KOMENTAR Partizan je talac, Partizan je slika našeg društva

Znači nije do Željka. Gospodine Ostoja, ostavite nam Partizan (na miru).

Ostoju Mijailovića sreo sam jedini put u Sarajevu. Bio je 1. oktobar ove godine. Dan nakon ovosezonskog debija u Evroligi. Sramotno smo poraženi od Dubaija na premijeri. Videlo se već tada (još jasnije iz ove perspektive) veliko nezalaganje.

Prvi put gledao sam Partizan sa prenosom na arapskom jeziku. Zanimljivo iskustvo, hotel je imao Dubai TV.

Dan nakon utakmice na poslovnoj konferenciji imao sam priliku da intervjuišem Emila Tedeskog. Poznatog poslovnog čoveka iz Hrvatske. Ono što me je iznenadilo u tom trenutku jeste da sam pred sam događaj na spisku učesnika video ime predsednika Košarkaškog kluba Partizan. Nisam verovao da će doći jer sam pomislio da je s ekipom u Emiratima.

Ipak. Bio je tu.

ROI (Return on investment)

To me je i podstaklo da Tedeskom, pun utisaka nakon utakmice, postavim i sportsko pitanje (od 35:40 na videu).

„Vi ste čovek iz košarke, tu je predsednik mog omiljenog kluba, gospodin Ostoja Mijailović. Tu se isto ulaže puno kapitala. I pitanje te odanosti i autoriteta jednog Željka Obradovića. I kako su sinoć Partizan i Zvezda počeli ne obećava neki povraćaj na kapital…dobar. Je l‘ vas dvojicu frustrira kad obezbedite sve, a onda ti koji treba da opravdaju taj kapital neće da skaču, neće da trče, neće da igraju odbranu?…“.

Publici se oteo smeh. A kamera N1 u tom trenutku uhvatila je reakciju Ostoje Mijalovića.

Odgovor Tedeskog je usledio.

„Prvo ovako. Partizan ima nešto što nema gotovo nijedan klub u Evropi. Ima najbolju publiku. Ima non-stop punu dvoranu, neovisno o rezultatu. Ja se sećam kad je Cedevita tad još u Zagrebu izbacila u polufinalu ABA lige Partizan košem Nolana Smita preko centra u zadnjoj desetinki sekunde…“

„I danas se sećamo toga…“.

Fićom protiv Mercedesa

„…I izbacila u tom trenutku Partizan četiri godine iz evropskih takmičenja. Publika, preko 17.000 ljudi je frenetično tražila da se igrači vrate da im aplaudira iako su igrači izgubili. To može samo publika Partizana, nek se niko ne uvredi. I u tome je taj ekviti nestvaran. S druge strane, ako govorimo o košarci u Evropi, ona je totalno u slepoj ulici. Naime, nepravedna je i postaje besmislena. Za razliku od NBA gde, da bi imao NBA klub, a podsećam da je lista čekanja milijardera da postanu vlasnici franšize u NBA najduža lista koja postoji za bilo koju želju milijardera…ultra, ultra bogatih ljudi, je vrlo čestita. Svi imamo seleri kep. Svi imaju jednako novca za potrošiti u sezoni. Znači, ne može onaj ko je bogatiji i ima mogućnost više, kupit više.

I broj dva, najslabiji u ovoj godini, bira…ima mogućnost birati prvi najboljeg igrača na draftu u narednoj godini. U Evropi je džungla i nered. Najbogatiji nemaju limit i svake godine je gep između Reala, Barcelone, Olimpijakosa, Panatinaikosa u odnosu na druge klubove sve veći. S druge strane, biraju prvi. Nakon što NBA uzme svoje, oni biraju sledeći. I nema to veze sa fernesom. Jednostavno pravila evropska, ne prate logiku zdrave konkurencije.

Poreska politika

Da ne govorim još jedan treći aspekt da su porezna opterećenja u Sloveniji, gde sam ja predsednik kluba Cedevita Olimpija, 60%. U Srbiji i Crnoj Gori su ne veća od 10%, a u Dubaiju koji igra Adriatic basketball league, a od ove godine i Euroligu sa Zvezdom i Partizanom, su nula. Tako da imate apsurd. Da naš budžet u Ljubljani u bruto je veći od mojih prijatelja u Budućnost Voli u Podgorici, a neto za igrače oni imaju 50% više nego što mi imamo u Ljubljani. Tako da sve skupa to sa košarkom i nema veze. Da se vratim na ovo. Željko Obradović – najbolji trener Evrope svih vremena – to govore rezultati. Partizan, najbolja publika, a na terenu pobeđuje srce, a ne uvek budžet“, rekao je Tedeski.

Nakon ovog razgovora, Mijailović je prišao i pozdravio se. Razmenili smo par rečenica o sinoćnoj utakmici. Kao navijač pitao sam zašto moramo stalno da krećemo iz minusa.

Razlog je u tom trenutku video u umoru igrača. Tom povratku sa turneje u Australiji.

Mora li stalno konfrontacija?

U redu.

A gde smo danas?

Partizan više nema najboljeg trenera u Evropi. Zbog koga i zbog čega?

Ko bi rekao da ćemo samo dva meseca kasnije da se nađemo u ovoj situaciji. Da Partizan izgubi najboljeg trenera. Da navijači i u takvoj situaciji pokušaju da podrže tim. Isti onaj koji je praktično oterao najboljeg trenera ikada. I da igrači nastave po starom.

Virtus, Žalgiris i Makabi su bolno vratili sve u realnost. Znači nije do Željka. Ipak je do igrača.

Partizan je praktično talac nekolicine igrača. I rukovodstva koje tu situaciju ne rešava. Ili neće da rešava.

Oni ne smeju ni dana više da ostanu u Partizanu, a kamoli da igraju.

Hvala im. Nećemo ih se sećati. Osim po lošem.

Predsednik je doveo sebe u situaciju da ne sme da dođe na utakmicu kluba koji vodi. Zamislite taj nonsens. I uz to, ne vidi svoju odgovornost.

Gori Rim

U Srbiji deceniju i više gledamo taj neronovski pristup da sve može da sagori u paklu, ali se ja neću povući. Koliko će to biti skup račun.

Taj nagon da se građanima uporno gura prst u oko dok ne dođe do granice pucanja je nešto još više zabrinjavajuće u našem društvu.

Ta nerazumna istrajnost da se ne prizna neuspeh, kao i potreba da budeš hvaljen čak i kada je ta pohvala blatantno lažna, boli…

Ta užasna nekompetentnost i nezajažljiva želja da se zauzmu pozicije…

Partizan je doveden u lošu poziciju. Njegova najveća investicija sedi na klupi. Kod tri trenera. I niko to ne rešava. Šta bi moglo da nas razuveri da klub nije zaključio toliko nepovoljan ugovor pa ne može da mu se momentalno zahvali nego ćuti i trpi neprofesionalnost. I trpi da se i drugi igrači ponašaju krajnje neodgovorno. Kako bi ova situacija bila rešavana u biznisu?

Ali, zar nije tako u celoj državi? Nekompetentni na funkcijama, novac iz budžeta se rasipa na nepotrebne ili preplaćene poslove, država kao talac pojedinaca koji iz nje isisavaju život, sukob sa sopstvenim narodom, sankcije, izolacija… Lako ćemo za košarku.