Milijarderi i sudnji dan: Kupovina suvereniteta za kraj sveta

Sastanak koji je Daglas Raškof opisao u svojoj knjizi Survival of the Richest ogolio je specifičan društveni i psihološki fenomen koji se naziva „mentalitet”. On objedinjuje paradoks obezbeđenja, tehnološki izolacionizam i ideju o ljudima kao „bagovima” u sistemu. Možda najmračniji aspekt ovog mentaliteta jeste potpuna dehumanizacija društva. Milijarderi prave plan za bekstvo, da li znaju nešto što mi ne znamo?

Teoretičar medija Daglas Raškof dokumentovao je susret sa tehnološkom elitom (petoricom anonimnih ultra-bogataša sa vrha tehnološkog i finansijskog sektora) 2017, koja se fokusira na njihove težnje za osiguranje sopstvenog opstanka kroz izgradnju luksuznih bunkera na lokacijama poput Aljaske ili Novog Zelanda. Ovaj trend, kojim se prvi bavio magazin VICE, ukazuje da najbogatiji pojedinci finansiraju svoje „izlazne kodove“ za predstojeće društvene kolapse.

Pištolj moćniji od milijardi

Najbizarniji i najotrežnjujući deo Raškofovog razgovora sa milijarderima ticao se pitanja: „Kako da zadržim autoritet nad svojim obezbeđenjem nakon „događaja“, kako su ga nazvali, odnosno kolapsa društva. Bogataši su shvatili da u bunkeru, gde više nema plata, njihovi do zuba naoružani čuvari (najšečće bivši pripadnici specijalnih jedinica) nemaju nijedan racionalan razlog da ih slušaju. Zapravo, čuvari automatski postaju vlasnici bunkera jer kontrolišu oružje.

Ne, rešenje nisu pronašli u humanom pristupu, već su razmatrali rešenja poput ugradnje ogrlica sa elektrošokovima na vratove čuvara, kako bi ih kontrolisali, uz zaključavanje skladišta hrane šiframa, kao i zamenu ljudskih čuvara autonomnim robotima koji nemaju svest ni empatiju. Sve navedeno podseća na na film „Ex Machina“ sa Oskarom Ajzakom koji glumi ekscentričnog tehnološkog milijardera koji pravi naprednu humanoidnu robotkinju po imenu Ava, ali se stvari otimaju kontroli.

Danas deluje da su se milijarderi odlučili za opciju pod rednim brojem tri (roboti i veštačka inteligencija), jer kada im je Raškof rekao da je najbolji način da osiguraju lojalnost taj da već danas tretiraju svoje obezbeđenje kao porodicu, investiraju u njihovo zdravlje i izgrade stvarne odnose, kolutali su očima i smatrali to „naivnim utopizmom“.

Raškof zaključuje da je ova strategija matematički i biološki osuđena na propast jer zatvoreni ekosistemi luksuznih bunkera su izuzetno krti, pa ako se u podzemnim hidroponičkim baštama pojavi samo jedna otporna gljivica ili bakterija, ceo sistem propada, a povratka nazad nema. Njihov beg je zapravo simptom potpunog gubitka vere u ljudsku zajednicu.

„Biti čovek nije igra za jednog igrača. To je timski sport. Kakvu god budućnost čovečanstvo imalo, imaćemo je zajedno“.

„Događaj“ kao uslov za bunker, Zakerberg, Til i Altman spremni

Korišćenje reči „događaj” (The Event) umesto reči apokalipsa je vrhunac korporativnog rečnika Silicijumske doline. Taj eufemizam (za klimatski kolaps, društvene nemire, nuklearni rat ili nezaustavljive viruse) namerno zvuči kao zakazani sastanak, lansiranje novog proizvoda ili tehnički problem na serveru koji se rešava izolacijom koda. Sve ćemo lako, pa i to, jer imamo para kao pleve.

Projekat osnivača kompanije Meta na ostrvu Kauai predstavlja primer najekstremnijeg i najskupljeg privatnog imanja na svetu. Vrednost ovog kompleksa, koji se proteže na oko 1.400 ari, procenjuje se na preko 270 miliona dolara. Istraga magazina WIRED otkrila je da se ispod zemlje nalazi sklonište od oko 460 kvadratnih metara (veličine košarkaškog terena). Vrata su napravljena od čistog metala i zalivena su betonom, dizajnirana da izdrže eksplozije i spoljne udare. Imanje poseduje sopstvene sisteme za proizvodnju hrane, poljoprivredno zemljište, rezervoare za vodu od pet metara sa pumpama i nezavisnu energetsku mrežu. Iznad bunkera nalazi se više od deset zgrada sa ukupno 30 spavaćih soba i 30 kupatila, fitnes centri, bazeni, kao i mreža od 11 luksuznih kućica na drveći povezanih visećim mostovima.

