz 1955. i gvozdeno pravilo „Svi u svemu“
Geneza uspeha i jedinstvene strukture porodice Milije datira sa samog početka 20. veka. Tada je udaren temelj bogatstvu u tekstilnoj industriji u srcu severne Francuske, u gradu Rubeu. Prelomna tačka koja je omogućila transformaciju regionalne preduzetničke porodice u neuništivi globalni konglomerat dogodila se 1955. godine. U tom istorijskom trenutku, suočeni sa biološkim širenjem porodice i realnom opasnošću da se akumulirano bogatstvo usitni kroz nasledna prava, te da pojedini nezadovoljni rođaci počnu da prodaju svoje udele spoljnim investitorima ili bankama, članovi klana seli su za sto i potpisali interni pakt koji drži imperiju na okupu i danas.
Tada je formulisano i pravno kanonizovano pravilo: „Tous dans Tout“ (Svi u svemu).
Ovaj koncept je radikalno srušio tradicionalne postulate privatnog vlasništva unutar porodičnih kompanija. Prema slovu ovog sporazuma, nijedan pojedinačni član porodice Milije, bez obzira na ulogu, staž ili status, ne poseduje akcije konkretnog brenda. Umesto toga, svi članovi porodice koji ispunjavaju stroge interne uslove poseduju isključivo udele u krovnom porodičnom fondu (AFM).
Ovakva diverzifikacija unutar zatvorenog sistema stvorila je savršen ekonomski perpetuum mobile. Ukoliko jedna industrijska grana ili konkretna kompanija unutar njihovog sistema zapadne u strukturnu krizu pod naletom recesije, profitabilniji delovi porodične galaksije automatski, bez ikakvih spoljnih odobrenja, prelivaju stotine miliona evra svežeg kapitala kako bi stabilizovali uzdrmani segment. Zbog toga su njihove kompanije praktično imune na bankrot. One nikada ne zavise od fluktuacija na svetskim berzama, hirova investicionih fondova sa Volstrita ili rigidnih bankarskih kredita. Oni su i banka i investitor i poslednja linija odbrane.
Nema besplatnog ručka
Unutar porodice Milije, koja danas broji više od 1.400 živih potomaka (od kojih status aktivnih akcionara ima oko 1.000), takav scenario je sistemski onemogućen.
Ovde vlada meritokratija. A činjenica da neko nosi prezime Milije ili je direktan potomak osnivača ne garantuje apsolutno ništa osim prava na bazično obrazovanje. Da bi mladi i ambiciozni član porodice uopšte dobio privilegiju da sedne u menadžersku fotelju neke od kompanija, on mora da prođe kroz „poslovnu Legiju stranaca“.
Kandidati moraju uspešno da završe višegodišnje zatvorene interne seminare na kojima se do najsitnijih detalja izučava finansijska filozofija, kultura i specifičan etički kodeks AFM-a. Naslednici ne počinju karijeru kao asistenti direktora. Provode provode mesece, pa i godine, radeći na pozicijama običnih kasira u Ošan hipermarketima. Ili kao prodavci patika u Dekatlonu. Da bi se napredovalo na korporativnoj lestvici, mladi menadžer mora da obezbedi zvaničnu, pismenu i argumentovanu podršku najmanje četiri starija, dokazana člana porodice koji su već uspešno vodili velike operacije u okviru sistema.
Vrhunac ove specifične korporativne demokratije sa masonskim elementima događa se svake četiri godine u maju. Tada se stotine članova porodice iz celog sveta okuplja na strogo zatvorenoj, tajnoj skupštini. Tu se bira sedmočlani upravni odbor, poznatiji kao „Conseil de gérance“. To telo predstavlja vrhovni autoritet koji donosi strateške odluke o tome u koje će se globalne projekte usmeriti stotine miliona evra akumuliranog profita. Tokom dugog niza godina, ovu moćnu mašineriju je kroz proces digitalne transformacije i prelazak na kanale internet trgovine uspešno vodio Bartemli Gislan. Sa druge strane, operativne biznise, poput posrnulog Ošana, danas vodi ključni i prekaljeni porodični tehnokrata Fabijen Dervil.
Finansijska askeza
U eri u kojoj kompanije na berzama grčevito troše i do 80% svog slobodnog keša na isplatu dividendi i agresivni otkup sopstvenih akcija, samo da bi veštački održale cenu na berzi i zadovoljile kratkoročne, kvartalne apetite nestrpljivih investitora, porodica Milije demonstrira radikalno drugačiju ekonomsku filozofiju. Njihov sistem je postavljen na temeljima ekstremne finansijske askeze i dugoročnog planiranja koje se ne meri kvartalima, već decenijama.
Interna pravila AFM-a su po ovom pitanju neumoljiva. Tek oko 1% od ukupno generisane vrednosti i profita kompanija isplaćuje se članovima porodice u vidu ličnih dividendi. Taj procenat je sasvim dovoljan za blagostanje. Istovremeno sprečava članove porodice da postanu dekadentni rentijeri odsečeni od realnosti. Ostatak od 99% profita se reinvestira nazad u biznis, razvoj logistike, inovacije, digitalizaciju…
Ova potpuna izolovanost od spoljnih finansijskih uticaja i želja za kontrolom išla je toliko daleko da je porodica razvila sopstvenu visoko zaštićenu internu društvenu mrežu. Ona je apsolutno neprobojna i zatvorena za javnost. Preko ovog ekskluzivnog digitalnog kanala, stotine rođaka rasutih širom meridijana svakodnevno komuniciraju. Analiziraju finansijske izveštaje, koordiniraju kompleksne logističke operacije i glasaju o finansiranju novih startap projekata unutar porodičnog ekosistema. Nema Instagrama i Tiktoka, samo biznis.
Razlike
Na jednoj strani je Bernar Arno, korporativni bos medičijevskih ambicija, koji kroz visoku umetnost i apsolutni luksuz projektuje moć kao spektakl koji fascinira mase, na drugoj strani se nalaze Milijeovi. Oni su živi dokaz da u modernoj eri, kojom dominiraju nestabilne, spekulativne tehnološke akcije i agresivni investicioni fondovi, tradicionalni, duboko ukorenjeni porodični kapitalizam i dalje predstavlja najčvršću ekonomsku strukturu na planeti.
Spajanjem naizgled nespojivih koncepata, od kolektivnog vlasništva, odsustva sa berzanskih tržišta do gvozdene porodične discipline, ova dinastija je kreirala biznis model koji uspešno odoleva globalnim inflacijama, geopolitičkim ratovima i smenama generacija. Apsolutna moć nad procesima i tržištima se, zapravo, najefikasnije i najduže čuva onda kada se operiše u potpunoj, apsolutnoj tišini. Tiha voda breg roni, rekao bi rimski pesnik Ovidije.