Da li je Željko Obradović (bio) lider?

Ako se nekome učinilo da je Željko Obradović heroj koji jednim pogledom pretvara „prosečne“ Amerikance u evropske šampione – utakmica sa Panatinaikosom ga je brutalno „spustila na zemlju“. Ali i mnoge pre ove su ukazivale na problem, koji je na kraju rešen na najveću moguću štetu kluba.

Partizan je opet skliznuo, društvene mreže eksplodirale, a legendarni trener delovao je na poslednjoj utakmici kao da bi najradije samom sebi dodelio tehničku.

Na pitanje kako izaći iz krize, Obradović je samo slegnuo ramenima: „Ne znam“.

Njegovi potezi i pre svega komentari na račun igrača i igre podelili su navijače. Sudeći po komentarima na društvenim mrežama, jedni su mu poručivali da „samom sebi da otkaz“ dok su drugi davali bezrezervnu podršku.

Ko je izgubio?

Forbes Srbija analizirao je u kojoj meri je Obradović (bio) model lidera. Da li bi lider trebalo da bude taj koji će javno (neki misle i isključivo) ukazivati na propuste igrača? Da li bi lider trebalo da dozvoli da igrači koriste mobilne telefone u svlačionici pred i posle utakmice (umesto da se fokusiraju na meč) što im posle javno zameri? Da li lider može da ne zna zašto na dan utakmice saznaje da igrač ne može da igra i ne zna razlog? Da li lider može sebi da dozvoli da javno prizna da nema rešenje za tešku situaciju u kojoj je tim? Da li je zakasnio s reakcijom na probleme koji su bili vidljivi i navijačima? I, na kraju, da li je možda bio previše popustljiv prema igračima što je narušavalo njegov autoritet?

A, s druge strane, sa devet titula Evrolige i još više titula šampiona u nacionalnim prvenstvima, nesporno je bio sportski lider i postao legenda ovog sporta kojem će veoma teško drugi ugroziti to mesto. Zbog toga danas njegova ostavka predstavlja šok za navijače koji verovatno nisu očekivali rasplet s njegovim odlaskom. Posebno kada vide da odlazi neko ko se posvetio voljenom klubu, umesto igrača koji su tu možda samo jednu sezonu i verovatno će biti brzo i zaboravljeni, kao mnogi pre njih.

Šok terapija

Novinarka Sportkluba Rada Nikolić, s kojom je Obradović imao nekoliko „okršaja“ na konferencijama za novinare kada je svojim pitanjima pogađala suštinu problema u timu, osvrćući se na izjavu o mobilnim telefonima, podseća da u životu Željka Obradovića ništa nije slučajno. Prema njenim rečima, on nije „puk’o pred kamerama“ – već se odlučio za „šok terapiju“.

„Ta izjava ne bi trebalo da dovede u pitanje njegove liderske i trenerske sposobnosti. Ne samo zbog onoga što je uradio u evropskoj košarci i u svetskim razmerama. Jednostavno ako to dovedemo u pitanje, ako dovedemo u pitanje Željka Obradovića, onda koga sve još nećemo dovesti u pitanje. To, s druge strane, ne znači da je on bezgrešan i perfektan. Ja tu njegovu izjavu tumačim kao vrstu šok terapije. Devedeset odsto sastava su stranci. Pa uporedite samo ono što je rekao pred kamerama za sajt Evrolige. To nema veze sa onim što govori za domaće medije koji trenutno imaju ekskluzivno pravo prenosa evroligaških utakmica. Da li će njima to naši igrači prevesti i da li će to imati efekta, lično se bojim da neće“, objašnjava Rada, koju smo o ovoj temi pitali pre nego što je Obradović, na kraju, ipak podneo ostavku.

Introvertnog i kontrolisanog Željka Obradovića, kako ga novinarka Sport Kluba opisuje, su kako kaže, izbacili iz takta, te je „podigao poklopac Pandorine kutije“, ali ne toliko da bi zaboravio ko je i šta radi.

„Odmah su mi misli odletele na 2005. Tu ima nešto, nekih dodirnih tačaka. Međutim, reprezentacija je jedno, okolnosti drugo, a ulog treće. On je po mom mišljenju tom izjavom odškrinuo, podigao poklopac Pandorine kutije, verovatno u nekom besu, ali on je inače veoma introvertna ličnost i jedna veoma kontrolisana osoba“, ističe Rada.

„To što pričam igračima, ostaje u svlačionici“

Rada kaže – telefone koriste i u drugim ekipama.

