Kiril Dmitrijev – ruski „Amerikanac“: Čovek za novac i mir i mogući naslednik Putina

Ruski fond za direktna ulaganja (RDIF) osnovan u junu 2011. pod vođstvom ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva i premijera Vladimira Putina. Sa deklarisanim ciljem ulaganja u kompanije u sektorima ruske ekonomije sa visokim rastom. To je jedan od načina za promociju tržišnog kapitalizma u Rusiji i vid olakšanja stranim kompanijama da ulažu u ruske kompanije.

Tokom godina fond se povezao sa raznim investicionim platformama zemalja širom sveta. Ali i etabliranim kompanijama poput Mubadale iz Abu Dabija ili Ronesans iz Turske. Kina, Francuska (Bpifrance), Katar, Japan (Japan Bank for International Cooperation), Italija, Kuvajt, Bahrein, svi su bili orni da ulažu. Rusima je to i trebalo jer je u fond samo 10% novca dolazilo iz Rusije, prema podacima sa veb-sajta RDIF-a. Svetski ekonomski forum baratao je cifrom veom od 40 milijardi dolara stranih investicija kroz 100 poslova (podaci iz 2016. i 2017.)

Saradnja sa delom partnera postala je neodrživa nakon ruske invazije na Ukrajinu. Sjedinjene Američke Države stavile su fond i njegovog generalnog direktora na listu sankcionisanih ruskih entiteta i lica. U obrazloženju odluke o sankcijama, Kancelarija za kontrolu strane imovine (OFAC), koju smo u Srbiji apsolvirali zbog situacije sa NIS-om, označila je RDIF kao tajni fond Vladimira Putina. I simbol šire ruske kleptokratije. Senka na ovaj fond, svojevremeno izrazito slavljen na Volstritu, pala je i ranije, tokom aneksije Krima.

Ko je Kiril Dmitrijev?

Sve ove godine na čelu fonda nalazi se jedan čovek, koji je postojeći nadzorni i međunarodno-savetodavni odbor učinio gotovo konfekcijskim. Kiril Dmitrijev čovek je od poverenja sve ove godine. A znamo da se Putin lako naljuti ukoliko neko pogreši, a ume i da sankcioniše. Medijski je u prvi plan došao tek tokom američko-ruskih pregovora za završetak rata u Ukrajini. On i Stiv Vitkof gotovo su u drugi plan bacili Marka Rubija i Sergeja Lavrova. Nezvanični kanali postali su prvi vesnici mira.

Kako i zbog čega?

Simboliku je teško zaobići. Sentiment Dmitrijeva prema Ukrajini postaje jasan nakon jednog pogleda na njegovu biografiju. Rođen je u Kijevu 1975. godine, da bi već sa 14 godina bio među prvim ruskim studentima koji su učestvovali u programu razmene. Odlazi u Nju Hempšir, da bi iste godine sa prijateljima svojih roditelja otišao u Kaliforniju. Obrisi njegovog života u Americi pomaljali su se nakon što je uz ubeđivanje porodice domaćina i samog Dmitrijeva boravišna administracija pristala da postane deo koledža Futhil.

Američki dani i osvajanje moći u Rusiji

Sa druge strane kristalno jasni su bili i njegovi mentalni kapaciteti. Iako nije znao engleski jezik, do te mere je napredovao na koledžu da mu je sledeća stanica bila čuveni Stenford (diplomirao na osnovnim studijama ekonomije). Diploma sa Stenforda dovela je do poslova u Mekinziju i Goldman Saksu 1990-ih. Završena je i master diplomom poslovne administracije sa Poslovne škole Harvarda. Nakon dve godine u Mekinziju, rada u kancelarijama u Los Anđelesu, Moskvi, Pragu, odlazi u Goldman Saks kao investicioni bankar koji obećava. Iako je nakon samo godinu dana napustio kompaniju, proveo je dovoljno vremena da ga američki finansijski krugovi zapamte. I da oseti kako Amerika diše. Plodove nekih kontakata požnjeo je godinama kasnije.

