Irski preduzetnik od uzgajivača ovaca postao Fintek — i zaradio bogatstvo

Na maglovitim brežuljcima Vikloa (Wicklowa) u Irskoj, Teri Klun (Terry Clune) osnovao je svoju prvu firmu. Imao je osam godina, bio je sin farmera i tražio je način da izbegne duge, vlažne dane u polju.

Počeo je da sakuplja i čisti odbačene džakove sa đubrivom od susednih farmera i prodaje ih u svežnjevima od 20 za jednu irsku funtu po komadu, uglavnom trgovcima drvetom koji bi u njih pakovali drva za ogrev.

Nije prošlo dugo pre nego što je prerano zreli osmogodišnjak imao najnoviji BMX bicikl na svom prilazu i mogao je da priušti sve Snikers (Snickers) čokoladice koje je želeo. Ali, nažalost za Kluna, život na visokoj nozi bio je kratkog veka.

“Život je bio dobar sve dok jednog dana jedan mladić, sedmogodišnjak, nije došao preko planine s boljom ponudom i izbacio me iz posla,” kaže Klun. „Pametniji tip je video šta radim, mislio je da može bolje, i uspeo je, a ja sam bio previše zauzet debljanjem na Snikersku da bih to video.“

Bila je to vredna lekcija kojoj 51-godišnjak pripisuje zasluge za svoj veliki uspeh.

Otkako je njegov posao s vrećama za đubrivo propao, Klun je napravio karijeru gledajući šta drugi rade i pokušavajući da to uradi bolje. To ga je navelo da pokrene osam firmi u fintech prostoru, a sve pružaju softverska rešenja za pomoć globalnim kompanijama ili univerzitetima u upravljanju porezima, platama i marketingom u drugim zemljama, s klijentima od Barklejsa (Barclaysa) i Vels Farga (Wells Fargo) do Univerziteta Harvard.

Klun upravlja tim firmama preko Klun Teka, svojeg holdinga u Kilkeniju (Kilkennyju), Irska. Iako nije želeo da potvrdi koliki prihod ili neto dobit ostvaruje, Forbs je razgovarao s analitičarima i upotrebio javno dostupne informacije kako bi procenio njegovu neto vrednost na 900 miliona dolara.

Većina njegove neto vrednosti potiče iz njegovih procenjenih 50% udela u najvećem holdingu Klun Teka – Transfer Mejtu (TransferMate). Kompanija, koja omogućava prekogranična plaćanja za najveće svetske banke, postala je najnoviji irski jednorog u maju 2022. kada je prikupila 70 miliona dolara kapitala od penzijskog fonda Railpen sa sedištem u Velikoj Britaniji vrednosti milijardu dolara.

Klun takođe ima procenjenih 280 miliona dolara u gotovini od prodaje svoje međunarodne kompanije za obračun plata Imedis (Imeddis) za gotovo 630 miliona dolara u junu.

Na stolu su i planovi za prikupljanje novca za Sprintaks (Sprintax), koji pomaže neameričkim rezidentima u podnošenju poreskih prijava u Americi, a on radi na IPO-u za nekoliko drugih kompanija. Bude li sve išlo po planu, Klun će postati milijarder za godinu ili dve.

Nije da se nužno raduje tom danu. “On ne traži nikakva priznanja, banere ili naslove”, kaže Džoana Marfi (Joanna Murphy), Klunova dugogodišnja prijateljica i koleginica koja je izvršna direktorka dve njegove kompanije, uključujući Klunov prvi poduhvat, Teksbek (Taxback.com). „On je gospodin Obični i ceni to kao valutu iznad bilo koje druge valute, uključujući novac.“

Ali kada je reč o njegovim poslovima, Klun insistira da je tek počeo. “Mislim da imam puno više društva u sebi”, kaže. “Ne planiram da se povučem u skorije vreme“.

Ređen je u Londonu 1972. od irskih roditelja, a Klunova porodica vratila se na ostrvo Emerald kada je on imao samo godinu dana kako bi otvorili farmu ovaca i ječma u ruralnom irskom okrugu Viklou.

Sa 17 godina otišao je od kuće u Dablin kako bi pohađao Triniti koledž, studirao poslovanje, ali je leto nakon druge godine proveo u Nemačkoj radeći u fabrici. “Tada je bilo vrlo uobičajeno da irski studenti rade u inostranstvu, a mogli ste zaraditi puno više novca ako odete u Nemačku”, kaže.