Suosnivač Pejpala i kompanije Palantir, Piter Til, postao je simbol trenda u kom je „kupovina kuće na Novom Zelandu” u Silicijumskoj dolini postala šifra za osiguranje od apokalipse. On je 2015. kupio ogromno imanje od 477 ari na južnom ostrvu Novog Zelanda, pored jezera Vanaka, ali je u međuvremenu i Novi Zeland za njegao postao previše blizu potencijalnih previranja. Preselio se u Buenos Aires, dok je u Urugvaju pazario za oko deset miliona dolara zemljište u ekskluzivnom kompleksu Fasano u blizini mondenskog letovališta Punta del Este, koje se prostire na prostranim pašnjacima i ravnicama.

Spreman za sudnji dan

Suosnivač OpenAI-a, Sem Altman, nikada nije krio da je aktivni „preper“ za sudnji dan. On je javno izjavljivao da u svakom trenutku u svojim skladištima ima spremne strukture sa strukturisanim zalihama: helikoptere, maske za gas zakupljene od izraelske vojske, tone kalijum-jodida, antibiotike, zlato i velike količine oružja. Njegov plan u slučaju „događaja” jeste da sedne u avion i odleti na Tilovo izolovano imanje na Novom Zelandu.

Ono što ove objekte razlikuje od hladnoratovskih betonskih skloništa jeste integracija visoke tehnologije i nerealnog komfora. Bunkeri koriste LED ekrane visoke rezolucije umesto prozora, koji simuliraju dnevnu svetlost, šetnju kroz šumu ili pogled na okean. Ovi objekti nisu opremljeni samo priborom za prvu pomoć, već sadrže punu hiruršku opremu, MRI skenere, stomatološke stolice i skladišta matičnih ćelija. Hidroponične i aeroponične bašte ne koriste zemlju, već hranljive rastvore i UV svetlost za uzgajanje organskog povrća u sterilnim uslovima, dok napredni sistemi vrše 100% reciklažu vode i vazduha (uništavajući sve nuklearne, biološke ili hemijske agense).

Bunker kao skupa grobnica i plan B

Ono što tehnološki moguli previđaju jeste činjenica da su njihove podzemne tvrđave zapravo visokotehnološki kavezi. Kreiranjem sistema koji potpuno zavisi od softvera, mikročipova, robota i veštačke inteligencije kako bi filtrirao vodu i održavao vazduh, oni ne postaju slobodni. Onog trenutka kada društvo kolabira, više niko neće proizvoditi rezervne delove za njihove MRI aparate ili prečišćivače.

Mi bismo rekli i nad popom ima pop, u ovom slučaju vrhovni „pop“ je priroda.

Nedavni izveštaji o eksperimentalnim bunker-zajednicama pokazuju da bogataši počinju da tuže jedni druge zbog banalnih problema poput septičkih jama i slobodno puštenih pasa i to pre nego što je ikakva apokalipsa uopšte počela. Ljudska priroda i potreba za društvom ne mogu da se izbrišu softverskim ažuriranjem.

Da beg u bunker nije spasenje, shvataju i milijarderi, pa uveliko prelaze na plan B: umesto da se kriju od sveta, oni kupuju delove sveta na ranjivim teritorijama poput Hondurasa, grade mrežne države na moru i pokušavaju da stvore tehnokratske feude u kojima su oni i bogovi i zakonodavci, potpuno izolovani od poreza i demokratskih sistema.

Beg od odgovornosti i demokratije

Ono što ovaj fenomen čini mračnim jeste činjenica da su ovi ljudi zaradili milijarde na algoritmima i tehnologijama koje su doprinele polarizaciji društva, širenju panike i uništavanju resursa. Umesto da iskoriste resurse za popravljanje stvarnog sveta, njihova strategija je akumulacija tolikog bogatstva koje će im omogućiti da prežive posledice sopstvenog delovanja.

Milijarderi su umorni od plaćanja poreza, državnih regulativa i same demokratije. Njihov novi cilj je „konačni izlazak“ (Ultimate Exit) iz Amerike i kreiranje sopstvenih gradova-država. Po ideji glavnog ideologa i bivšeg direktora Koinbejsa Baladžija Srinivasana stvorene su ideje o pokretu „država-mreže” (Network States), „startup društava” i autonomnih čarter gradova (postoji oko 120 ovakvih projekata u razvoju).