Vratio se 2000. u Moskvu, i ako deluje da je prošao sito i rešeto, tada je imao samo 25 godina. Postao je deo Američko-ruskog investicionog fonda. Istovremeno je radio u fondu privatnog kapitala Delta Private Equity Partners od 2002. do 2007. godine. Za njegov povratak najzaslužniji je uticajni ruski biznismen Anatolij Karačinski, osnivač i predsednik ruske IT kompanije IBS Group, koji ga je kontaktirao još dok je bio u Češkoj.

Preko veza do Putina

U Moskvi ga znatiželja ka svetu nije napuštala, pa je u biznis nedeljniku Vedemosti, upozoravao da će finansijska kriza 2008. biti duga. I bio je u pravu. Nakon što je postavljen na čelo fonda 2011. godine, svet i ekonomske problematike bile su mu na dlanu i zvanično, kroz brojnih funkcija. Zamenik predsednika Investicionog saveta pri predsedniku Državne dume, ruski predstavnik u APEK-u, predsednik Radne grupe za investicije i infrastrukturu B20 tokom ruskog predsedavanja G20, ruski predstavnik u Poslovnom savetu BRIKS-a.

Kasnije u karijeri, njegov glavni poslovni proboj i ulazak u elitne ruske mreže moći došao je kroz veze sa Viktorom Pinčukom. On je ukrajinski milijarder i biznismen. I zet bivšeg ukrajinskog predsednika Leonida Kučme. Vodio je njegov fond Icon Private Equity. Ono što je zaista stavilo Dmitrijeva na mapu bio je brak sa Natalijom Popovom, TV voditeljkom koja je bila bliska prijateljica i poslovni partner Putinove ćerke, Katerine Tihonove. Parovi su čak išli i na zajedničke odmore do razvoda Tihonove od svog supruga 2018. godine.

Trajne spone sa Amerikom i čovek zadatka

Da je ostavio trag na Zapadu svedoče i priznanja koja je dobijao uveliko nakon što je napustio Ameriku. Svetski ekonomski forum je 2010. izabrao Dmitrijeva za mladog globalnog lidera. Izabran je i za potpredsednika Ruske unije industrijalaca i preduzetnika. Godinu dana kasnije postao je jedini ruski državljanin koga je časopis Private Equity International proglasio jednim od 100 najuticajnijih stručnjaka za privatni kapital.

„Hajde rešavaj ovo ti, ti ih poznaješ“, kao da je čuo od svojih nadređenih. Neko je morao da otopli finansijsku zimu sa Amerikom, a ko bi to bolje sproveo od njega? Početkom 2017. godine Dmitrijev se kao predstavnik ruske vlade, sastao sa Erikom Prinsom, osnivačem privatne vojne kompanije Blekvoter i neformalnim reprezentom Trampovog tranzicionog tima na Sejšelima.

Ovaj sastanak je spominjao u svom izveštaju i specijalni savetnik SAD Robert Miler, koji je istraživao mešanje Rusije u predsedničke izbore u Sjedinjenim Državama 2016. godine. U izveštaju se spominje i njegov kontakt sa Džaredom Kušnerom (navodno se video sa Rikom Geršinom, bliskim Kušnerovim prijateljem), kroz posredovanje Džordža Nadera, savetnika prestolonaslednika UAE Mohameda bin Zajeda.

Ukrajina i čovek za mir

Možda bi i ova impozantna biografija ostala u zapećku da se Kiril Dmitrijev nije ukazao kao jedna od glavnih figura u pregovorima o prekidu rata u Ukrajini. Prvo kroz nezvanične mirovne pregovore, sastanke sa Džaredom Kušnerom i Trampovim specijalnim izaslanikom Stivom Vitkofom u Majamiju u oktobru 2025, iako je i tada bio pod američkim sankcijama. „Pusti zakon“, kao da je rekao Tramp, ugledajući se na čuvenu Titovu repliku.

Do poverenja i pregovaračkog stola došlo se postepeno, kroz novac, koji Tramp najbolje razume. A deluje da Dmitrijev savršeno razume Trampa.