Ženi koja je vodila fabriku svidela se njegova radna etika, pa je pitala može li sledećeg leta da dovede neke od svojih kolega studenata. Tako je Klun započeo posao zapošljavajući irske studente u nemačkoj fabrici i pronalazeći im mesta za život. “U to vreme imao sam dredove dovde,” kaže Klun, pokazujući na svoja ramena, “i „martinke“ do kolena, a nosio sam odelo intervjuišući svoje kolege sa klase koji me plaćaju po 200 funti. Bila je to zanimljiva slika.”

Tog ga je leta u Nemačku pratilo ukupno 120 studenata. Šema je prošla bez problema, sve do samog kraja. Kao stanovnici Irske, Klunova ekipa trebalo da ima pravo na povraćaj dela poreza na dohodak na osnovu mnogo niže irske stope. Barem je tako mislio Klun.

“Tokom leta studenti su plaćali oko 50% poreza na dohodak u Nemačkoj, a usput sam im obećao ‘ne brinite, vratićemo vam to pred kraj, a to će vam biti novac za piće za godinu unapred’, kaže Klune.

Približavajući se početku sledećeg semestra, Klun je skupio poreske formulare za svih svojih 120 klijenata u svom koferu (Ginisovoj torbi od grubog platna) i uputio se do nemačke poreske kancelarije.

“Stavio sam Ginisovu torbu na pult dok je 120 studenata čekalo ispred ulaznih vrata na svoj novac, a ja sam rekao na lošem nemačkom, ‘Želeo bih da dobijem povraćaj ovog poreza, molim vas’,” priseća se Klun. “Vratili su se nakon pet minuta i rekli ‘es tut mir leid’, što znači ‘Jako mi je žao, ali vaši studenti nemaju pravo na bilo kakav povraćaj novca’.

Umesto da kupim potpuno novu stvar, morao sam da se zadovoljim drugom stvari, koja je verovatno bila dovoljno dobra – i to ima vrednost.

Prema Klunovim rečima, sudbina se tada umešala u njegovu korist. „Silazio sam liftom pitajući se šta ću, dovraga, reći ovim studentima, kad se lift zaustavi na drugom spratu i uđe tip u prekrasnom odelu i uvrnutih brkova“, kaže Klun. Gledajući njegovu Ginis torbu, čovek upita: „Dolazite li slučajno iz Irske?“

Muškarac se predstavio kao direktor finansija u poresknoj upravi. Upravo se vratio s odmora u Irskoj i jedva je čekao da čuje šta jedan Irac radi u nemačkoj poreskoj upravi s torbom za teret.

Nakon što je objasnio svoju nevolju, čovek je odveo Kluna do njegove kancelarije na osmom spratu, i nakon poslepodneva telefonskih poziva kolegama o međunarodnim poresknim sporazumima, rekao je Klunu da on i njegovi prijatelji mogu da dobiju sav svoj novac natrag.

Ne samo da je spasio Kluna, već mu je dao i njegovu sledeću veliku ideju. U Irskoj je osnovao Teksbek (Taxback), osmišljen kako bi pomogao hiljadama Iraca koji rade u inostranstvu svake godine da povrate porez koji su tamo platili.

Plan je bio da postane računovođa nakon koledža i vodi Teksbek kao dodatnu aktivnost. Ali ubrzo je postao preplavljen upitima potencijalnih klijenata širom sveta. Stoga je napustio posao u Prajsvoterhaus Kupersu (PriceWaterhouse Coopers) kako bi se u potpunosti usredsredio na svoj startap.

Za dete koje je odraslo na irskoj farmi, prilagođavanje stranim kulturama i poreskim sistemima pokazalo se značajnom promenom. “Prvi put kad sam otišao u Kinu, naučio sam kako razmeniti vizit kartu – to radite s upornošću i potpunim poštovanjem, s obe ruke na kartici,” kaže. Uskoro je otvorio kancelarije Teksbeka u zemljama poput Kine, Indije i Australije.

Morao je da bude još uspešniji kako bi proširio svoje poslovanje 90-ih, pre nego što su privatni kapital i rizični kapital učinili finansiranje dostupnijim za firme poput Klunove. „Morao sam da budem puno štedljiviji“, kaže. „Umesto da kupim potpuno novu stvar, morao sam da se zadovoljim drugom, koja je verovatno bila dovoljno dobra – i to ima vrednost.“ To je takođe značilo da je držao još više kapitala.

Klunu je nedostajalo novca, ali je imao mnogo ideja. „Kad smo transferisali povraćaj poreza našim klijentima u Brazilu, vrlo često bismo slali čekove, a čekovi bi vrlo često nestajali u pošti“, kaže Klun. “Poštar je verojatno uzeo čekove.”

Tada smo počeli da koristimo transfere banaka, ali bi klijenta redovno koštali do 300 dolara naknade za prenos. „Tada je nastao posao Transfer Mejta“, kaže Klun, koji je firmu osnovao 2010, „kako bi izbegao SWIFT, međubankarski sistem, koji je vrlo, vrlo skup za pojedinačna plaćanja“.