„Vi imate gomilu tamnoputih igrača, Amerikanaca koji kruže po evroligaškim klubovima. Oni uglavnom nisu mogli da naprave neke pristojnije NBA karijere i onda jednostavno kruže po Evropi. To su navike modernog doba, loše navike. Potpisujem, ovako na slepo, da to postoji i u drugim ekipama, samo što se to ne apostrofira, pogotovo kada ekipa ima niz dobrih rezultata. A isti taj Željko Obradović je znao na pitanja ‘A šta ste rekli igračima’ da kaže ‘Ja to što pričam svojim igračima ostaje u svlačionici’“, objašnjava Rada.

Prema Radinom viđenju, izjava o korišćenju telefona nije ni deseti deo izjave iz 2005. godine.

„Kada te neki impuls, neki nerv povuče, čak i jedna zakopčana osoba tako reaguje, a ja vam garantujem da je Željko izuzetno zakopčana osoba. Smešno je u njegovoj trenerskoj karijeri, bezmalo tri i po decenije, da mu se zbog toga sa reprezentacijom to spočitava. I posle toga nije bilo povratka, on je to znao. Da sam neki lični guru Željka Obradovića ili neki njegov pomoćnik, trebalo ga je povući. Poznavajući njega, možda je to i namerno izjavio, u smislu nekog šoka“, ističe Rada.

Skandinavski način vođenja tima

Rada kaže da je sve urađeno sa nekom namerom. Ističe da je on to „100 puta ponovio“ od kako se vratio u Partizan, ali i da je bilo slučajeva kada je stao u zaštitu svojih igrača izjavama da su oni „njegova briga“. Ne možemo izvoditi, kaže ona, loše zaključke zbog jedne izjave koja, prema njenom mišljenju, ipak nije bila ishitrena. Ističe i da ljudi na društvenim mrežama površno gledaju na stvari, te tako i izvlače pogrešne zaključke o tome da je on „nadrndan“ ili da viče.

„Promisli Željko i u takvim trenucima. Dok dođe do mikrofona, dok se pozdravi posle pobede ili poraza, on promisli o svemu“, kaže ona.

Prema njenom viđenju, on se vodi „skandinavskim načinom“ u ophođenju prema igračima. „Prema mom mišljenju to je pogrešno, ali ja nisam trener, što znači da verovatno nisam u pravu“, kaže.

Osvrnula se i na psovke i viku. Kaže – tu nema ničeg spektakularnog.

„Ja nisam nikakav drveni advokat Željka Obradovića, ali on nije preko noći zaboravio košarku. E sad, ima tu i jedna druga stvar, da li su ti igrači, neka ovogodišnja, sezonska pojačanja, baš ono što je on želeo. Da li su mogli da dovedu baš one koje je on želeo, nisam baš sigurna. Pogotovo na neko tržište koje je sve siromašnije i siromašnije iz godine u godinu“, kaže Rada.

Ne treba dovesti u pitanje njegov autoritet

Rada ne dovodi u pitanje njegov autoritet.

„Mislim da nije stvar njegovog autoriteta. Već igrači mozgove okače na granu. Nažalost je tako. To je gomila američkih igrača. I ja nemam ništa protiv, drugačija su vremena. Jednostavno je stvar koncentracije. Oni imaju ugovore, ugovori ih štite. Kažu ‘Pa dobro skoncentrisaću se na sledećoj utakmici’. Mogli su da dođu i sa Neptuna, oni dobro znaju da je lakše zameniti jednog, odnosno trenera, nego njih usred sezone. I to je tako. To je stvar njihove profesionalnosti“, kaže Rada.

Na naše pitanje da li bi stvari bile iste da je bilo ko drugi na mestu Željka Obradovića, Rada kaže da bi.

„Takve navike se jednostavno ne gube lako. Igrači dođu u fazu da im trener i kompletni stručni štab viče da naprave ličnu i oni to ne urade. I na sve to naprave neku glupost… Mislim da nije stvar njegovog autoriteta nego jednostavno njihovog osećaja odgovornosti. Možda oni pojedinačno to imaju, ali su u grupi takvi, a košarka je timska igra“, kaže Rada.

„U prve dve, tri sezone imao je odgovornije pojedince“

Rada ističe i da su igrači morali da se naviknu na stres i pritisak.

„Kada sam rekla da se Željko kontroliše, on se kontroliše van utakmica. Kada se ona završi, on se tada vrlo kontroliše. Skoro 35 godina se govori o njegovom trenerskom stažu. Nemojte smetnuti s uma, mislim da on, kada nije utakmica, praktikuje taj skandinavski odnos. ‘Neka su pogrešili, hajde da se oporave, biće bolje, pa će se skoncentrisati’. Ja ne mogu da govorim o tome kakav je on bio u Fenerbahčeu, Panatinaikosu. Govorim o ovom periodu od kada je u Partizanu. Mislim da je u onoj sezoni kada je počeo da radi sa Partizanom, one prve dve-tri sezone, da je imao odgovornije pojedince u timu. A isto je i tada znao da povisi ton“, kaže Rada.