Glavna ideja je da se država vodi kao tehnološki startup. „Država, to sam ja“ u njihovoj izvedbi.

Tehnokratska studija slučaja: Prospera u Hondurasu

Prospera u Hondurasu na ostrvu Roatan je najnapredniji primer ovakve privatne države koji finansiraju investitori povezani sa Piterom Tilom i Markom Endrisenom. Grad ima sopstvene zakone, sudove i niske poreze. Funkcioniše kao privatna kompanija gde su građani zapravo „klijenti”. Tamo se već testiraju eksperimentalni medicinski tretmani i lekovi za dugovečnost koji nisu odobreni u SAD.

Kada je nova vlast u Hondurasu ukinula specijalne zakone koji su omogućili postojanje Prospere, milijarderi su uzvratili tužbom teškom 11 milijardi dolara. To iznosi čak jednu trećinu ukupnog BDP-a Hondurasa, čime direktno finansijski uništavaju siromašnu zemlju domaćina. Čovek koji im je omogućio da kupe parče Hondurasa i naprave svoju privatnu zonu je bivši predsednik te zemlje Huan Orlando Ernandez, koji trenutno služi kaznu zatvora u Americi zbog šverca droge i pranja novca.

Idejni tvorac i realizator je Erik Brimen je venecuelansko-američki preduzetnik koji je došao na ideju da stvori „savršeno kapitalističko društvo“. Nakon što je naišao na odbijanje u SAD, pronašao je plodno tlo u Hondurasu 2017. Upravo je Brimen taj koji je u ime Honduras Próspera Inc. podneo tužbu tešku 11 milijardi dolara protiv države Honduras pred međunarodnim tribunalom u Vašingtonu, nakon što je nova vlada pokušala da ugasi njegov projekat privatnog grada. Kako bi se spasao, Brimen aktivno lobira u američkom Kongresu, gd koristi političke veze i ubeđuje političare da njegova privatna država služi kao „bedem protiv socijalizma i kineskog uticaja u Latinskoj Americi“.

Privatni megagrad

Primera ima još, Baladži Srinivasan je zakupio prostor na veštačkom ostrvu Forest City na granici Malezije i Singapura. Tamo je pokrenuo fizičku ispostavu svoje ideje „Network School”, gde korisnici plaćaju oko 1.500 dolara mesečno za smeštaj i rad u zajednici, što Srinivasan naziva konceptom društvo kao servis.

Grupa milijardera iz Silicijumske doline tajno je kupila hiljade hektara poljoprivrednog zemljišta u okrugu Solano u Kaliforniji kako bi izgradila potpuno novi, privatni megagrad California Forever. Iza projekta stoje Mark Endrisen, Sem Altman, Majkl Moric i Lorin Pauel Džobs. Ideja je da zaobiđu birokratiju San Franciska i naprave grad po sopstvenim pravilima tehnološke utopije.

Postoje i projekti na otvorenom moru (Seasteading) ko je pravi BioShock, a radi se o konceptu izgradnje plutajućih, suverenih gradova u međunarodnim vodama, izvan jurisdikcije bilo koje države na svetu. Piter Til je bio glavni rani finansijer instituta Seasteading, koji je osnovao Patri Fridman (unuk čuvenog ekonomiste Miltona Fridmana). Iako su pokušaji u Francuskoj Polineziji propali, rane vizije su uključivale masivne plutajuće platforme sa sopstvenom monetom (kriptovalutama) i zakonima.

Postoji i projekat Destiny na ostrvu Sveti Kits i Nevis, radikalni pokušaj izgradnje privatne, autonomne kripto-komune i poreskog raja na Karibima. Iako je reklamiran kao „raj za slobodoumne ljude i inovatore“, projekat se suočio sa ozbiljnim problemima, pa je pod pritiskom SAD i Evropske unije, Sveti Kits i Nevis je morao drastično da pooštri pravila za izdavanje pasoša i proveru porekla kripto-novca, što je usporilo priliv bogataša u komunu.

Milijarderi očigledno hoće svoje deo sveta, što koincidira sa akumuliranom moći i sve većem izmeštanju od realnosti, ali zaboravljaju da ga ni najveće imperije, a kamoli pojedinci nisu imali u kontinuitetu. Nešto se pitaju i obični ljudi, koji se u njihovim računicama iznova sve više i više podcenjuju i zaboravljaju.