Veliki izazov bio je shvatiti kako funkcionisati u visoko regulisanom prostoru globalnih plaćanja, gde su firmama potrebne zasebne licence u svakoj zemlji, a u SAD u svakoj državi. Proces sticanja tih licenci, kaže Šinejd Fitmoris (Sinead Fitzmaurice), izvršna direktorka Transfer Mejta, trajao je oko devet godina, ali je sada ključni deo konkurentske prednosti Transfer Mejta.

„Bila je to prilično ambiciozna ideja, ali ako poznajete Terija, znate da bi on bio najveći zagovornik identifikovanja problema i preduzimanja onoga što je potrebno da se reši za klijenta“, kaže Ficmoris, koja vodi poslovanje proteklih 13 godina i još uvek razgovara s Klunom više puta dnevno.

Klun je dobio ideju za još jedan poduhvat samo nekoliko godina nakon osnivanja Transfer Mejta. „Dok smo razvijali Transfer Mejt i Teksbek, morali smo da radimo s osobljem u oko 30 zemalja, što je značilo upravljanje platnim spiskom za sve njih“, kaže Klun.

Pokušao je s obračunom plata interno, a zatim je angažirao PWC. Ali složenost plaćanja osoblja raspoređenog u 30 različitih finansijskih sistema pokazala se prevelikom.

Stoga je Klun 2016. osnovao Imedis za upravljanje prekograničnim obračunom plata za kompanije s globalnom radnom snagom. Njegov treći poduhvat, Imedis, jedina je firma koju je ikada prodao. U junu ga je prepustio UKG-u, američkoj multinacionalnoj kompaniji za upravljanje radnom snagom, za oko 600 miliona dolara.

Gradimo ove firme kako bismo ih doveli do faze IPO-a, a ako netko usput dođe s ponudom da nas odvoji od tog putovanja, rado ću se pozabaviti i tim razgovorima

Dok sedam preostalih firmi koje čine Klun Tek rade odvojeno, međusobno jedni drugima prodaju usluge i takođe dele kancelarijski prostor. Otprilike 300 zaposlenika radi u sedištu kompanije u Kilkeniju u Irskoj, uključujući Kluna.

Više od polovine od ukupno 1.300 radnika nalazi se u Bugarskoj, gde je Klun otvorio svoju prvu kancelariju van Irske 2001. sa samo 15 ljudi. Ta mu se zemlja prvi put svidela nakon što je o njoj čitao u svetskom atlasu, i smatrao je da je zbog crnomorskog pejsaža savršeno mesto za veliku kancelariju.

„Svaka firma u mojoj grupi ima svoje upravljačke timove i liderske timove, ali često rade u sličnim prostorima sa sličnim klijentima, tako da smo uspeli da podelimo mnogo posla svakoj od firmi”, kaže Klun. Novi klijent za jednu firmu može da znači novog klijenta za tri kompanije.

Klun misli da i njegove mlađe firme imaju veliki potencijal. To uključuje Benamik (Benamic), koji pomaže u upravljanju međunarodnim marketinškim kampanjama; Viza frst (Visa First), usluga za pribavljanje viza; i Sprintaks (Sprintax), za koji kaže da je najviše zainteresovan.

Rođen iz pandemije Covid-19, Sprintaks pomaže neameričkim rezidentima poput studenata u prijavljivanju poreza u Americi; otprilike trećina svih američkih međunarodnih studenata, oko 415.000 studenata, koristi Sprintaksov softver.

Ali Klun kaže da je stvarna prilika za rast u korporativnom sektoru, gde sve više globalizovana radna snaga znači puno potencijalnih klijenata koji žele da bolje oblikuju svoj inostrani sistem plaćanja. „Taj je softver vrlo relevantan za osoblje koje radi u različitim zemljama gde postoje problemi s poreskom usklađenošću“, kaže Klun. „Ta kompanija ima ogroman potencijal za rast“.

Sledeća stvar u njegovom asortimanu kompanija: nadamo se javna ponuda ili prodaja. „Gradimo ove firme kako bismo ih doveli do faze IPO-a, a ako netko usput dođe s ponudom da nas odvoji od tog putovanja, rado ću se pozabaviti i tim razgovorima“, kaže Klun, koji je prešao dug put otkako ga je iz prvog posla istisnuo preduzetni klinac godinu dana mlađi od njega.

„Biti osmogodišnjak i biti uspešan s jednim poslom veliko je postignuće“, kaže. “Malo je teže to ponoviti. Održati uspeh je težak deo.”

Devin Šon Martin, saradnik Forbes