Vremena su se, kaže ona, promenila. Živelo se sporije, a to se sada odrazilo i na košarku.

„A da ja sada pričam koliko je osvojio titula, šta to znači za neki integritet srpskih klubova, njegov dolazak u Partizan i tako dalje, mislim da je to višak i mislim da je on ovo svesno rizikovao. Ne možete biti vrhunski u bilo kom poslu ako nekad ne odigrate i hazarderski“, zaključuje Rada.

Stručnost i broj trofeja potvrđuju liderske veštine

Ako je išta jasno nakon Obradovićevog „Ne znam“ to je da navijači znaju sve, igrači ponešto, a internet najviše.

Da bismo razumeli koliko je Obradovićevo „Ne znam“ zaista pokazatelj pada autoriteta ili samo deo šireg procesa vođenja tima, razgovarali smo i sa profesorkom psihologije sporta na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja Univerziteta u Beogradu Anom Vesković koja za Forbes Srbija ističe da dobar i efikasan lider nije isti za sve sportiste, te da ne postoji univerzalno „dobar trener“.

„Akcenat kod vođenja mladih sportista je na unapređivanju razvoja, podršci i učenju, dok se u vrhunskom sportu akcenat pomera ka rezultatima i upravljanju pritiskom. Krajnji, iako ne uvek dominantan, cilj sportske aktivnosti je rezultat. Uspeh se u elitnom sportu često meri trofejima, ali oni nisu potpuna slika liderske efikasnosti – ne ukazuju na proces koji je doveo do njihovog osvajanja. Trener Željko Obradović funkcioniše u okruženju gde su rezultati presudni, a njegovo iskustvo, stručnost i broj trofeja potvrđuju visok nivo liderskih veština — ali kao i kod svakog lidera, efikasnost zavisi od toga kako se prilagođava različitim generacijama i potrebama igrača“, ističe Ana.

Trenersko ponašanje se, kaže ona, posmatra na tri nivoa kroz: propisano, očekivano i željeno ponašanje.

„Kada se ono što trener radi ne poklapa sa tim šta igrači očekuju ili im je potrebno, reakcije poput povišenog tona mogu biti izvor pritiska. U trenucima kada tim izgubi veliku prednost, intenzivne reakcije trenera mogu dodatno povećati psihološki teret i uticati na kvalitet igre. Ipak, iskusni igrači takve reakcije često tumače kao signal važnosti trenutka, a ne nužno kao pretnju. Dugoročno, balans jasne komunikacije, doslednosti i uvažavanja potreba tima sprečava da pritisak preraste u stres koji narušava performanse“, kaže Ana.

„Stara škola“ i „moderni“ igrači

„Stara škola“, poput strogoće, galame i kažnjavanja, može imati kratkoročni efekat, ističe Ana, ali nije održiv dominantni stil sa savremenim generacijama.

„Današnji igrači očekuju objašnjenje, učešće u procesu i ravnotežu između discipline i uvažavanja. Profesionalci slušaju trenera, ali motivacija i posvećenost su znatno veći kada stil vođenja odgovara njihovim psihološkim potrebama. Sukob generacija može da nastane onda kada tradicionalni pristup postane previše krut, a igrači traže efikasniju, jasniju i kraću komunikaciju“, objašnjava Ana.

Igrači, kaže ona, mogu da pokažu određeni otpor ili neslaganje sa stilom vođenja trenera. I to nije tako retko u profesionalnom sportu.

„To ne mora atuomatski biti znak slabog liderstva, već prirodna reakcija igrača na intenzitet pritiska i očekivanja ili razliku u pristupu. Autoritet trenera koji se gradi kroz stručnost, doslednost i sposobnost motiviše tim. Kada igrači pokažu otpor, to je signal da je stil vođenja potrebno prilagoditi. Tada trener svoju efikasnost zadržava balansom između kontrole i autonomije, istovremeno negujući poverenje i motivaciju“, kaže Ana.

Ona je dodala i da u tom složenom zadatku trener može koristiti još jednog značajnog vođu – kapitena tima.