„Američke kompanije izgubile su 324 milijarde dolara napuštanjem Rusije nakon početka rata u Ukrajini, pa zašto se ne bi vratile?“, izjavio je jednom prilikom Dmitrijev. Bez da je dodao šta je Rusija tražila zauzvrat. Svima je bilo jasno, skidanje sankcija. U martu 2025. godine, baš Goldman Saks je postao prva velika američka finansijska institucija koja je ponudila derivate vezane za rublju investitorima od uvođenja zapadnih sankcija 2022.

Otprilike u isto vreme, ruski predsednik Vladimir Putin izdao je dekret kojim se odabranim američkim investicionim fondovima dozvoljava da likvidiraju ili prenesu svoj udeo u ruskim hartijama od vrednosti. Goldman Saks, je i ranije bio pod lupom zbog spona sa politikom. Nekada Stiven Mnučin i Gari Kon, danas Dmitrijev.

Nezadovoljstvo Lavrova

Ulogu čoveka od zadatka preuzeo je još tokom pandemije kada je RFDIF finansirao rusku vakcinu Sputnjik V. Nju je Kiril video kao misionarski zadatak, meku moć. Nedavno je predložio izgradnju masivnog železničkog tunela od 112 km ispod Beringovog moreuza. On bi povezivao Rusiju i Aljasku, sugerišući da bi mogao da se izgradi po ceni od osam milijardi dolara. Tako je oživeo tako stare ideje za evroazijsko-severnoamerički transport.

Pregovaračka moć nije došla bez borbe. Nakon prvog sastanka u februaru 2025. u Rijadu u okviru ukrajinskih pregovora o prekidu vatre između Trampove administracije i ruske strane, svi su svedočili nezadovoljstvu Sergeja Lavrova zbog prisustva Dmitrijeva. Vladimir Putin je navodno rekao Lavrovu da će rusku delegaciju činiti samo on i predsednički pomoćnik Jurij Ušakov. Međutim, na odvojenom privatnom sastanku, Putin je odobrio direktan zahtev Dmitrijeva za učešće, neobavestivši Lavrova. Dmitrijev je prvobitno bio primoran da čeka u hodniku, gde je razgovarao sa novinarima dok su se Lavrov i Ušakov sastali sa državnim sekretarom SAD Markom Rubijom.

Putinov naslednik?

Možda je tada bio u hodniku, ali je u nekim drugim momentima očigledno bio na pravom mestu. Radeći zajedno sa specijalnim izaslanikom SAD Stivom Vitkofom i Džaredom Kušnerom, Dmitrijev je pomogao u izradi mirovnog plana od 28 tačaka. Ključne odredbe predloga su trajna zabrana učlanjenja Ukrajine u NATO, ograničenje veličine ukrajinske vojske (600.000 vojnika), de facto priznanje ruske kontrole nad Krimom i Donbasom i ukidanje zapadnih sankcija protiv Rusije.

Pitanja ko zaista vodi rusku diplomatiju, postala su još legitimnija kada su drugog decembra Stiv Vitkof i Džared Kušner viđeni kako šetaju Crvenim trgom zajedno sa Dmitrijevim. Onima koji smatraju da siva eminencija spoljne politike preuzima glavnu reč u odnosu na zvanične poluge koje predvodi Lavrov, u prilog ide i nedavni razvoj događaja koji nagoveštava mogući sporazum između dve zaraćene strane kroz posredstvo Amerike. To je pre nekoliko dana nagovestio i predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski. Dodao je da Ukrajina odustaje od članstva u NATO, što je bio jedan od glavnih ruskih uslova.

Ukoliko mirovni plan ugleda svetlost dana gotovo da nema sumnje ko je novi broj jedan ruske spoljne politike. I ko će da pobere sve lovorike mira, koji mnogi smatraju ruskom pobedom. Ko zna šta donosi sutra. Možda je baš Dmitrijev budući Putinov pik za naslednika. Po svemu što nam je do sada poznato to ne bi bilo iznenađenje.