„U Partizanu je to izuzetno iskusan igrač Marinković koji može da predstavlja standard za ceo tim na terenu, posebno u kriznim momentima. Ali može doprineti i u smanjenju potencijalnog otpora i unapređivanja razumevanja između generacija. Kapiten, kao još jedan vođa iz redova igrača, može da služi kao ‘most’ između trenera i saigrača i da poveća efikasnost u vođenju ekipe, ako mu se pruži prilika. To znači da trener prepoznaje njegovu ulogu, uključuje ga u komunikaciju i donošenje odluka, pa kapiten može da prenosi poruke, motiviše tim i pomaže u smanjenju otpora ili mogućih nesporazuma, posebno u situacijama visokog pritiska“, objašnjava.

Kako se gradi autoritet?

I Ana se osvrnula na Obradovićevu izjavu da igrači nakon poraza gledaju u telefon. Ipak, ističe da to ne mora biti znak problema – ni u disciplini, ni u liderstvu.

„Ovo je generacija mladih košarkaša koja pripada tzv. Z generaciji koja na dnevnom nivou dosta vremna provodi ispred ekrana. Upravo korišćenje telefona nakon poraza, u situacijama koje su ‘nabijene’ intenzivnim emocijama, može biti način da se oni distanciraju od neprijatne situacije i smanje stres. To je često oblik kratke samoregulacije — a ne znak nepoštovanja trenera. Da li isto rade i posle pobede, samo se manje primećuje, takođe je važno pitanje“, ističe Ana.

Savremeni autoritet se, objašnjava, zasniva na stručnosti, doslednosti i kvalitetnom odnosu sa igračima.

„Kada tradicionalni pritisak više ne daje rezultate trener čuva autoritet tako što komunicira jasno i dosledno, uključuje igrače u donošenje odluka uz poštovanje svojih osnovnih principa koje je jasno postavio igračima, balansira između kontrole i autonomije te omogućava određenu autonomiju ali i daje mnogo povratnih informacija umesto kazni. Time autoritet postaje kombinacija poštovanja i poverenja, a ne strahopoštovanja, što održava motivaciju i disciplinu na visokom nivou. Igrači ostaju motivisani, disciplinovani i spremni da daju maksimum, a trener zadržava svoju ulogu lidera koja je održiva i u profesionalnom i u vrhunskom sportu“, dodaje.

Izuzetno poznavanje taktike i čitanje protivnika

Upravo kroz prizmu takvog liderstva, Ana sagledava i pitanje osobina trenera Željka Obradovića. Kao najtrofejniji trener Evrolige, Obradović, kaže, poseduje izuzetno poznavanje taktike i sposobnost vrhunskog čitanja protivnika, što ga čini jednim od najuticajnijih evropskih trenera.

„U savremenom sportu od njega se očekuje da stalno održava visoke standarde i da se prilagođava novim generacijama. Unapređivanje komunikacije — jasnije poruke, doslednost i dosledno pridržavanje izrečenih smernica, uz uvažavanje uloga igrača — dodatno jača poverenje i smanjuje nesporazume, što direktno utiče na efikasnost tima“, zaključuje ona.

Neopoziva ostavka

Podsetimo, Željko Obradović je juče podneo neopozivu ostavku na mesto trenera Partizana. Tom prilikom, obratio se navijačima crno-belih.

„Poštovani navijači Partizana,

pre četiri i po godine sam se vratio u moj voljeni klub i krenuo zajedno sa vama da živim najlepši san. Imao sam želju i cilj da naš Partizan ponovo posle 10 godina postane deo Evrolige, uspeli smo svi zajedno u tome. Utakmice našeg voljenog kluba su postale nešto više od košarke, zahvaljujući vama koji ste najzaslužniji za to. Na žalost, došao je trenutak kada sam morao da preuzmem odgovornost za sve loše stvari koje su se desile ove sezone i podnesem neopozivu ostavku.

Želim da se zahvalim svim ljudima koji su pomagali naš klub sve ove godine, predsedniku kluba i svim članovima Upravnog odbora, svim ljudima iz radne zajednice kluba, kao i svim sponzorima.

Veoma sam zahvalan svim igračima koji su bili sa nama u ove četiri i po godine, članovima mog stručnog štaba (mnogo puta sam isticao, najbolji koji sam imao) i naravno velika zahvalnost svim navijačima Partizana!

Hvala vam za bezrezervnu podršku, poštovanje i ljubav koju ste mi davali svih ovih godina u svakoj prilici!

Uvek jedan od vas, večno zahvalan“, poručio je Željko Obradović.

Portal Mozzart sport spekuliše da bi na njegovo mesto mogao da dođe Andrea Trinkijeri, kao „najozbiljniji kandidat za preuzimanje dirigentske palice“.